Nepodnošljiva lakoća sviranja

Ime Volfganga Amadeusa Mocarta poznato je i ljudima koji znaju malo ili ne znaju ništa o klasičnoj muzici. Ovaj sjajan kompozitor je i najpoznatije dete u istoriji muzike. Bio je za svoje vreme toliki fenomen da su ljudi teško mogli da poveruju da takav talenat postoji dok ga nisu svojim ušima čuli i svojim očima videli. Sa koje god strane da se zahvati Mocartov život, on je vredan pažnje, ali je i novinarska muka, jer pisanje o njemu zaslužuje bar poduži feljton.

Ceo svet je ove godine u znaku 250 godina od Mocartovog rođenja. Beč je, prema izveštaju agencija, pripremio budžet „težak” 30 miliona evra za niz manifestacija u čast Amadeusa. A sve bi trebalo da počne 27. januara, na dan kada je 1756. u Salcburgu rođen dečko koji obećava. Tim povodom biće izvedene sve Mocartove opere, 260 koncerata, 55 misa, i još 700 raznih pratećih programa. Pripremljene su i poslastice sa „ukusom Mocarta”, Mocart kugle, Mocart pivo, Mocart jogurt, pa čak i Mocart kobasice u obliku violine. „Kreativnost” ide i do kreiranja Mocart mede koji svira „Malu noćnu muziku”, Mocart kačketa, špilova karata, loptica za golf, pa čak i pelena za bebe. Vunderkind je rođen od majke Ane Marije i oca Leopolda Mocarta, odličnog violiniste i jednog od vodećih evropskih nastavnika muzike. Sa četiri godine naslednik je izveo prvi koncert za klavir, a otac supervizor zadovoljno je nadgledao sina, iako su mnogi verovali da on „doteruje” dečakove kompozicije, koji je tada solidno svirao i violinu i violu. Oba deteta bila su izvrsna u sviranju, ćerka Nanerl imala je takođe dara, a otac je prepoznavši taj talenat, sve svoje slobodno vreme posvetio svojoj deci. Volfgang je oduševljavao publiku svojom darovitošću, i još kao dete svirao je u Pragu, Parizu, Londonu, Rimu, Švajcarskoj, Holandiji. Kako je putovao, tako se širila njegova slava i internacionalna reputacija. Bio je prava atrakcija, a da bi demonstrirao svoju nepodnošljivu lakoću muziciranja, rado je svirao i zavezanih očiju.

Opera je bila prava Mocartova strast. Čarobna frula, Don Đovani, Tako čine sve, Figarova ženidba, Indomeneo, Bastijen i Bastijena, Otmica iz Saraja, samo su neke od numera čije taktove prepoznaje svaki srednjoškolac širom sveta.

Kada je reč o njegovom privatnom životu, protiv očeve želje oženio se Konstancom Veber (iako je prvo bio zaljubljen u njenu stariju sestru). Imali su šestoro dece, od kojih je samo dvoje ostalo u životu. Prema više izvora, ta dva sina nisu se ženila, niti su imala dece. Konstanca je jednom prilikom radoznalim novinarima demistifikovala kompozitora, navodno otkrivši tajnu kako je njen muž stvarao svoja dela. „Mocart nikada nije sedeo za klavirom dok je komponovao. Kada bi dobio libreto odlazio bi neko vreme, koncentrisao bi se, i tek posle toga probao svoje ideje za klavirom.” U jednom kasnijem intervjuu malo je idealizovala svog muža, rekavši da kada bi mu se rodila ideja u glavi, njemu zapravo uopšte nije bio ni potreban klavir. Sve je, dakle, stvar inspiracije i originalnosti, a treninzi, vežba i naporan rad bili su za neke druge.

I pored slave, život mu je bio pun teškoća i bolesti. Pisao je kompozicije po narudžbini, često nije bio plaćen za svoj rad, a i to malo što je zaradio, potpuno paradoksalno, trošio je na ekstravagantni stil života.

Bio je i „slobodni zidar”, i oca je nagovarao da se takođe pridruži tajnom društvu masonske lože. Za tri i po decenije napisao je 600 komada, što je više nego tri prosečna kompozitora zajedno.

„Mocartovim efektom” bavili su se i stručnjaci, istražujući u kojoj meri slušanje klasične muzike utiče na poboljšanje koncentracije i memorije, kakva je uopšte veza između muzike i ljudskog mozga, da li ona ublažava bol, usporava li otkucaje srca, da li se uz nju lakše zaspi... Kasnije su usledile i horoskopske računice, uticaj Neptuna u Lavu na ovog hiperaktivnog umetnika, u kakvoj konjunkciji mu je Venera, čudili se kako je sa tako sjajnim aspektima takav kapacitet završio u finansijskoj bedi...

Mocartomanija nije poštedela ni književnost, pa je Puškin dramu „Mocart i Salijeri” posvetio odnosu između umetnika koji je došao na dvor Jozefa II i dvorskog kompozitora Salijerija koji ga je tada nadgledao. Film Miloša Formana „Amadeus”, bavio se istom tematikom.

Međutim, poznata priča o rivalstvu para Mocart–Salijeri pomalo je isforsirana. Da se ne zavaravamo, Salijeri (1750–1825) bio je cenjeni dvorski kompozitor u svoje vreme, ali u odnosu na Mocarta (i samo u odnosu na Mocarta), on je bio jedan daroviti prosek nasuprot raskošnom, briljantnom talentu genija. Nije Salijeri bio „sitna duša” da bi zavideo velikom kompozitoru. On se njemu iz najdubljih osećanja istinski divio, imajući mogućnost da prisustvuje fascinantnom načinu na koji se stvara muzika. U Formanovom filmu, Salijeri je plakao slušajući Mocartov nedovršeni „Rekvijem”. Na njegovom licu videle su se pomešane emocije iako nije izgovarao ni jednu jedinu reč, ali samo iz razloga što se pitao ko je on, šta je njegov talenat i čemu njegov rad, kada Mocart na božanski način oseća muziku i rađa umetnost.

Sigurno nije strano ovo osećanje ljudima iz sveta muzike, ili, na kraju krajeva, iz bilo koje druge profesije; jer uvek je pored nas neko malo „gori” od nas, a sa druge strane, onom koji je vanserijski treba pošteno i dostojanstveno stisnuti ruku. Najzad, setimo se scene bez premca iz filma „Amadeus”, kada u samrtničkom bunilu Mocart diktira note „Rekvijema” Salijeriju, a on, uz sav trud, ne može da „uhvati” ono šta Mocart čuje u svojoj glavi.

I takav virtuoz umro je u Beču, u 35. godini, a sahranjen je u zajedničkoj grobnici.