Amerika sada ne sme napustiti Irak

Jedan od fundamentalnih građevinskih blokova američke spoljne politike u periodu posle Drugog svetskog rata bila je podrška razvoju i zaštiti ljudskih prava i demokratske prakse širom sveta. Veći deo naše pomoći posvećen je izgradnji civilnog društva, slobodnih medija i ohrabrivanju demokratske tranzicije u celini. Svake godine mi izdajemo Izveštaj o ljudskim pravima, koji sadrži detaljni pregled stanja ljudskih prava u doslovce svakoj zemlji na planeti, uključujući naše najbliže saveznike. U mnogim slučajevima naša procena napretka na polju demokratske tranzicije suštinski je određivala vrstu odnosa s izvesnim zemljama.

A ipak, bili smo dosledno nedosledni kada je reč o stvarnoj važnosti ovog pitanja - u zavisnosti od zemlje, našeg odnosa s njom, njene veličine, snage i geografskog položaja. Takav je kontrast kako u suštini okrećemo glavu na drugu stranu kad se radi o brutalnim ruskim akcijama u Čečeniji, dok smo izabrali da bombardujemo Srbiju zbog Miloševićevog tretmana albanske manjine u toj zemlji. Drugi bi bio značaj koji pridajemo ovom pitanju u Istočnoj Evropi i našim odnosima sa zemljama u njoj tokom poslednjih 50 godina, dok smo iz brojnih praktičnih razloga ignorisali nedostatak bilo kakve demokratije u jednom broju bliskoistočnih zemalja, kao što je Saudijska Arabija, s kojom smo imali veoma bliske odnose.

Bivši državni sekretar Henri Kisindžer opisao je ovo kao "real-politiku". Drugim rečima, priznanje da neka zemlja mora pažljivo da bira svoje bitke i pitanja u interesu sopstvene nacionalne bezbednosti i da se prilagodi neizbežnim kontradikcijama koje se pojavljuju kao rezultat. Na dužu stazu, međutim, olakšavanje ili prihvatanje nedemokratskog ponašanja na bilo kojoj strani takođe ima posledice. Verujem, na primer, da je to što je Zapad propustio da od Tita traži da dozvoli više demokratske prakse u bivšoj Jugoslaviji, uključujući slobodu govora i formiranje različitih političkih partija, bio jedan od faktora koji su na kraju bili uzrok što je raspad bivše Jugoslavije bio tako nasilan. Nedovoljno je bila razvijena tradicija demokratije, poštovanja ljudskih prava i važnosti nezavisnih medija koja bi učinila umerenijim ekstremističke izjave i akcije. Američka saradnja s jednim brojem diktatora širom sveta tokom poslednjih pola veka takođe je u brojnim primerima, kakvi su Nikaragva ili Iran, dovela do neprijateljskih posledica kada su oni na kraju bili zbačeni.

S gore pomenutim na umu, bio sam zaintrigiran izjavom predsednika Buša pre nekoliko meseci da će intervencija u Iraku dovesti do formiranja demokratske vlade, koja će zauzvrat delovati kao katalizator za slične korake širom regiona. Već duže vreme verujem da nedostatak demokratske prakse u zemljama kao što je Saudijska Arabija garantuje da će neizbežno svrgavanje tih režima biti nasilno i brzo, a da će novi vladari biti religiozni ekstremisti koji će biti neprijateljski raspoloženi prema Zapadu zbog njegove podrške bivšoj diktaturi i nepostojanja bilo kakvog poštovanja za demokratiju ili ljudska prava.

Izazov je oduvek bio kako suptilno ohrabriti pojavu demokratije u ovim zemljama na način koji uspostavlja finu liniju između previše podrške nekoj diktaturi na jednoj strani i njenog svrgavanja uz pomoć antidemokratskih revolucionarnih elemenata ili uništenja važnog strateškog odnosa na drugoj strani. Shvatajući teškoće i potencijalne prepreke, nijedna američka administracija sve do predsednika Buša nije bila voljna da preuzme ovaj zadatak. Nesreća je da je to konačno urađeno s toliko nedostatka za finese. Bušova administracija zaista je predvidela instant uspeh u Iraku, ne uspevši da shvati bilo kakva kretanja u zemlji na koju je izvršila invaziju. Tako je, ironično, verovatno otežala čitav proces demokratske tranzicije na Bliskom istoku.

Zaista je izvesno da će januarski izbori u Iraku samo intenzivirati sukobe među Kurdima, šiitima i sunitskim muslimanima. U vreme Sadama Huseina vlast su držali isključivo sunitski muslimani, koji u stvari čine samo 20 odsto iračkog stanovništva. Shvatajući da će na bilo kakvim izborima izgubiti vlast i strahujući od posledica, ekstremisti među njima čine sve što mogu da pretnjama i nasiljem spreče sunite da učestvuju na izborima i da istovremeno napadnu svakog Iračanina koji sarađuje s međunarodnim snagama. Imajući u vidu snagu pobunjenika u četiri provincije u kojima se nalazi gotovo polovina stanovništva, jasno je da će učešće glasača biti vrlo neravnomerno. U nekim oblastima u kojima nadmoćno dominiraju Kurdi ili šiiti, učešće će biti visoko. Ali, sunitski muslimani neće glasati, bilo zbog zastrašivanja ili uverenja. Pošto je čitava zemlja praktično jedan glasački distrikt u kome će partije osvajati delegatska mesta u srazmeri prema procentu glasova koje dobiju, neizbežni rezultat biće to da sunitski muslimani neće biti uopšte predstavljeni u parlamentu i ustavotvornoj skupštini. To znači da će jedan od rezultata američke intervencije biti instaliranje vlade koju kontrolišu šiitski muslimani, koji dele religiju i mnogo zajedničkih vrednosti s Iranom. Iran je u stvari žestoko podržavao izbore upravo zbog ovog razloga.

Sve što je pomenuto kazuje da su Sjedinjene Države na istorijskom raskršću. S povećavanjem broja žrtava, iscrpljivanjem naših resursa i intenziviranjem uspomena na vijetnamsko iskustvo, u zemlji svakodnevno rastu pritisci za povlačenje naših trupa iz Iraka. Na terenu je takođe jasno da prisustvo spoljnih snaga nije dobrodošlo na gotovo svim stranama i da ono potpaljuje vatru rastuće pobune.

Ali, šta se događa ako mi posle januarskih izbora proglasimo pobedu i započnemo ozbiljno povlačenje? Najverovatniji scenario je pravi građanski rat između šiitskih i sunitskih muslimana, s povećanim pritiskom na deo kurdske manjine da ostvari svoj istorijski cilj nezavisne države. Velike su šanse da će se takva situacija oteti kontroli. Irački susedi neće to samo posmatrati. Iran, Sirija i Turska će preduzeti korake da zaštite i podstaknu svoje interese u Iraku i svoju budućnost. To povećava mogućnost nasilja u čitavom regionu.

Iako sam oštar kritičar predsednikove odluke da uopšte interveniše u Iraku, sada ipak nije vreme za paniku i napuštanje broda. Ako to učinimo, ostavićemo Bliski istok i Irak u daleko nestabilnijoj situaciji nego kada je Sadam Husein bio na vlasti. To znači da će pokušaj stabilizovanja situacije i ubeđivanja šiitske vlade da ne preduzme kontraproduktivne korake zahtevati naše ozbiljno vojno prisustvo u Iraku u dugom vremenskom periodu. Ključ će biti u pronalaženju načina da se ostvari učešće sunita u vladi i da im se ulije poverenje da će u ujedinjenom Iraku imati dovoljnu autonomiju. To će značiti nove američke žrtve i ogromno trošenje resursa. Resursa koji bi, na primer, mogli biti dobro iskorišćeni u ovom regionu. Učiniti suprotno, međutim, znači prizvati haos.
Ostaje pitanje hoće li Evropska unija shvatiti da je i u njenom interesu da tokom ovog perioda pomogne Sjedinjenim Državama, ili će se zadovoljiti da stoji i posmatra naš neuspeh, čak ako rezultat bude destabilizacija čitavog regiona? Zbog tekućih i rastućih pritisaka u Sjedinjenim Državama, sumnjam da ćemo ostati sami na ovom kursu, bez obzira na potencijalne posledice.
S demokratskog fronta na Bliskom istoku ne dolaze samo loše vesti. Avganistantski izbori prošlog meseca i palestinski izbori prošle nedelje doneli su zračak optimizma. U oba slučaja prevagnula je umerenost uz velike procente učešća. Posebno je zanimljiv razvoj u Palestini, pošto su glasači dali signal da je vreme za pravedan mir s Izraelom. Postoji mogućnost za značajan napredak u rešavanju izraelsko-palestinskog spora, koji je sada veći nego u bilo koje vreme tokom poslednje decenije. Ekstremisti na svim stranama učiniće sve što mogu da ovo ometu, ali brzi i odlučni koraci Sjedinjenih Država i Evropske unije da podrže umerene Palestince i mirovni proces mogu doneti prave dividende. To je najbolji i najispravniji način da se promoviše demokratska tranzicija - kada podsticaj i vođstvo dolaze iznutra. Svi treba da tom uspehu posvetimo bar toliko ili više vremena koliko to činimo kad je u pitanju iračka avantura.