Njujork, prestonica dadaizma

Gledam odozgo na Central park i sećam se visokog, sedokosog čoveka kako pre pola veka u jednom malom gradu u severnoj Rumuniji recituje svoju poemu "Boje crvena i crna". Zureći u park, prisećam se tih stihova iz staljinističke ere:

U Njujorku, sve je prelepo.
Heroji dolaze i odlaze.
Deca, rođena u sing-singu,
Pokrivaju ulice kao pelagra
Žuta karate-krv
Pulsira kroz svaku zgradu.
U luci Statua slobode!
Iza njene izdignute neistine
Jenki duhovi zavijaju na mesec
Izmučeni kao od pelagre
Boja crvene i crne.

Crvena boja Revolucije, naravno, a crna potlačene rase. Klišei su bili zajednička moneta u svim komunističkim diktaturama, ali su doveli do efekta koji je bio suprotan od onog što je režim nameravao, jer su oko oklevetane metropole Novog sveta stvorili auru zabranjenog voća, učinivši da izgleda kao blistavi Olimp savremenosti, urbani Everest avanture.

U ono malo putovanja što su mi bila dopuštena kao građaninu Socijalističke Rumunije, za mene kao novajliju bilo je, naravno, i trenutaka ushićenosti. Njujork je, ipak, ostao san, toliko stran i udaljen da nikad nisam mogao ni da zamislim da ću imati priliku da uporedim iluziju s realnošću. Moj kasniji beg u Njujork nije imao nikakve veze s turizmom. Naglu prestravljenost pred ovim sveprisutnim, sveproždirućim čudovištem ubrzo je nadvladala fascinacija.

Kritičar Irving Hau, Njujorčanin s dugim stažom, pokušao je da umanji moj entuzijazam. "Da bi uživao u ovom gradu, potreban ti je dobar stan i izvesna plata." Živeo sam u bednom hotelu u oronuloj četvrti, satrven neurotičnom nesigurnošću tipičnom za došljaka. Ipak, sve mi je izgledalo neodoljivo, ritmovi i boje grada, njegovi kontrasti i iznenađenja. To što su ovde živeli Volt Vitmen i Mark Tven, Herman Melvil, Henri Džejms i Džon Dos Pasos, to što su ovde bili uspešni Enesku, Brankuzi ili Ežen Jonesko, ni na koji način nije povećavalo moje nade.

Život u ovom gradu i s ovim gradom hipnotisao je kao droga. Tokom poslednjih sedamnaest godina ta zavisnost nastala je kroz svakodnevne pregovore sa životnom rutinom. Metabolizam Njujorka ispunio me je svojom energijom i svojim otrovima.

Mada sam osećao da ja, izgnanik u zemlji izgnanika, sve više pripadam jednom svetu u kome se ni za koga ne može reći da mu pripada, 11. septembra 2001. konačno sam mogao da izjavim "Ja sam Njujorčanin", kao što je predsednik Kenedi proglasio sebe Berlincem kada je bivša nacionalsocijalistička prestonica bila u opasnosti da postane jedan komunistički glavni grad.

Stari zavet kaže da je rad na kuli Šinar, u drevnom Vavilonu, bio prekinut zato što je čovek stremio da dosegne nebesa i božanstvo. Graditelji najednom nisu mogli da razumeju jedan drugog. Podelili su ih različiti jezici. U Čajnataunu današnjeg Vavilona, u Maloj Italiji, u ruskom Brajton Biču, u uličicama i prolazima Njujorka, govore se svi jezici sveta. Graditelji kula bliznakinja, kakvi god da su bili njihovi maternji jezici, želeli su da budu Amerikanci, građani Novog sveta, u kojem su kule što su ih izgradili simbolizovale uzrast slobode.

Napad na kule Vavilona bio je neočekivan, ali ne i nepredvidljiv, pošto je predstavljao mržnju fanatičnih sledbenika Allaha prema simbolima savremenosti. U Svetskom trgovinskom centru bile su univerzalno kodifikovane ljudska kreativnost i saradnja. Zgradi je, naravno, nedostajala poezija. Ipak, kule su mogle biti i simbol svetske poezije, a ne trgovine. Kao što je rekao nadrealistički pesnik Andre Breton, "Naše su razlike iznad svega ono što nas ujedinjuje."

Neočekivano za jedan tako ekstenzivan, cinično efikasan ljudski roj, grad je pokazao iznenađujuću uljudnost i solidarnost tokom napada i posle njega. Odmah je povratio svoju snagu, svoj osećaj humora, svoju marljivost. Posle 11. septembra oblakoderi, klubovi i restorani svih vrsta nicali su kao pečurke posle kiše, s bezmalo još više vitalnosti nego ranije. Osim toga, grad je odbio da svoje glasove da jednom predsedniku koji je njegovu katastrofu eksploatisao za političku korist.
Rumuniju često nazivaju Zemljom dadaizma, ne zato što je jedan od njenih sinova, Tristan Cara, bio osnivač nadrealizma, već zbog apsurdnosti i paradoksa u njenom svakodnevnom životu, naročito u njenoj politici. U egzilu sam se odmah identifikovao s drugom prestonicom dadaizma, "kosmičkom republikom, koja govori sve jezike u jednom univerzalnom dijalektu", kako je to rekao Johanes Baader. Ovde su staro i novo saučesnici u slavljenju života "u svoj njegovoj nepojmljivosti" - što je upravo ona subverzivnost koju su voleli dadaisti.

Jedna čuvena mapa koju je naslikao moj prijatelj i sunarodnik Saul Štajnberg prikazuje globalno selo kako ga je on video s Menhetna:
Udaljenost od reke Hadson do Pacifika ista je kao i udaljenost od Devete do Desete avenije u Gornjem Vest sajdu, a negde iza hladnog okeana plutaju Rusija, Kina i Japan. Druge Saulove mape evociraju njegovu prošlost: Milano, grad njegove mladosti; Cirih, gde je dadaizam doživeo svoj eksplozivni početak; i rumunski grad Buzau, gde je rođen.

Neka mapa moje sudbine obuhvatila bi Bukovinu kao moj rodni kraj; koncentracioni logor u Transdnjestriji iz mog detinjstva; komunistički radni logor Periprava gde je promenjen identitet mog oca; Bukurešt iz mojih studentskih godina i moje zrelosti; Berlin gde je započelo moje izgnanstvo; i konačno Njujork, gde je moj egzil našao svoje mesto boravka. Ova sudbina je na neki način vrsta "Vavilona", zbunjena mešavina sećanja i mesta.

Ovde, u Gornjem Vest sajdu, u sredini trougla što ga sačinjavaju Central park, Linkolnov centar i reka Hadson, nekada sam imao naviku da svaki dan započnem jedim egzotičnim činom posvećenosti, ritualom poniznosti. Sada imam dobar stan i izvesnu platu, tako da su se uslovi Irvinga Haua za život u ovom gradu ispunili. S mog prozora posmatrao sam Smetlišnog Gangstera: obrijane glave, bikovskog vrata, otečenog nosa iz kojeg su visile dlake natopljene slinom, kratkih ruku koje su pucale od zločinačke snage. Svakog dana, u isto vreme, pojavljivao se sa svojim metalnim sandukom ispunjenim do vrha svim onim što je skupio iz uličnih kanti za otpatke; bilo je to kao da je želeo da me zavede svojim uličnim vradžbinama kako bih mogao da vidim neizmerne kontraste ovog grada.

Uhvaćen u zaklon svoje usamljenosti, pisac nema mnogo vremena da tumara unaokolo. Njegovo susedstvo je njegov svet, biografija njegovog kalendara. Srećom, ulice Njujorka nude izvanredne spektakle, gde god da se neko nalazi. U Bronksu ili Sohou, na Vašington ili Tajms skveru, ispred njujorške Javne biblioteke ili u blizini kioska za viršle, kroz sve rase planete, banalnost se nadmeće s izuzetnim da bi privukla nečiju pažnju. Pre ili kasnije, ovde se mogu sresti sva lica, doba i događaji.

Rutina povećava banalnost i nepromišljenost; nestaje ono što je lično. Ovde idete za svojim poslom onako kako to mogu samo Njujorčani, ali s vremena na vreme pogledate unaokolo i zapitate se: "Kako sam dospeo ovde?" Ili, pre: "Kako je, zaboga, čovečanstvo moglo da ode toliko daleko?"
Arhitekturu Njujorka često posmatram kao da gledam neku umetničku knjigu. Na putu kući iz koledža Bard gde predajem, pozdravlja me most Džordž Vašington, koji veličanstveno visi iznad reke Hadson. To je uzvišena dobrodošlica, čak i u magli.

Isto važi i za horizont. Približite se gradu i videćete urbani centar sveta - teško svarljivo i opustošeno mesto, obeleženo društvenim kontrastima toliko vrtoglavim kao njegovi oblakoderi i s osećajem prolaznosti visokim koliko i njegove zgrade. Ljudi u njemu rade 24 časa i njihova inventivnost, energija i raznolikost, na provincijalizam odgovaraju prezirom. Kao i sama Amerika, mada toliko strašno različit, Njujork se može shvatiti samo "sintetički". Ova radosno nekoherentna prestonica dadaizma predstavlja spektakularnu fuziju slobode i pragmatizma. Beda i veličanstvenost, zavodljivost i neuroza, kreiraju i rekreiraju dinamičan, nepogrešivo prepoznatljiv spektar njujorškog života.

U ovom gradu naučite da sebi postavljate granice. Nemoguće je istovremeno biti na svim bezbrojnim simfonijskim ili džez koncertima, ili paradama na kojima se slave etničke ili seksualne manjine. Ne možete prisustvovati svim predavanjima, panel diskusijama i aukcijama gde se cenjka svakodnevnim dramama i snovima. Ne možete sedeti u svim taksijima koje voze ti brbljivi ambasadori iz Indije i Rusije i Haitija, iz Pakistana i Gane i Gvatemale. U najboljem slučaju, možete ugrabiti samo mrvicu ovog frenetičnog globalnog kaleidoskopa.

Na kraju, u Njujorku ne posedujete ništa više do ono što je instant trenutak, sada, baš sada. Ponovo gledam u Central park. "Dadaizam pokriva stvari veštačkom nežnošću", napisao je Cara. "On veje leptire pobegle iz glave nekog proroka."