Lica partijske države

Taman što je pancir ustuknuo pred satelitom, ovaj se povlači pred stanovima, koji, ako je suditi po galopirajućoj brzini, uskoro moraju ustupiti mesto nečem novom. Reč je, dabome, o aferama koje poslednjih meseci vladajuća koalicija otkriva, a sve su vezane za ime doskorašnjeg ministra odbrane Prvoslava Davinića. I sve su, valja dodati, još u fazi istrage ili krivičnih prijava koje same po sebi ne znače mnogo, što se ne da zaključiti po naslovima koji sugerišu da je Davinić najveći monstrum moderne Srbije.

Nije nam namera da branimo eks ministra, mada i on ima pravo na prvi zakon pravde koji kaže da su svi nevini dok se ne dokaže suprotno; želimo samo da ukažemo na to da je Srbija i danas, deceniju i po posle prvih višestranačkih izbora, jedna sasvim partijska država. Već podatak da se donedavno visoki uglednik vladajuće stranke proziva zahvaljujući naporima te stranke da otkrije njegova nedela, to potcrtava; može se čak reći da je jeretik stigao pred sud javnosti baš zato što se usudio da dirne u partijsko blago, kontrolu nad finansijskim tokovima koju G17 Plus pažljivo sprovodi i ljubomorno čuva. Na tom fonu je i najnovija optužba da je Davinić po diskrecionom pravu podelio osam stanova članovima svog brojnog obezbeđenja i da niko to nije osporio ranije iako, treba li naglasiti, nisu mogli biti kupljeni iz drugih izvora nego iz budžeta Srbije (iz kog su i plate obezbeđenju). Pošto budžet kontroliše ministar finansija (Mlađan Dinkić, G17), jedini logičan zaključak je da nabavka spornih stanova, vrednih bar pola miliona evra, ranije nije bila sporna zato što je Davinića štititilo pripadništvo stranci.

Uz puno uvažavanje Dinkićevog pokušaja da sredi "mangupe u svojim redovima", slična pitanja se mogu postaviti i za pancir i za satelit, ali i za mnoštvo drugih afera iz drugih oblasti i u ingerenciji drugih (vladajućih) partija. Bez muke se, recimo, da ustanoviti da Srbija nema novi ustav samo zbog toga što legalističkoj DSS odgovara da se drži Miloševićevih paragrafa, baš kao što je i DOS vladi bilo lakše da se krije iza tih rešenja nego da ustanovi evropska pravila. Takođe, u Srbiji se izborni zakoni menjaju uvek kada to paše vladajućoj partiji - što je 2000. SPS platio gubitkom vlasti - a ne zarad toga da bi izborna volja građana bila verno preslikana u parlamentu koji je, treba li ponavljati, zahvaljujući forsiranju partijskih interesa postao otvorena tržnica poslaničkim dušama. Pancir, mandati, ustav, samo su neka od lica jedne sasvim partijske države.