Odvikavanje od pomoći

Naša privreda ima kapaciteta za pokretanje proizvodnje i upošljavanje radnika koji mogu da stvaraju solidan dohodak

U prvih sto dana, Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku predložiće vladi Srbije da se topli obrok, regres i terenski dodatak oslobode poreza i doprinosa, do određenog nivoa, recimo da to bude 25 odsto, prosečne zarade, kako ne bi bilo zloupotreba, kao i da se ljudima koji su bili u radnom odnosu prizna staž, iako im preduzeća nisu plaćala doprinose, rekao je ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Slobodan Lalović, naglasivši da je reč o krajnje popularnim potezima, koji su, u ovom trenutku, neizbežni.

Isplatiće se socijalna davanja (dečiji dodatak i boračko-invalidske naknade) za koje su već odobrena sredstva za oko milijardu dinara, a radiće se ubrzano na tome da se vidi kako da se smanji šestomesečno kašnjenje u isplati naknada koje primaju nezaposleni, koji su na Republičkom tržištu rada.

Ministar smatra da je cela priča o socijalnim davanjima postavljena na pogrešan način. Normalno je da ljudi koji ostanu bez posla, što je u uslovima tržišne privrede pojava, da se gubi i dobija posao, na Republičkom tržištu rada dobijaju jednaku nadoknadu. Budući da je predviđena izmena Zakona o zapošljavanju Lalović će predložiti da se krene u tom pravcu i da se izmeni osnovica za minimalnu nadokandu nezaposlenima.

Imate mnogo predloga i zahteva, budući da je vlada objedinila dva ranija ministarstva, za socijalnu politiku i za rad i zapošljavanje. S obzirom na to da se u ovoj godini očekuje manji priliv stranih investicija, donacije polako presušuju, a najavljeno je i kresanje budžeta, da li će vlada uspeti da se izbori sa silnim budžetskim isplatama?

– Čitava socijlna politika i borba protiv siromaštrva zavisi isključivo od toga da li ćemo stvoriti uslove da privreda krene. Ne možemo se samo vajkati i pričati da će biti manje donacija, što delimično jeste tačno. S druge stane biće manje prihoda od privatizacije i moguć je, eventualno, samo još jedan baj pas, i to za ovu godinu i od prodaje državnog dela „Mobtela”. To bi, kako ocenjujem, bio poslednji značajni priliv u budžet. Do sada smo prodavali porodični nakit.

Na koji način bi, po Vama, mogla da se pokrene naša proizvodnja?

– Treba se odvikavati od toga da živimo od tuđe pomoći. Kako to da uradimo? Evo, navodim, jedan primer. Bio sam juče u „Jumku” u Vranju. Šta je tu zanimljivo? Oni sada ništa ne rade. Ideja je sledeća: potrebno je da sada Ministarstvo privrede donese rešenje da „Jumko” ulazi u restrukturisanje. To je važno zbog toga što imam informaciju da se sada raspisuje tender za nabavku garderobe državnim službenicima, poput Carine, Policije i tako dalje. Sada bi trebalo doneti odluku da nijedan komad garderobe i svega što se prerade od tekstila tiče ne može da bude kupljen nigde drugo nego u „Jumku”, ili bilo kojoj drugoj nešoj fabrici tesktila. Umesto da se po inostranstvu pravi odeća za naše državne službenike, „Jumku” se može dati taj ozbiljan posao i da tako u fabrike vratimo oko 800 do hiljadu radnika, to jest da se tamo vrati život. Posle toga, sledeći potez koji je bitan jeste da radimo na tome da dobijemo dozvolu za izvoz tekstilne robe za EU, što bi otvorilo posao i omogućilo ljudima da rade i zarađuju.

Od tih zarada moći će da se izdvajaju pare za socijalna davanja ugroženima i nezaposlenima, a ne, kao sada, da čekamo, od neke tamo fondacije da nam dodeli novac od nekoliko stotina hiljada evra ili ne znam koliko već da bismo podmirili najugroženije stanovništvo.

Kako povratiti poverenje Evropske unije, s obzirom na to da smo ga prokockali švercom šećera?

– To jeste dodatni problem. Mora se razrešiti šećerna afera i vlada treba to do kraja da razjasni. Evropska unija neće da se igra sa nevaljalom decom. Moramo dati garancije da se to više neće ponavljati, da bismo dobili povlastice za izvoz prehrambenih artikala, poput mesa, mesnih prerađevina i tako dalje. To je povoljna vrsta pomoći kada vam se omogući izvoz.

Nereformisana preduzeća predstavljaju izvor nerealnih očekivanja, kako u pogledu sigurnosti radnih mesta, tako i u oblasti socijalne zaštite i prava na penzije. Imate li plan kako izaći na kraj s tim preduzećima, pošto se u njima stvara i veliki otpor reformama?

– To je veliki problem sa kojim će se suočiti ova vlada, a verovatno i sledeća, a to je restrukturisanje jezgra bivše srpske privrede. To je 68 preduzeća takozvanih socijalističkih giganata iz prethodnog perioda. Jednostavno to je jedan paket koji morate razrešiti, a mi za to imamo dve do tri godine. Posle toga moramo da uđemo u liberalizaciju tržišta i utakmicu pa „kom opanci, kom obojci”.

Dakle, mi od tih preduzeća moramo da osposobimo ono što se može osposobiti tako da mogu da rade i da učestvuju u tržišnoij utakmici. Ono što ne može da se osposobi to će zatvoriti.

S druge strane, vrlo je slična situacija i kod drugih javnih preduzeća, poput EPS- a, NIS-a i drugih. Za dve do tri godine treba da uđemo u režim potpune liberalizacije kupovine i prodaje struje. Zbog toga treba dobro da osposobimo EPS kako bi bio konkurentan na tržištu struje, jer ćemo moći da biramo od kog proizvođača električne energije ćemo kupovati.

Da li ćete uspeti da socijalno zbrinete radnike koji će restrukturisanjem ovih preduzeća ostati bez posla?

– Za nas je veliki izazov kako naći posao za te radnike koji će biti tehnološki višak. Sem ovih radnika, za nas će veliki problem biti i radnici kragujevačke „Zastave” koji trenutno nisu radno angažovani, a od države primaju nadoknadu na osnovu ranije potpisanog ugovor između nezavisnog sindikata i vlade.

Da li ćete menjati Zakon o radu?

– Predložiću izmene koje se tiču kolektivnog pregovaranja, a na jesen bi se pristupilo izradi zakona koji bi bio sličniji evropskom zakonodavstvu, kako bi se izbalansirao odnos između sveta rada i kapitala.

Kolika će biti minimalna zarada?

– Zalagaću se da ona bude najmanje 50 odsto od prosečne zarade u Srbiji, možda čak i 60 odsto. Smatram da je to malo, pošto je prosečna plata oko 12.000 dinara. Možda to i jeste nerealno, s obzirom na to da mnoga preduzeća ne mogu da isplate ni najnižu zaradu, ali, u vezi s tim, postavlja se pitanje zašto ona uopšte postoje.

Da li ćete prijaviti imovinu?

– Naravno. Imam porodičnu kuću na Lekinom brdu u Beogradu, nedovršenu vikendicu, u selu Mišići ko Čanja. Posedujem i jedan automobil. Nemam ušteđevinu niti otvoren račun u bilo kojoj stranoj banci.