Hrišćansko spaljivanje

Među strasnim današnjim zagovornicima spaljivanja upokojenih su i novopagani, kojih je sve više u industrijskim zemljama, ali i u Rusiji. Pozivaju se na prethrišćanske religijske kultove, upražnjavane kod Kelta, Germana, starih Grka i Slovena

Gotovo da nema zemlje sa hrišćanskom većinom stanovništva, gde sekularizacija nije daleko odmakla. Država se odvojila od dominantne religije zemlje i garantuje verska prava svim pojedincima. Veronauka u javnim školama je često fakultativan predmet. Tamo gde je obavezna, nema nikakve garancije da će učenik kasnije postati vernik.

Većini je ranije obično sve „bilo jasno”. Kada se dete rodi, uskoro biva kršteno. Na Zapadu kasnije postoji konfirmacija (krizma) i prva pričest. Venčavalo se u crkvi, a sahranjivalo u prisustvu sveštenika. Telo pokojnika se predavalo zemlji.

Poslednjih decenija mnogima je sve više toga nejasnog, žele da sami odrede kako treba da se čini, ne obaziru se uvek na običaje, zahteve ili preporuke Crkve. Da li će dete biti kršteno, prepušta se sve češće njemu da odluči, kad bude većeg uzrasta. Venčanja pred oltarom su u Evropi, Americi i Australiji sve ređa. Mnogi parovi žive zajedno, bez ozvaničenja zajednice pred državnim predstavnikom, matičarem. Sve je više istopolnih parova, kojima i država dopušta da svoj zajednički život pravno regulišu.

Nekima je i ovo dovoljno da se upitaju kuda ide hrišćanska civilizacija, odgovarajući obično da se ovaj razvitak može nazvati (samo)destrukcijom, dekadencijom, udaljavanjem od Boga i vraćanjem u prethrišćanstvo.

Smrt je oduvek bila tabu. Hristova vera joj je dala drugu dimenziju. Pojedinac ne umire za večnost, on je usnuo čekajući Hristov drugi dolazak i opšte vaskrsenje mrtvih. Rastanak od pokojnika je privremen, a ne konačan, susret u carstvu nebeskom, onima koji ga zasluže i steknu, osiguran je. Molitve se upućuju da Gospod upokoji duše i da im podari mir do časa Strašnog suda. Duša se odvojila od tela i uznela u nebeske visine.

Stari Rimljani voleli su da budu sahranjeni kraj puteva. Želeli su da imaju spomenik sa natpisom ko su bili, koliko su poživeli, katkad i koga su na zemlji ožalošćenog ostavili. Još u to vreme je bilo spaljivanja telesa pokojnih, smatralo se da se time umrlima pomaže da im se duša razdvoji od tela. Predaja tela zemlji bila je manje „otmena”, uz to, postojala je opasnost, smatralo se, da se pokojnik povampiri i živima zagorča život. Jevreji, stari i današnji, nisu predvideli molitveni obred za kremirane. Spaljivanje se smatralo skrnavljenjem svih moralnih zakona. Izuzetak su oni koje je požar sažegao, ili su postradali u nacionalsocijalističkim krematorijumima. Muslimani takođe ne dopuštaju spaljivanje umrlih, dok je kod Indusa to oduvek bila praksa.

Hrišćanstvo je od svog nastanka praktikovalo samo predaju zemlji tela upokojenog. Sahrane su bile prvih vekova veoma skromne. Groblja su nastajala oko crkava, velikodostojnici su sahranjivani u samom hramu. Na prvim sarkofazima nema znaka krsta već ribe, jagnjeta i drugog; to sve ipak jasno ukazuje na hrišćansku veru pokojnika. Natpisi su obično bili kratki, prožeti nadom u vaskrsenje. Kada po Evropi nastaju prava groblja, odvojena od parohijske crkve, na njima se grade grobljanske kapele. One se na Zapadu posvećuju svetom Arhangelu Mihailu, kome se pridaje posebna uloga u trenutku smrti i daljem vođenju duša. Na Istoku nema pravila kojem svetitelju će biti posvećena kapela. Vizantija je zakonski regulisala da se pokojnik mora sahraniti u zemlju, a grobarska profesija je bila prilično ugledna. Kako se ponegde i dalje obavljalo spaljivanje mrtvih, kao nastavak nekadašnje tradicije starih Germana, Gota, Tračana, pa i nekih Slovena, države su, zajedno sa crkvom, preduzele mere protiv toga. Karlo Veliki je 784. naredio strogu zabranu i kažnjavanje tadašnjih povremenih kremacija. Sabor u Albi, gotovo pet vekova kasnije, bio je prinuđen da ovu zabranu ponovi. Na pravoslavnom Istoku sahranjivanje u zemlju nije imalo nikakvu alternativu. Groblja su smatrana svetim mestima. U njima nije mogao da nađe pokoj utopljenik, samoubica, nekršteni ili jeretik. Za njih nije bilo ni opela niti pomena.

Francuska revolucija donosi preokret. Ona naređuje da se pokojnici imaju kremirati, iako tadašnje metode nisu bile pogodne i brze kao potonje. Već sto godina kasnije po Evropi je bilo nekoliko krematorijuma, koji su radili uz državnu dozvolu, ali i oštro protivljenje crkve. Na početku 19. veka bilo ih je na starom kontinentu već gotovo sto, a u Americi tridesetak. Srbi nisu želeli mnogo da zaostanu. Dr Vojislav Kujundžić je 1904. osnovao „Udruženje krematista – Oganj”. Pesnik Zmaj-Jova Jovanović preporučivao je spaljivanje iz higijenskih razloga. Zagovornici kremacije tvrde da se njome štiti čovekova prirodna sredina. Zauzima se mnogo manje gradskog zemljišta. Higijenski razlozi im se čine još važnijim. Ne truju se podzemne vode. Neki pokojnici svojom bolešću i uzimanjem velikih doza hemijskih lekova oštećuju tlo. Kremacija je za rodbinu pokojnika mnogo jeftinija, nema skupocenih sanduka i opreme, zakupljivanja skupih grobnih mesta, podizanja spomenika i neprestanog održavanja grobova.

Dok je pedesetih godina prošlog veka u evropskim industrijskim zemljama kremirano oko sedam posto pokojnika, danas ih je 40 posto. U ukrajinskom Harkovu čak 80 procenata.

Crkve su se dugo i oštro suprotstavljale kremaciji, odbijajući, tamo gde je traženo, da se obavi obred opela. Države su zagarantovale pravo pokojnika da unapred naloži način svoje sahrane, odnosno rodbini da sama odluči, ako upokojeni nije to odredio. Teško je uvek proveriti da li je volja pokojnika poštovana.

Crkve na Zapadu odustale su od daljeg protivljenja. Prvo su to učinili protestanti, a kod Rimske crkve je to teklo postepeno. Sada važeći liturgijski direktorijum konstatuje da kremacija ne znači povredu dostojanstva pokojnika. U pravoslavlju se obično ističe da protiv kremacije nema teoloških prepreka, ona je pak u protivnosti sa hrišćanskim običajima.

Pravoslavni sveštenici na Zapadu će odslužiti opelo, obično ne pitajući na koji način će se obaviti sahrana. U zemljama sa pravoslavnom većinom i tradicijom, među kojima je i naša, može se uskratiti opelo ako je pokojnik izričito zahtevao da bude spaljen. Molbu za opelo onoga kome sledi kremacija, podnosi crkvi rodbina. Uz odgovarajući akt, sa pečatom i datumom, sveštenik, koji treba da obavi opelo, molbu preko nadležnog arhijerejskog namesnika dostavlja episkopu.

Molba, u međuvremenu, predstavlja više obaveštenje nego traženje, crkva, dakle, vodi evidenciju i izuzetno retko dolazi do odbijanja. Kako je vremena malo da se detaljnije razmotri svaki slučaj, sveštenik obavi opelo, imajući opravdanje da je molbu prosledio višoj crkvenoj instanci. U SPC se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadanje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva. Kako se u tekstu opela kaže da je čovek zemlja i u nju ponovo odlazi, treba doneti izmenjeni tekst koji bi odgovarao novom načinu, jer sada umrli prolazi kroz zemaljski oganj. Vatra je prirodni elemenat. Uostalom, tekstova opela ima više, ono nije univerzalno. Drugačije je za decu do sedam godina, nevinu, čiji je duh kao ptica, od onog za odrasle. Različito je i za monahe, sveštenike, a drugi tekst se koristi na sahrani tokom sedmice nakon Uskrsa (Svetle nedelje). O prilagođavanju sadržaja zaupokojenog pojanja razmišlja više pomesnih pravoslavnih crkava. U Grčkoj već ima konkretnih predloga koji će uskoro biti podneti na usvajanje.

Iako crkve, nevoljno, tolerišu kremaciju, ima teologa u rimokatoličanstvu, protestantizmu i pravoslavlju koji i dalje ukazuju na neprihvatljivost spaljivanja mrtvih. Pozivaju se kako na Stari, tako i na Novi zavet. Gospod je, kako je kod proroka Mojsija zabeleženo, u više navrata čoveku, još samome Adamu, poručio da će se vratiti u zemlju. Oganj je kazna Božja, kao što je bio slučaj sa Sodomom i Gomorom. Kada su se prinosile žrtve neznabožačke, „izađe oganj od Gospoda i sažeže dvesta i pedeset ljudi“(4. Mojs. 13,35). Proroci Isaija i Amos navode slične primere. U Novom zavetu se podseća na tragičnu sudbinu Sodome i Gomore. Hristos je vaskrsao Lazara čije je telo bilo tri dana u grobu, a ne pepeo iz urne. Apostol Pavle podučava stanovnike Korinta da je ljudsko telo hram, a on se ne razara. Otkrovenje Jovanovo govori o paklu kao ognjenom jezeru.

Crkva se prilagodila novoj „kulturi sahranjivanja” postepeno. Rezerve prema kremaciji su bile razumljive, jer je to bio prethrišćanski običaj. Obnovljen je od deklarisanih ateista, mnogi među njima su sebe smatrali prosvetiteljima i bogoborcima. Želeli su, između ostalog, da napakoste veri. “Slobodni zidari” su na svom opštem kongresu u Napulju, pre sto pedeset godina, formulisali kremaciju kao sredstvo borbe protiv Crkve.

Među strasnim današnjim zagovornicima spaljivanja upokojenih su i novopagani, kojih je sve više u industrijskim zemljama, ali i u Rusiji. Pozivaju se na prethrišćanske religijiske kultove, upražnjavane kod Kelta, Germana, starih Grka i Slovena. To su religije koje nisu praktikovane vekovima. Spaljivanje mrtvih smatraju sastavnim delom kulta, ono je praćeno određenim ritualnim radnjama, dok je simbolika više srednjovekovna. Poklonici „praruske vere” prizivaju bogove koje su poznavali svi Sloveni – Peruna, Vesnu, Svetovida, Dajboga i druge. U Nemačkoj se posle Prvog svetskog rata širila „prava (pra)germanska religija”, mnogobožačka i paganska. Ona je bila „čista nemačka vera”, u odnosu na hrišćanstvo, nastalo kod Jevreja. Ovi neopagani na neki način pomogli su antisemitizam i nacionalsocijalizam.

Današnji severnogermanski paganizam je poznat kao „asatru”. Pokret vika (njicca) oživljava prastare magijske obrede prehrišćanske Evrope. Ima i onih koji sebe smatraju savremenim vešticama i vešcima. Ovim i brojnim drugim grupacijama zajedničko je odbijanje hrišćanstva i biblijske tradicije. Mnogi misle da su prilično bezazleni, podsećaju ih manje na sekte, a više na skupine sa neobuzdanom fantazijom. Vatri pridaju kultni značaj. Ipak, zapaženo je da im je manje-više zajednička sklonost desnom radikalizmu. Otuda policije vode evidenciju o njima. Dešavaju se i skrnavljenja grobova, dok nije zabeleženo da se skrnave urne sa pepelom.

Mnogi će i dalje želeti da postoji grobno mesto, gde ih neko može i posle smrti posetiti, doneti cveće, zapaliti sveću i pomoliti se za njihovu dušu. I pored individualizacije, koja zahvata hrišćansku civilizaciju, i dalje će biti onih koji će želeti da posete grob svojih pokojnika i osete njihovu blizinu.