Medija pornić

Neko je pomenuo Nikolu M. Kakva je ovo rečenica? Prosto neverovatna. Jel' ona parafraza početka Kafkinog «Procesa»? Ma ne. Muke Jozefa K. su popodnevni odmor za svakoga ko je morao da sluša pomenutog narodnog poslanika. I Biljana Kovačević Vučo mu je utekla iz emisije pred sam kraj, što g. Miloševića nije sprečilo da se utrkuje sa odjavnom špicom.

Pa pošto smo pokojnom premijeru dali četrdeset dana, i šest meseci, obeležili godišnjicu, našao se neki opskurni analitičar-istraživač da objasni javnosti, u pisanoj formi, kako se Đinđić upleo u mrežu mafije. Na naslovnoj strani knjige(?) Đinđić i Ulemek. Recenzent, g. Milošević, spreman da o tome u jednom dahu, za svega pet-šest sati, nešto i prozbori.

I gde bi ovaj beskrupulozni performans mogao da se odvija? Naravno, u bastionu slobodnog srpskog novinarstva, u Medija-centru. Pare su pare. Što više para, više objektivnosti i različitih mišljenja. Dakle, u istom prostoru u kome su predstavnici NUNS-a svojevremeno anatemisali Šešelja i jedno vreme se pravili kao da ne postoji. Ako je mogla promocija ovakve knjige, šta je falilo Šešelju? Nije imao dovoljno novca?

Onda naišli neki klinci kojima se ovo mučno učinilo i prekinuli bal vampira. G. Milošević tvrdi da su se takve stvari dešavale samo u vreme komunizma i nacizma. Samo još da odluči da li su ovi mladi ljudi, u potpuno legitimnom, mirnom, građanskom protestu - Hitler-jugend ili skojevci. I, kao i obično, Milošević zna sve o komunizmu i fašizmu. Znao bi on sve i o Evropskom prvenstvu mladih fudbalera i o grupama koje sviraju na EXIT-u. Još bi, pored sveg znanja, imao i dokumentaciju. A sve brinući da se čuje svaka strana, da nezavisno i slobodno cveta hiljadu cvetova, tra-la-la, tandarabroć, ljudi iz Medija-centra hteli da pozovi i policiju. Jal' muriju, jal' guriju (to su ovi Gurijevi).

Jeste večno pitanje da li ima slobode za one koji bi je drugima ograničili, da li ima demokratije za protivnike demokratije. Jeste osnovna pretpostavka svakog građanskog i uljuđenog društva da svako ima pravo na mišljenje i da ga javno iznese. Naravno, osim onog što nije legalno, što zakon zabranjuje, kao što je, recimo, širenje nacionalne i verske mržnje, Ali, pitanje civilizacijskog, moralnog, političkog nivoa jednog društva je i da samo prepozna zlo i da se od njega brani. Zato su, pored zakona, potrebne i nevladine organizacije, građanska udruženja, ponekad i samo moral i hrabrost jednog čoveka. Pitanje nivoa jednog društva je i da se nečega gnuša, da mu je odvratno, da se bori protiv toga ili bar da s prezirom okreće glavu. Nije zabranjeno imati bilo kakvo političko mišljenje, ali su neka mišljenja za internu upotrebu, za sopstvene stranačke prostorije. Na ulici i javnim tribinama moraju biti osuđena. Čoveku koji u kući ne radi ništa dok žena rinta od jutra do sutra, zakon ne može ništa. Ali je bitno da li će ga okolina zbog toga posebno poštovati, da li će reći da je to bračni problemu koji se ne treba mešati ili će prekinuti svaki kontakt s njim i pokušati da pomogne nesrećnici.

A što se para tiče, nije sve u parama. Postoje i dostojanstvo, ugled, poštenje. Policijski zvaničnici već su se izjasnili da umnožavanje famozne Severinine kasete nije krivično delo, sve dok se ne pronađe neko ko prodaje na stotine primeraka. Pa se sada neko seti da ponese samo jedan primerak, zakupi termin u Medija-centru i prikazuje ovaj, više nego kratkometražni film. Severina od dva, četiri, šest i osam. Kako taj amaterski pornić, Hičkokovski snimljen u jednom kadru, traje svega jedanaest minuta (koliko i fizički angažman naturščika), u međuvremenu se mogu promovisati brojne knjige, smenjivati njihovi pisci i recenzenti, itd.