Vlast je najbolji biznis

Voja Brajović je glumac koji trenutno igra u devet predstava („Egzibicionista“, „Vila Sašino“, „Pogled u nebo“, „Mletački trgovac“, gde je uskočio umesto Predraga Ejdusa, „Bure Baruta“...). Kako sam navodi, doživljava tu činjenicu kao svojevrsnu privilegiju mada ga to, po prirodi stvari, odvaja od najbližih; malog sina Relje i supruge Milice. „Mletački trgovac“ igran je na nedavno završenom Sterijinom pozorju u čast nagrađenih o čemu Brajović kaže:

- Mislim da je jedna od stvari koje su se mogle uvideti na ovom Pozorju činjenica da naša pozorišta nisu (mnogo) lošija od evropskih teatara. Neretko možemo ići rame uz rame sa njima. A jasno je i to da umetnost ima veliku snagu kao i činjenica da pozorište često anticipira događaje.

Ako umetnost ima snagu da anticipira događaje, a naše pozorište rame uz rame sa evropskim, znači li to da ćemo i mi zakoračiti u svet?

- Ne znam, ali je činjenica da smo mi svesno ili nesvesno anticipirali zbivanja. I upozoravali! „Ruženje naroda“ je napisano pre dvadesetak godina, mi smo to igrali krajem osamdesetih, a to je anticipiralo potonje događaje. Onda je, recimo ‘90-ih bila predstava „Pozorišne iluzije“ koja je bukvalno predskazala šta će se dešavati, zatim „Bure baruta“, pa „Rodoljupci“, „Mrešćenje šarana“... Samo onaj ko je bio slep nije shvatio o čemu se radi u „Lažnom caru Šćepanu malom“. Ili, recimo, najantiratnija predstava „Troil i Kresida“... Znam da pozorište ne može u trenutku da promeni svet, ali može da utiče na svest, kao i umetnost uopšte. Recimo, trenutno snimam dramu Jelice Zupanc za RTS, zanimljivu priču o mladom glumcu koji povodom proslave dvestote godišnjice ustanka traži adekvatnu monodramu. On sedi u hramu i u svojim vizijama se sreće sa Protom Matejom koji ga nagovara da igra gospodina Vujovića, doktora pravnih nauka. Taj Vujović je istorijska ličnost i tvorac je zakonodavstva u Srbiji. A ustanovljavanje tog Zakona je pištoljem sprečio sam Karađorđe.

Može li se povući paralela?

- Naravno da se može povući paralela sa našom istorijom koja se tako dugo muči sa problemom samovolje jednog čoveka. A to je odlika totalitarizma duboko ukorenjenog u ovom narodu, što od čoveka nužno traži ovakvo ili onakvo javno ili tajno određenje u odnosu na problem.

Čovek koji se bavi umetnošću u ovoj sredini kao da mora da ima svoj politički stav?

- Nisam član nijedne stranke ali imam svoj politički stav koji u najkraćem glasi: da ne živimo mimo sveta. Ovom narodu i ovoj državi pripada da bude deo sveta i deo civilizacije na ovoj teritoriji, a to je Evropa. Pa, i u narodu postoji „nemoj mimo svet“. Gledajući ove predizborne aktivnosti uviđam da su Boris Tadić i Demokratska stranka programski najbliži tome da nas, kako se to kaže, „uvedu u svet“. To, naravno, ne znači ni da su oni bezgrešni ni da su svemoćni. Čini mi se da je to poslednji pokušaj spasavanja obraza ove zemlje. Možda mogu postati nekakva partija nacionalnog spasa. Ne mislim da se treba tako drastično boriti protiv nacionalizma ili radikalizma, ubeđeni sam antifašista, ali mislim da se treba boriti za spas države i obraza - a to je da budemo tamo gde nam je mesto.

A gde smo sada?

- To ne znaju ni oni koji nas vode. Mislim da su to ljudi koji nemaju nikakvu viziju, već samo grabe neke pozicije. Do pre neku godinu nisu ni sanjali o tome pa se nisu ni spremali. Kod nas je vlast najprofitabilniji posao zato se i kaže da ona baulja po podu i samo se treba sagnuti i uzeti je. Sada smo takođe u situaciji da vredni ljudi nisu na pravim mestima; zaziru da budu jer će samo biti predmet nečije pljuvačine i bolesne sujete.

Kuda će nas to odvesti?

- Ako se ne uspostavi zdrav moralni i materijalni sistem vrednosti, onda ćemo tonuti i tonuti. Stalno sam govorio dok ne dodirnemo dno, ali izgleda da smo u bezdanu. Pogrešno je pomisliti da tu zaista nema valjanih ljudi. Tragedija je i to što se srpski narod posmatra kao jedno biće. Čim se drzneš da nešto kažeš, udario si u to biće. Udariš li u jednoga - dirnuo si u sve. Nije tačno, postoje budale bez obzira na naciju. To što si Srbin ne štiti te od toga da si budala ili da si zao. No, ono gde sam optimista jeste u tome što vidim da se nadjačava ona druga tzv. demokratska opcija. Mislim da je nju korisno pobediti jer šta god da se desi potom biće dobro čak i ako rezultat bude tako loš da pobede radikali, jer tada je slika jasna i čovek zna protiv čega se bori. Izgleda da mi vazda istu muku mučimo.

Svojevremeno ste govorili da je „Mera za meru“ indikativan komad...

-Više ne znam. Mislim da treba hrabro, slobodno narodu pokazati gde je bio u zabludi, gde su ga pogrešno vodili. Kada bih, recimo, davao savet Tomi Nikoliću rekao bih mu da kaže: „Zbog velikog optimizma da ću pobediti na ovim izborima za predsednika želim da povučem kandidaturu jer se bojim da bi moj narod stradao i bio u velikoj neprilici.“ Mislim da bi mu to donelo velike poene i u svetu. Možda je to mera za meru. Čovek kad i ako ovo pročita verovatno će se smejati, jer on da tako misli ne bi bilo ovako kako je.