Umete li da praštate?

Prastanje je odlika i Starog i Novog zaveta. Bog nije u medjuvremenu promenio svoj karakter, nego treba razlikovati zakon pravde (oko za oko, zub za zub) od moralnog zakona (ljubi neprijatelje svoje) koji se bavi cistocom pobuda. Nepokajan krivac je uvek trebao da se kazni za otvoreno krsenje Bozjeg zakona (na primer, za ubistvo), i u Novom i u Starom zavetu, ali nikada nije smeo da se mrzi. Ovo pise u Starom zavetu:

"Ne budi osvetoljubiv..." (3.Mojsijeva 19,18)

"Nemoj govoriti osveticu se za zlo!"

"Ne govori: kako je on meni ucinio, tako cu ja njemu uciniti."

"Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati."

"Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani." (Price 20,22; 24,29.17; 25,21)

Mnogi ljudi se sa pravom ljute i na Boga i na Crkvu jer osecaju da neke stvari nisu pravedne. To je samo dokaz da jos uvek imamo u sebi osecaja za pravdu i da nam to nije potpuno zakrzljalo. Medjutim, dosta stvari ne znamo o Bogu i o Crkvi i o moralu i o Bozijoj pravdi i tu lezi odgovor na ove probleme. U tom smislu bih blago kritikovao par stvari koje su rekli pisac ovog teksta i komentar Zorana Veljovica.

Prvo: Crkva nije moralna institucija, vec institucija vecnog ("zagrobnog") zivota i kao takva, ona se ne bavi moralnim popravljanjem ljudi (ma koliko to neobicno zvucalo!), vec pokusava da prevazidje umiranje i propadljivost.
Drugo: Pravo oprastanje ipak jeste i zaboravljanje! I tu ne mislim na potiskivanje... Naime, iz perspektive morala, etike, kad jedan covek nacini neki greh (a, etika grehom smatra krsenje moralnih zakona) taj covek je zigosan zauvek, ma koliko se on kajao (=menjao). Zato se g.Veljovic s pravom buni protiv ovoga, ali i zato sto kroz takvu prizmu posmatra i
Boga.

Bog je na srecu (i Crkva) slobodan od okova ljudske pravde (koji bi da je nametnu i Bogu), koja bi rado spalila na lomaci sve gresnike. Bog i Crkva na ispovesti brisu(!), zaboravljaju(!) greh za koji se covek kaje, pa takvi ljudi mogu cak i sveti da postanu. A, sveti nisu sveti zato sto su moralno savrseni (nema takvog na svetu!), nego zato sto su se okrenuli Bogu (a, sa Bogom nije moguce trgovati - da odmah odgovorim na slucaj da, kao sto rimokatolici to rade, neko kalkulise kao "sad cu da gresim, pa cu posle da se kajem, ima vremena za to").

Poenta je u tome da za Boga ne vazi ljudska logika, niti ljudski krivicni zakoni, jer kad bi tako bilo niko ne bi pretekao...

Ok, ok, naravno da se slazem, ali ne podrzavam ideju obaveznog mesanja hriscanskih nacela i psihoanalize, nemojte mi servirati zajedno hriscanstvo i Melani Klajn. Slazem se da je i ovo itekako dopustivo-npr. u strucnim radovima koji odredjene teme posmatraju kroz ove uticaje i/ili slicnosti, ali od strane lekara, psihijatra, jednostavno ne ocekujem ovakvu vrstu 'popularnog' teksta koji namenjem uzoj javnosti. Psihijatrija, psihoanaliza...to su oblasti okrenute individualnom, a hriscanstvo u ovakve orijentacije moze da unese mnoooogo zabune i nepotrebnih skretanja...narocito u Stradiji kao sto je ova u kojoj zivimo.

@ Julija
Kao sto je fasfood nezdrav tako je neprastanje jos nezdravije. Ne vidim zasto artikal o prastanju ne bi smeo da se navede pod rubrikom zdravlje. Posto Hristos nije napisao postupak kako je provalio da nam prastanje olaksava zivot, ne znaci da se prastanje ne bi smelo navesti pod tom rubrikom. Ne vidim zasto ovakve tekstove treba okarakterisati kao "popularne". Mozda zato sto jos niko nije napisao doktorat o prastanju? Ko prasta je u sustini zdraviji. Telesno zdravlje je direktno vezano sa izjednacenim psihickim stanjem. Sasvim jednostavno, stime doktorat zavrsen. Zar sve u zivotu sto je komplikovano i ne transparento je dobro i naucno interesantno? Sve sto je genijalno je kratko i za svakog jasno! Lepo bi bilo kad bi lekar smeo da prepise pacijentu prastanje. Prastanje je po mome jedan najveci izum zadnjih 2000 godina unazad. Hristos, koji je provalio kako odpustenije i bez straha ziveti, je za moje shvatanje genije.

Slazem se sa ovim.I ko jednom proba da zivi po hriscanskim principima shvatice da je to jedino lekovito u ovim ludim vremenima.

Samo onaj kome je oprosteno, ume da oprasta drugima. Onaj ko na sebi nosi teret neciste savesti zbog sopstvenih nepokajanih greha, ili ne moze da oprosti zato sto sam nema to isustvo, ili ne oprasta, zato sto ni ne zamera, jer bi u slucaju zameranja i sam shvatio da moze biti kriv.

Neko je to jednom lepo rekao da samo najveci medju nama mogu da prastaju i najvece nepravde i uvrede. I to je potpuno tacno, osvrnite se oko sebe i uvidecete mnogo vise onih koji nisu spremni da oproste ni najmanju pogresku. To je ludilo ovog sveta gde su se izgubile prave vrednosti a medju njima nazalost i vrednost prastanja.

Necu nikome da prastam! Ako psihijatar-psihoterapeut hoce nesto naucno da objasni pa se pozove na najnemoralniju knjigu na svetu – Bibliju, onda, najblaze receno, treba da vrati diplomu medicinskog fakulteta.

Prastanje – pokajanje – i sve u tom stilu, je samo poziv na novi zlocin. Ne jednom je ovo dokazano!

Ako je “prastanje hriscanska kategorija” onda je narocito hriscanska kategorija proglasenje koljaca – osvedocenog zlocinca za sveca (!) kako je to uradila pravoslavna crkva nedavno.

Sva naklapanja u vezi “mrznje” i tome slicno su samo manipulacija, opet najblaze recno.

Ako smo svi od (dobroga) boga stvoreni onda se treba obratiti tom istom bogu i pitati ga zbog cega je stvorio i sve zlo na ovoj Zemlji. I zli ljudi su “od boga stvoreni”, znaci isto kao i dobri ljudi, pa koga onda interesuje sto ovi “dobri” trpe od “zlih”! Tako je hteo bog! A to sto crkva tumaci da je bog ljudima dao slobodu pa su se ovi pokvarili – to je opet cista manipulacija, jer, pitanje moze biti bogu upuceno: zasto je stvorio takve ljude koje je moguce pokvariti? Uostalom, ako postoji zagrobni zivot zbog cega je onda greh ubiti coveka? To je usluga dobrom verniku, jer ce on dospeti u raj pre nego sto ga bog pozove.

Umesto zakljucka procitajte naslov!

Apsolutno se slazem sa ovim tekstom... Ne kaze se uzalud "Hriscanski oprastati, a ljudski gresiti", pritom najbolji psihijatri i psihoanaliticari povezuju svoju profesiju sa hriscanskim nacelima... To tvrdim i to je tako. Samo tako su na najbolji moguci nacin pomogli svojim pacijentima!

Mojsije je dao izvrsnu ispravku! Praštanje je i te kako dio jevrejskog duhovnog sagledavanja!

Takodje, pojam praštanja, naravno da je vezan i za hrišćanstvo, ali nije iskjučivo vezan za hrišćanstvo, niti je više istaknut u hrišćanstvu no u drugim velikim religijama, posebno u budizmu i islamu, tako da (po mom mišljenju) ne stoji Jovanin stav da je isključivo hrišćanski način poimanja stvarnosti - "jedini lek u ovom haosu".

Svaka je vjera ok, ako je njen pripadnik istinski živi. Sve je pitanje morala (kao univeryalne kategorije) a ne ove ili ove vjere!

Kakav banalni, povrsni i vulgarno simplifikovani tretman jedne tako kompleksne teme. Ocajno...

Praštanje - svakako. Ali, izvinjenje kao prvi korak je preduslov svakog praštanja. Praštanje po sebi podrazumeva, u određenom kontekstu, jedan smer, a izvinjenje drugi. Može se donekle shvatiti da je praštanje i izvinjenje u samoj suštini isto, odnosno da je motiv za oba čina ljubav. Kako god bilo, meni se čini da bi trebalo prvo uvideti sve svoje postupke zbog kojih se treba izviniti, a tek potom oprostiti. Takođe, praštanje i izvinjenje su celina koja se ne može razdvojiti, jer praštanja nema bez izvinjenja.

Svako ko je mrzeo video je kako destruktivno to može biti. Oproštaj je iskustveno dobar lek. Što se tiče petljanja hrišćanstva u psihologiju nije baš najbolja praksa. Dobro učenje nije važno od kakva učitelja stiže, samo se učitelji ipak ne smeju porediti.
Sa druge strane oproštaj ne dolazi zato što je neko pomislio da će se tako osloboditi destruktivne mržnje. Oproštaj je nepredvidljiv i dugotrajan proces. Nije moguće odlučiti: "Eto, tako, sada sam malo patio/la sada ću da oprostim.".
Praštenje se uči kao i bilo šta drugo. Dakle ne postoje zli, samo ne naučeni.

> Necu nikome da prastam!

Ako ne mozes drugima da prastas, neces moci ni sebi. A sta to znaci? To znaci lagati sebe da ne gresis, da ne bi postao objekat sopstvenog samoprezira. A ne priznavati sebi greh, znaci ostati nepokajan. Zato uvek zajedno ide: ko mrzi gresnike, sam voli greh. Sveto pismo zastupa suprotno: ljubav prema gresniku, a strogost prema grehu.

> Ako psihijatar-psihoterapeut hoce nesto naucno da objasni pa se pozove na najnemoralniju knjigu na svetu – Bibliju, ...

A otkuda kod vas tako visoki kriterijumi morala?

> Prastanje – pokajanje – i sve u tom stilu, je samo poziv na novi zlocin. Ne jednom je ovo dokazano!
Ne treba krivica (zbog neprastanja) da coveka cuva od greha, vec jedino ljubav. Negresenje iz krivice je uvek licemerno. A upravo odsustvo prastanja promovise nepokajanje. A to znaci nastavak gresenja i onoga kome treba oprostenje i onoga koji ne moze da oprosti.

> Ako je “prastanje hriscanska kategorija” onda je narocito hriscanska kategorija proglasenje koljaca – osvedocenog zlocinca za sveca (!) kako je to uradila pravoslavna crkva nedavno.

Ako u neko u ime Jevandjelja radi gluposti, onda nije krivo Jevandjelje, vec on sam.

> Ako smo svi od (dobroga) boga stvoreni onda se treba obratiti tom istom bogu i pitati ga zbog cega je stvorio i sve zlo na ovoj Zemlji.

Ne poznajete Pismo, a hrabro govorite o Bogu. Bog nije stvorio ljude losim, nego su oni to svojim htenjem izabrali. Drugim recima, ako vi sami stavite sebi cigaru u usta, iako znate da to nije zdravo, nije Bog kriv zbog vaseg htenja. Bog nije stvorio robote nego slobodne ljude, jer u ljubavi nema prinude.

> Uostalom, ako postoji zagrobni zivot zbog cega je onda greh ubiti coveka?

A Zar bi ste vi ubijali druge ljude kada biste verovali u zivot duse posle smrti ili u vaskrsenje? Otkrivate vrlo los karakter. Po Svetom pismu greh je i sama mrznja. Dakle, hriscanski moral da se bavi pobudama, a ne samo posledicama loseg dela, pa je ubistvo greh zbog losih pobuda, a sto se tice smrti, svi cemo umreti, ovako ili onako.

Tekst je OK, ali sem morala i emocija, treba uključiti i razum. Da li nekome ko mi je dužan npr. 5000€ treba hrišćanski da oprostim, a da ja i moje dete umremo od gladi? Ne, treba da mu tražim tih 5000 na lepši (lepo ga zamolim) ili ružniji (tužba ili klasično utrivanje duga) način, a onda mu oprostim što je bio nevaljao.

Umem da praštam, čak se i bojim da to te mjere da onda drugi to iskoriste. A po drugoj strani, bojim se da preveliko praštanje donese čoveka do neke anemije. Kao takvog može se lako upravljati, odnosno iskoristiti. Ali baš mi je lako srce. Imam laku vest i spavam ko beba.:)

"U praštanju ne bi trebalo da postoji elemenat zaboravljanja. To uopšte nisu dve iste kategorije. I ne smeju da budu. Jer, ako mi nešto zaboravimo, to znači da se i nismo bavili praštanjem..."

OK, ali ako nesto zaista (100%) oprostimo, to cemo zatim i da zaboravimo. Ako nismo zaboravili, to ukazuje da nismo zaista i oprostili.

> Kako je bog tvorac svega na Zamlji, to je on stvorio mene takvog da imam neodoljivu teznju da stavim bas cigaru u usta, iako znam da je to nezdravo.

Ako ide auto na tebe, hoces li reci da je to Bog uredio da bi pogunula? Ne, nego ces da se sklonis. Ako ti je Bog dao ruke i noge da izbegnes nezgodu, dao ti je i volju da se iskusenju odupres. Ko moze da pomogne drugome i sebi, a nece da pomogne, svakako je kriv.

Nezelim da komentarisem nasiroko i nadugacko, ali svaki put kada prastam osecam se slobodnije, lepse. Neka cudna harmonia me obuzme.

Postovanje! S obzirom na to da se ovom temo, u zadnje vrijeme mnogo bavim, da li je moguce da citamo nesto vise o prastanju, konkretno, kako koristiti humor, sublimaciju i altruizam, ali tako da sve to zaista osjetimo "iznutra", tj. mislim, da je moguce izlijeciti bol, ne bi mrznje ni bilo.Mozda bi se trebalo pozabaviti nekim "tehnikama",alo takve postoje, a koje pomognu da se lijeci, ili, barem, "zalijeci" bol, sve samo da se izdrzi, dok "ne prodje".

Ja svakodnevno prastam. Jednostavno, takva mi je priroda, od Boga data ali i vaspitanjem stecena. Naravno da je za kapacitet prastanja bitno iz kakve porodice poticemo, odnosno nacin na koji se ta porodica odnosila prema spoljasnjem svetu (da li mu je prastala ili ne), i odnosi koji postoje medju clanovima porodice. Naravno, pojedinac na osnovu licnog iskustva tokom zivota sam odabira put kojim ce ici, mada mu se mozda ponekad cini da je vodjen nekom nevidljivom silom. Mozda je nedoumica (neznanje) samo stanica na putu saznanja, kao sto je mrznja samo stanica na putu ka prastanju i oslobodjenju mrznje. Smatram da ljudski zivot posvecen pruzanju i podsticanju dobra kod drugih nije besmislen. Ako nam Dobro nece biti cilj i smisao, sta ce nas voditi? Ljudski zivot je iovako kratak i apsurdan, bez dobrote i prastanja. Ipak smo svi mi pod istim nebom i hodamo po istoj, tvrdoj zemlji.

Stara prica: jedan davljenik u moru se grcevito bori za zivot. Prolazi jedan camac i nudi pomoc, kaze on necu, hvala, mene ce Bog da spasi. Tako 3 puta i na kraju se udavi. U raju pita on Boga ljutito zasto mu nije pomogao. A On kaze-slao sam ti pomoc 3 puta nisi slusao.

Naravno da je zdravo prastati ali neosporno je da treba da imamo osecaj distanciranosti u odnosu na povredu da bi prastali. Dok god nam je potrebna empatija jer patimo povredjeni nismo ni sposobno za prastanje. Jadan je onaj ko nikome ne prasta, taj nije ni malo porastao. Jer i deca prastaju roditeljima ponajvise...

Srecan sam kada vidim svoje misli izrecene (napisane) od strane druge osobe, kao u ovom tekstu. Slazem se sa hriscanskom filozofijom iako vidim brojne "rupe" u striktnim pravilima koje ona propoveda. Vidim da je autor teksta dr Sanda Rašković Ivić napravila kompromis izmedju stvarne poruke koju zeli da prenese i pozitivne sublimacije slabije upucenih u datu tematiku. Moja skracena poruka bila bi: Ljubav zahteva veliku snagu, ali mnogo snage dobijamo od ljubavi. Ta snaga je prava, konkretna, realna, stvarna, dok je "snaga" iz mrznje lazna, kratkotrajna snaga cije su posledice daleko vece od "dobiti" za koju nam se cini da je sticemo. Priroda coveka je ljubav, a mrznja je izmisljena od strane drustva, civilizacije. Mrznja u stvari ne postoji, kao ni krivica. Kada to konacno shvati, covek ce prastati pre nego sto pocne da mrzi i da zeli zlo. Jedini nacin da covek bude srecan jeste da bude dobar i da voli, jer je to njegova priroda. "Zao" covek ne moze biti srecan, jer i pored sve moci kojoj tezi i eventualno je laznim i pogresnim putem dobije, na kraju uvek ostaje sam i polako se tone u nesrecu koju je oko sebe posejao. Sreca lezi u stvaranju i poboljsavanju sveta koji nas okruzuje, a sreca je glavni preduslov zdravlja, i obrnuto.

'Prastanje nije slabost, vec snaga. Prastanje nije glupost, vec vrlina'. Ja sam oprostio kompletnoj porodici Milosevic - Markovic, nisam ni slabic a nisam ni glup. Oprostio sam Karadzicu, Mladicu i svim borcima odnosno 'herojima' bilo na kojoj strani da su se borili. Oprostite i vi. O Hagu necu ni da govorim, oni nemaju ni snagu, ni vrlinu za tako nesto. Oni su bezboznici.

Ok, ok, naravno da se slazem, ali ne podrzavam ideju obaveznog mesanja hriscanskih nacela i psihoanalize, nemojte mi servirati zajedno hriscanstvo i Melani Klajn. Slazem se da je i ovo itekako dopustivo-npr. u strucnim radovima koji odredjene teme posmatraju kroz ove uticaje i/ili slicnosti, ali od strane lekara, psihijatra, jednostavno ne ocekujem ovakvu vrstu 'popularnog' teksta koji namenjem uzoj javnosti. Psihijatrija, psihoanaliza...to su oblasti okrenute individualnom, a hriscanstvo u ovakve orijentacije moze da unese mnoooogo zabune i nepotrebnih skretanja...narocito u Stradiji kao sto je ova u kojoj zivimo.

Prastanje je odlika i Starog i Novog zaveta. Bog nije u medjuvremenu promenio svoj karakter, nego treba razlikovati zakon pravde (oko za oko, zub za zub) od moralnog zakona (ljubi neprijatelje svoje) koji se bavi cistocom pobuda. Nepokajan krivac je uvek trebao da se kazni za otvoreno krsenje Bozjeg zakona (na primer, za ubistvo), i u Novom i u Starom zavetu, ali nikada nije smeo da se mrzi. Ovo pise u Starom zavetu:

"Ne budi osvetoljubiv..." (3.Mojsijeva 19,18)

"Nemoj govoriti osveticu se za zlo!"

"Ne govori: kako je on meni ucinio, tako cu ja njemu uciniti."

"Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati."

"Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani." (Price 20,22; 24,29.17; 25,21)

@ Julija
Kao sto je fasfood nezdrav tako je neprastanje jos nezdravije. Ne vidim zasto artikal o prastanju ne bi smeo da se navede pod rubrikom zdravlje. Posto Hristos nije napisao postupak kako je provalio da nam prastanje olaksava zivot, ne znaci da se prastanje ne bi smelo navesti pod tom rubrikom. Ne vidim zasto ovakve tekstove treba okarakterisati kao "popularne". Mozda zato sto jos niko nije napisao doktorat o prastanju? Ko prasta je u sustini zdraviji. Telesno zdravlje je direktno vezano sa izjednacenim psihickim stanjem. Sasvim jednostavno, stime doktorat zavrsen. Zar sve u zivotu sto je komplikovano i ne transparento je dobro i naucno interesantno? Sve sto je genijalno je kratko i za svakog jasno! Lepo bi bilo kad bi lekar smeo da prepise pacijentu prastanje. Prastanje je po mome jedan najveci izum zadnjih 2000 godina unazad. Hristos, koji je provalio kako odpustenije i bez straha ziveti, je za moje shvatanje genije.

Slazem se sa ovim.I ko jednom proba da zivi po hriscanskim principima shvatice da je to jedino lekovito u ovim ludim vremenima.

Samo onaj kome je oprosteno, ume da oprasta drugima. Onaj ko na sebi nosi teret neciste savesti zbog sopstvenih nepokajanih greha, ili ne moze da oprosti zato sto sam nema to isustvo, ili ne oprasta, zato sto ni ne zamera, jer bi u slucaju zameranja i sam shvatio da moze biti kriv.

Neko je to jednom lepo rekao da samo najveci medju nama mogu da prastaju i najvece nepravde i uvrede. I to je potpuno tacno, osvrnite se oko sebe i uvidecete mnogo vise onih koji nisu spremni da oproste ni najmanju pogresku. To je ludilo ovog sveta gde su se izgubile prave vrednosti a medju njima nazalost i vrednost prastanja.

Necu nikome da prastam! Ako psihijatar-psihoterapeut hoce nesto naucno da objasni pa se pozove na najnemoralniju knjigu na svetu – Bibliju, onda, najblaze receno, treba da vrati diplomu medicinskog fakulteta.

Prastanje – pokajanje – i sve u tom stilu, je samo poziv na novi zlocin. Ne jednom je ovo dokazano!

Ako je “prastanje hriscanska kategorija” onda je narocito hriscanska kategorija proglasenje koljaca – osvedocenog zlocinca za sveca (!) kako je to uradila pravoslavna crkva nedavno.

Sva naklapanja u vezi “mrznje” i tome slicno su samo manipulacija, opet najblaze recno.

Ako smo svi od (dobroga) boga stvoreni onda se treba obratiti tom istom bogu i pitati ga zbog cega je stvorio i sve zlo na ovoj Zemlji. I zli ljudi su “od boga stvoreni”, znaci isto kao i dobri ljudi, pa koga onda interesuje sto ovi “dobri” trpe od “zlih”! Tako je hteo bog! A to sto crkva tumaci da je bog ljudima dao slobodu pa su se ovi pokvarili – to je opet cista manipulacija, jer, pitanje moze biti bogu upuceno: zasto je stvorio takve ljude koje je moguce pokvariti? Uostalom, ako postoji zagrobni zivot zbog cega je onda greh ubiti coveka? To je usluga dobrom verniku, jer ce on dospeti u raj pre nego sto ga bog pozove.

Umesto zakljucka procitajte naslov!

Apsolutno se slazem sa ovim tekstom... Ne kaze se uzalud "Hriscanski oprastati, a ljudski gresiti", pritom najbolji psihijatri i psihoanaliticari povezuju svoju profesiju sa hriscanskim nacelima... To tvrdim i to je tako. Samo tako su na najbolji moguci nacin pomogli svojim pacijentima!

Mojsije je dao izvrsnu ispravku! Praštanje je i te kako dio jevrejskog duhovnog sagledavanja!

Takodje, pojam praštanja, naravno da je vezan i za hrišćanstvo, ali nije iskjučivo vezan za hrišćanstvo, niti je više istaknut u hrišćanstvu no u drugim velikim religijama, posebno u budizmu i islamu, tako da (po mom mišljenju) ne stoji Jovanin stav da je isključivo hrišćanski način poimanja stvarnosti - "jedini lek u ovom haosu".

Svaka je vjera ok, ako je njen pripadnik istinski živi. Sve je pitanje morala (kao univeryalne kategorije) a ne ove ili ove vjere!

Kakav banalni, povrsni i vulgarno simplifikovani tretman jedne tako kompleksne teme. Ocajno...

Praštanje - svakako. Ali, izvinjenje kao prvi korak je preduslov svakog praštanja. Praštanje po sebi podrazumeva, u određenom kontekstu, jedan smer, a izvinjenje drugi. Može se donekle shvatiti da je praštanje i izvinjenje u samoj suštini isto, odnosno da je motiv za oba čina ljubav. Kako god bilo, meni se čini da bi trebalo prvo uvideti sve svoje postupke zbog kojih se treba izviniti, a tek potom oprostiti. Takođe, praštanje i izvinjenje su celina koja se ne može razdvojiti, jer praštanja nema bez izvinjenja.

Svako ko je mrzeo video je kako destruktivno to može biti. Oproštaj je iskustveno dobar lek. Što se tiče petljanja hrišćanstva u psihologiju nije baš najbolja praksa. Dobro učenje nije važno od kakva učitelja stiže, samo se učitelji ipak ne smeju porediti.
Sa druge strane oproštaj ne dolazi zato što je neko pomislio da će se tako osloboditi destruktivne mržnje. Oproštaj je nepredvidljiv i dugotrajan proces. Nije moguće odlučiti: "Eto, tako, sada sam malo patio/la sada ću da oprostim.".
Praštenje se uči kao i bilo šta drugo. Dakle ne postoje zli, samo ne naučeni.

> Necu nikome da prastam!

Ako ne mozes drugima da prastas, neces moci ni sebi. A sta to znaci? To znaci lagati sebe da ne gresis, da ne bi postao objekat sopstvenog samoprezira. A ne priznavati sebi greh, znaci ostati nepokajan. Zato uvek zajedno ide: ko mrzi gresnike, sam voli greh. Sveto pismo zastupa suprotno: ljubav prema gresniku, a strogost prema grehu.

> Ako psihijatar-psihoterapeut hoce nesto naucno da objasni pa se pozove na najnemoralniju knjigu na svetu – Bibliju, ...

A otkuda kod vas tako visoki kriterijumi morala?

> Prastanje – pokajanje – i sve u tom stilu, je samo poziv na novi zlocin. Ne jednom je ovo dokazano!
Ne treba krivica (zbog neprastanja) da coveka cuva od greha, vec jedino ljubav. Negresenje iz krivice je uvek licemerno. A upravo odsustvo prastanja promovise nepokajanje. A to znaci nastavak gresenja i onoga kome treba oprostenje i onoga koji ne moze da oprosti.

> Ako je “prastanje hriscanska kategorija” onda je narocito hriscanska kategorija proglasenje koljaca – osvedocenog zlocinca za sveca (!) kako je to uradila pravoslavna crkva nedavno.

Ako u neko u ime Jevandjelja radi gluposti, onda nije krivo Jevandjelje, vec on sam.

> Ako smo svi od (dobroga) boga stvoreni onda se treba obratiti tom istom bogu i pitati ga zbog cega je stvorio i sve zlo na ovoj Zemlji.

Ne poznajete Pismo, a hrabro govorite o Bogu. Bog nije stvorio ljude losim, nego su oni to svojim htenjem izabrali. Drugim recima, ako vi sami stavite sebi cigaru u usta, iako znate da to nije zdravo, nije Bog kriv zbog vaseg htenja. Bog nije stvorio robote nego slobodne ljude, jer u ljubavi nema prinude.

> Uostalom, ako postoji zagrobni zivot zbog cega je onda greh ubiti coveka?

A Zar bi ste vi ubijali druge ljude kada biste verovali u zivot duse posle smrti ili u vaskrsenje? Otkrivate vrlo los karakter. Po Svetom pismu greh je i sama mrznja. Dakle, hriscanski moral da se bavi pobudama, a ne samo posledicama loseg dela, pa je ubistvo greh zbog losih pobuda, a sto se tice smrti, svi cemo umreti, ovako ili onako.

Tekst je OK, ali sem morala i emocija, treba uključiti i razum. Da li nekome ko mi je dužan npr. 5000€ treba hrišćanski da oprostim, a da ja i moje dete umremo od gladi? Ne, treba da mu tražim tih 5000 na lepši (lepo ga zamolim) ili ružniji (tužba ili klasično utrivanje duga) način, a onda mu oprostim što je bio nevaljao.

Umem da praštam, čak se i bojim da to te mjere da onda drugi to iskoriste. A po drugoj strani, bojim se da preveliko praštanje donese čoveka do neke anemije. Kao takvog može se lako upravljati, odnosno iskoristiti. Ali baš mi je lako srce. Imam laku vest i spavam ko beba.:)

"U praštanju ne bi trebalo da postoji elemenat zaboravljanja. To uopšte nisu dve iste kategorije. I ne smeju da budu. Jer, ako mi nešto zaboravimo, to znači da se i nismo bavili praštanjem..."

OK, ali ako nesto zaista (100%) oprostimo, to cemo zatim i da zaboravimo. Ako nismo zaboravili, to ukazuje da nismo zaista i oprostili.

> Kako je bog tvorac svega na Zamlji, to je on stvorio mene takvog da imam neodoljivu teznju da stavim bas cigaru u usta, iako znam da je to nezdravo.

Ako ide auto na tebe, hoces li reci da je to Bog uredio da bi pogunula? Ne, nego ces da se sklonis. Ako ti je Bog dao ruke i noge da izbegnes nezgodu, dao ti je i volju da se iskusenju odupres. Ko moze da pomogne drugome i sebi, a nece da pomogne, svakako je kriv.

Nezelim da komentarisem nasiroko i nadugacko, ali svaki put kada prastam osecam se slobodnije, lepse. Neka cudna harmonia me obuzme.

Postovanje! S obzirom na to da se ovom temo, u zadnje vrijeme mnogo bavim, da li je moguce da citamo nesto vise o prastanju, konkretno, kako koristiti humor, sublimaciju i altruizam, ali tako da sve to zaista osjetimo "iznutra", tj. mislim, da je moguce izlijeciti bol, ne bi mrznje ni bilo.Mozda bi se trebalo pozabaviti nekim "tehnikama",alo takve postoje, a koje pomognu da se lijeci, ili, barem, "zalijeci" bol, sve samo da se izdrzi, dok "ne prodje".

Ja svakodnevno prastam. Jednostavno, takva mi je priroda, od Boga data ali i vaspitanjem stecena. Naravno da je za kapacitet prastanja bitno iz kakve porodice poticemo, odnosno nacin na koji se ta porodica odnosila prema spoljasnjem svetu (da li mu je prastala ili ne), i odnosi koji postoje medju clanovima porodice. Naravno, pojedinac na osnovu licnog iskustva tokom zivota sam odabira put kojim ce ici, mada mu se mozda ponekad cini da je vodjen nekom nevidljivom silom. Mozda je nedoumica (neznanje) samo stanica na putu saznanja, kao sto je mrznja samo stanica na putu ka prastanju i oslobodjenju mrznje. Smatram da ljudski zivot posvecen pruzanju i podsticanju dobra kod drugih nije besmislen. Ako nam Dobro nece biti cilj i smisao, sta ce nas voditi? Ljudski zivot je iovako kratak i apsurdan, bez dobrote i prastanja. Ipak smo svi mi pod istim nebom i hodamo po istoj, tvrdoj zemlji.

Stara prica: jedan davljenik u moru se grcevito bori za zivot. Prolazi jedan camac i nudi pomoc, kaze on necu, hvala, mene ce Bog da spasi. Tako 3 puta i na kraju se udavi. U raju pita on Boga ljutito zasto mu nije pomogao. A On kaze-slao sam ti pomoc 3 puta nisi slusao.

Naravno da je zdravo prastati ali neosporno je da treba da imamo osecaj distanciranosti u odnosu na povredu da bi prastali. Dok god nam je potrebna empatija jer patimo povredjeni nismo ni sposobno za prastanje. Jadan je onaj ko nikome ne prasta, taj nije ni malo porastao. Jer i deca prastaju roditeljima ponajvise...

Mnogi ljudi se sa pravom ljute i na Boga i na Crkvu jer osecaju da neke stvari nisu pravedne. To je samo dokaz da jos uvek imamo u sebi osecaja za pravdu i da nam to nije potpuno zakrzljalo. Medjutim, dosta stvari ne znamo o Bogu i o Crkvi i o moralu i o Bozijoj pravdi i tu lezi odgovor na ove probleme. U tom smislu bih blago kritikovao par stvari koje su rekli pisac ovog teksta i komentar Zorana Veljovica.

Prvo: Crkva nije moralna institucija, vec institucija vecnog ("zagrobnog") zivota i kao takva, ona se ne bavi moralnim popravljanjem ljudi (ma koliko to neobicno zvucalo!), vec pokusava da prevazidje umiranje i propadljivost.
Drugo: Pravo oprastanje ipak jeste i zaboravljanje! I tu ne mislim na potiskivanje... Naime, iz perspektive morala, etike, kad jedan covek nacini neki greh (a, etika grehom smatra krsenje moralnih zakona) taj covek je zigosan zauvek, ma koliko se on kajao (=menjao). Zato se g.Veljovic s pravom buni protiv ovoga, ali i zato sto kroz takvu prizmu posmatra i
Boga.

Bog je na srecu (i Crkva) slobodan od okova ljudske pravde (koji bi da je nametnu i Bogu), koja bi rado spalila na lomaci sve gresnike. Bog i Crkva na ispovesti brisu(!), zaboravljaju(!) greh za koji se covek kaje, pa takvi ljudi mogu cak i sveti da postanu. A, sveti nisu sveti zato sto su moralno savrseni (nema takvog na svetu!), nego zato sto su se okrenuli Bogu (a, sa Bogom nije moguce trgovati - da odmah odgovorim na slucaj da, kao sto rimokatolici to rade, neko kalkulise kao "sad cu da gresim, pa cu posle da se kajem, ima vremena za to").

Poenta je u tome da za Boga ne vazi ljudska logika, niti ljudski krivicni zakoni, jer kad bi tako bilo niko ne bi pretekao...

Srecan sam kada vidim svoje misli izrecene (napisane) od strane druge osobe, kao u ovom tekstu. Slazem se sa hriscanskom filozofijom iako vidim brojne "rupe" u striktnim pravilima koje ona propoveda. Vidim da je autor teksta dr Sanda Rašković Ivić napravila kompromis izmedju stvarne poruke koju zeli da prenese i pozitivne sublimacije slabije upucenih u datu tematiku. Moja skracena poruka bila bi: Ljubav zahteva veliku snagu, ali mnogo snage dobijamo od ljubavi. Ta snaga je prava, konkretna, realna, stvarna, dok je "snaga" iz mrznje lazna, kratkotrajna snaga cije su posledice daleko vece od "dobiti" za koju nam se cini da je sticemo. Priroda coveka je ljubav, a mrznja je izmisljena od strane drustva, civilizacije. Mrznja u stvari ne postoji, kao ni krivica. Kada to konacno shvati, covek ce prastati pre nego sto pocne da mrzi i da zeli zlo. Jedini nacin da covek bude srecan jeste da bude dobar i da voli, jer je to njegova priroda. "Zao" covek ne moze biti srecan, jer i pored sve moci kojoj tezi i eventualno je laznim i pogresnim putem dobije, na kraju uvek ostaje sam i polako se tone u nesrecu koju je oko sebe posejao. Sreca lezi u stvaranju i poboljsavanju sveta koji nas okruzuje, a sreca je glavni preduslov zdravlja, i obrnuto.

'Prastanje nije slabost, vec snaga. Prastanje nije glupost, vec vrlina'. Ja sam oprostio kompletnoj porodici Milosevic - Markovic, nisam ni slabic a nisam ni glup. Oprostio sam Karadzicu, Mladicu i svim borcima odnosno 'herojima' bilo na kojoj strani da su se borili. Oprostite i vi. O Hagu necu ni da govorim, oni nemaju ni snagu, ni vrlinu za tako nesto. Oni su bezboznici.