Umete li da praštate?

Praštanje je hrišćanska kategorija. Ali, ne starozavetna. Znamo da u Starom zavetu piše: „Oko za oko, zub za zub.“ Taj starozavetni princip vodi poreklo iz paganstva, kada je osveta bila najnormalniji deo ljudskog života, bivstvovanja, identiteta, način na koji se tada sticalo samopouzdanje, izvršavala pravda.

Hrišćanstvo uvodi praštanje kao novinu. Ali, ono ne bi moglo da uvede praštanje u svoj religiozni kodeks kada ne bi imalo uporište u samoj potrebi ljudskog bića za praštanjem, odnosno za dobrotom. Jer, kao što osveta ima svoj koren u agresiji, tako praštanje ima  svoj koren u dobroti, odnosno u onom libidnom. (Kad kažem libidno, ne mislim na seksulano, nego na lepotu življenja, na okrenutost ka životu, a ne ka destrukciji, agresivnosti i tanatofiliji, odnosno samom instinktu smrti).

Opraštanje – lek za mržnju

Svaki čovek ima potrebu da bude osvetnik, ali ima još veću potrebu da oprosti. Naravno, to je povezano sa razrešavanjem osećanja mržnje koja ima svoj koren u destruktivnom, agresivnom. Ali, mržnja više troši samog mrzitelja nego objekt mržnje. Mrzeći drugog, inficiramo se mržnjom i postajemo nesrećni. Kada mrzimo, naša pažnja je usredsređena samo na to, pa ništa lepo ne možemo da vidimo i doživimo, ništa lepo ne može da nam se desi.

Opraštanje je najbolji lek za mržnju. Melani Klajn opraštanje naziva reparacijom, odnosno ponovnim uspostavljanjem celovitosti objekta koji smo mrzeli, (koji nam je učinio nešto nažao ili nam se zamerio u bilo kom pogledu), i njegovo sagledavanje kao dobrog, a ne lošeg objekta.

Razlika između praštanja i zaboravljanja

U praštanju ne bi trebalo da postoji elemenat zaboravljanja. To uopšte nisu dve iste kategorije. I ne smeju da budu. Jer, ako mi nešto zaboravimo, to znači da se i nismo bavili praštanjem, nego da  nam to ili nije bilo važno, ili da smo tako nesmotreni i neodgovorni, pa smo neke stvari potisnuli. Što opet, znači da ih uopšte nismo razrešili na pravi način. A ono što je potisnuto, može da se vrati naoružano agresivnom energijom i agresivnim nabojem. Povratak potisnutog je uvek gori od prvobitnog problema.

Veličina praštanja

Za razliku od mržnje, opraštanje traži vrlo intenzivnu i komplikovanu psihološku elaboraciju. Ono, prvo, traži spoznavanje sebe, poniranje u vlastito sopstvo i susret sa samim sobom, sa svojim kapacitetom za dobro, za ljubav. Potom, znači relativizaciju zla, njegovo obezvređivanje i stavljanje u drugi plan.

Praštanje govori o veličini nečije ličnosti i snazi njegovog ega. Pre svega, o snazi mehanizama odbrane. Potiskivanje je jedan od mehanizama odbrane, ali primitivan. Za razliku od potiskivanja, altruizam, sublimacija i humor su tri najrazvijenija, najzrelija, najbolja mehanizma odbrane kroz koje može da se odvija praštanje.Ako želimo da ispitamo svoju zrelost, onda to najbolje možemo da dobijemo kroz samosagledavanje sebe, kroz to koliko smo spremni da oprostimo. Pritom, treba da gledamo i koliko drugi praštaju nama. Ljudi, često, greše i praštanje shvataju kao slabost drugih. Upravo suprotno!