Evropska turneja Kondolize Rajs

SAD i EU moraju da idu zajedno

Bušova administracija shvatila je, po skupu cenu, da ne može ostvariti svoje glavne ciljeve, naročito one na Bliskom istoku, bez podrške i saradnje s Evropskom unijom. Državni sekretar je stoga u svojim javnim izjavama neprestano naglašavala naše zajedničke vrednosti, veliki uspeh koji smo postigli radeći zajedno u eri posle Drugog svetskog rata i potrebu produktivne razmene mišljenja na svim nivoima. Sve su ovo dobrodošle teme u Evropi i predsednik će izvesno imati pažljive slušaoce u evropskim prestonicama kad dođe u posetu. Evropljani će pažljivo prosuđivati granice ove novopronađene spremnosti za saradnju i za razmatranje suprotnih mišljenja. Državni sekretar je uložila veliki napor da naglasi da, bez obzira na nedavne razlike, sada moramo zajedno raditi na razvoju demokratije u svetu.

Neće biti promena američkih stavova o nekim ključnim pitanjima, koja su dovela do razlika u prošlosti, kao što je protivljenje Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICC), i nespremnosti da se prihvati Ugovor iz Kjota o globalnom zagrevanju. Iskustvo iz Iraka svakako je samo intenziviralo otpor prema ICC. Izvesno je, međutim, da u doglednoj budućnosti uopšte neće biti negativne retorike prema "staroj Evropi" i nekim njenim istaknutim članicama (Francuska), što je bila stalna odlika prve Bušove administracije. Takođe ćemo videti nastavak, pa čak i ubrzanje politike prepuštanja vođstva Evropskoj uniji o pitanjima na Balkanu. Pre pet godina, na primer, mi bismo insistirali da sprovodimo sopstvenu politiku i prilaz o konačnom statusu Kosova. Pre tri godine bili bismo važan igrač u oblikovanju ishoda. Sada ćemo, međutim, u okviru nekih granica prihvatiti svaku poziciju o kojoj odluku donese EU. Istovremeno, iskoristićemo tu priliku da povučemo naše trupe i resurse iz tog regiona, ako ne potpuno, a onda bar do nivoa koji su već pominjani.

Cilj ovog preokreta ili "buđenja" gotovo je isključivo Bliski istok. To uključuje razrešenje palestinsko-izraelskog sukoba, Avganistan, Irak i Iran. Predsednik je odlučan da do kraja svog mandata ovaj region učini demokratskijim, stabilnijim i s manje pretnji od oružja za masovno uništenje. On i njegov tim vide ovo i kao od boga datu misiju i kao njegovo spoljnopolitičko nasleđe. On i njegov tim sada shvataju da nemaju nikakve šanse da ovo ostvare bez snažne i ujedinjene podrške Evropske unije.

Od sva četiri pomenuta pitanja daleko najviše obećava palestinsko-izraelski sukob. Smrt Jasera Arafata i izbor Mahmuda Abasa za njegovog naslednika stvorili su najbolju priliku za stvarno pomirenje u poslednjih deset godina. Nedavni sastanak izraelskih i palestinskih lidera u Šalm el Šeiku i njihova izjava o delotvornom prekidu vatre prvi je važan plod ovog razvoja. Sjedinjene Države i Evropska unija bile su hitre da obznane ozbiljnu podršku palestinskim naporima za demokratizaciju. Izazov će doći kada radikali na obe strane svesno upotrebe nasilje da poremete ovaj proces. Oni su to konzistentno radili u prošlosti i izvesno je da će se to ponovo dogoditi.

Biće potrebne godine da se postigne razrešenje ovog osnovnog problema. Ali produženi napredak prema ovom cilju apsolutni je uslov za bilo kakvu mogućnost mira na Bliskom istoku, kao i jedina nada za smanjivanje stalnog rasta radikalizma u muslimanskom stanovništvu. Ključno pitanje, koje je dosad ostalo bez odgovora, jeste hoće li Sjedinjene Države upotrebiti svoj uticaj nad Izraelom da insistiraju na umerenom pristupu ili će nastaviti praksu iz poslednjih četiri godine da Izraelu u suštini daju odrešene ruke u njegovim akcijama protiv Palestinaca.

Situacija u Avganistanu takođe obećava. Nedavni izbori su tamo dobro protekli i bezbednosna situacija se poboljšava. S produženim međunarodnim nadzorom i uz finansijsku pomoć, ima stvarnih osnova za optimizam u ovoj zemlji.

Šanse za značajnu saradnju između Sjedinjenih Država i Evropske unije biće ozbiljno testirane na kritičnim pitanjima Irana i Iraka. U Sjedinjenim Državama postoje snažna osećanja - koja naročito gaje neokonzervativci u Pentagonu i potpredsednik Čejni - da je Iran jedan od glavnih potpornika terorizma, da se mešao i da će nastaviti da se kontraproduktivno meša u Iraku, da je potpuno nedemokratski i da ozbiljno i delotvorno radi na programu za razvoj nuklearne bombe i kapaciteta da je projektilima lansira na zemlje kao što je Izrael.

Stručnjaci za Bliski istok bez izuzetka tvrde da Izrael nikad neće dopustiti Iranu da razvije ove kapacitete. Oni pominju uspešan izraelski napad na irački nuklearni reaktor pre mnogo godina kao primer izraelske odlučnosti. Izraelski strah, naravno, nastaje iz ponovljenih izjava iranskih lidera o potrebi uništenja izraelske države. Pošto bi unilateralna izraelska akcija mogla da izazove širi rat na Bliskom istoku, mnogi insistiraju da SAD treba da preuzmu vođstvo u sprečavanju Irana da dostigne kritičnu fazu razvoja nuklearnog oružja i sistema za njegovu upotrebu. Pouzdani izveštaji američkih listova, u kojima se može naslutiti istina, pominju da su već sprovedene izviđačke misije američkih snaga u Iranu protiv potencijalnih meta u slučaju da vojna akcija bude neophodna.

U međuvremenu je Evropska unija, predvođena Nemačkom, Francuskom i Britanijom, već neko vreme angažovana u dijalogu s Iranom, koji bi trebalo da mu obezbedi finansijske i druge koristi za čvrste obaveze da okonča svoj nuklearni program. Evropljani su stalno ohrabrivali američko učešće u ovim razgovorima, verujući da bez toga nema šansi da oni uspeju. Sjedinjene Države su, na drugoj strani, ubeđene da Iranci jednostavno žele da dobiju na vremenu i nemaju nameru da okončaju svoj program.

Američka je strategija stoga da Evropsku uniju navedu na zaključak da je najbolji pristup u odnosu na nepopustljivi Iran prenošenje ovog problema na Ujedinjene nacije i traženje od Saveta bezbednosti da uvede sankcije. Svaki pokušaj Saveta bezbednosti da usvoji rezoluciju o sankcijama protiv Irana bi gotovo izvesno bio zaustavljen vetom Rusije i Kine, što bi Sjedinjenim Državama omogućilo, kao i u slučaju Iraka, da kažu da su probali s prilazom UN i da to nije funkcionisalo, tako da je jedino moguća vojna opcija. Evropljani će, zauzvrat, želeti da Sjedinjene Države prihvate da u njihovim tekućim razgovorima s Iranom učestvuju na konstruktivan način i daju tom procesu više šansi da uspe.

Konačno, Sjedinjene Države tražiće snažnu podršku Evropske unije da pomogne konsolidovanje demokratskog procesa u Iraku i njegove izgradnje posle upravo održanih izbora u toj zemlji. Kao što je to protekle nedelje uradila Kondoliza Rajs, predsednik će naglasiti da prošle razlike više nisu važne. Ono što je sada važno za svet jeste da Irak postane stabilna, demokratska zemlja, a da se to dogodi potrebna je ujedinjena podrška Zapada. Sjedinjene Države biće spremne da pažljivo i konstruktivno slušaju bilo kakve evropske inicijative ili ideje o tome kako da se to ostvari.

Mada su izbori bili pozitivna demonstracija želje iračkog naroda da glasa i učestvuje u procesu, neučestvovanje sunita, je od ogromnog značaja. Kako će suniti biti uključeni u taj proces i koliko će šiitski sveštenici insistirati na osnivanju teokratije umesto sekularne države jesu zaista velika i izuzetna pitanja. Mi smo uhvaćeni u zatvoreni krug. Više je nego jasno da su prisustvo američkih snaga i agresivne vojne akcije preduzete da se obezbedi njihova zaštita i poraze pobunjenici, imali negativan uticaj širom iračkog društva i da doprinosi diskreditovanju bilo kakve iračke saradnje s našim snagama. Na drugoj strani, iračka policija i snage bezbednosti nisu pokazale nikakve sposobnosti da se same izbore s pobunjenicima. A moje iskustvo iz Vijetnama, uzgred rečeno, navodi me na sumnju da će one to ikada biti u stanju ili spremne da urade. Mi ćemo tražiti evropsku podršku i inicijative o tome kako da uvučemo konac u ovu iglu.

Mada nisam optimista kada je u pitanju Irak, i mada sam takođe zabrinut zbog produbljivanje krize s Iranom, znam da je jedina stvarna šansa za rešavanje bilo kojeg ili sva ova četiri kritična pitanja u tome ako Sjedinjene Države i Evropska unija budu na tome radili zajedno kao jednaki partneri. Produžetak podela i uvrede iz vremena prve Bušove administracije biće garancija za neuspeh, koji svet ne može da priušti.