Pomirenje ili novi raskol

Omer Karabeg: Naši sagovornici su Radoslav Stojanović, profesor Pravnog fakuleta u Beogradu, i Desimir Tošić, član Političkog saveta Demokratskog centra. Gospodine Stojanoviću, vi se zalažete da se u Srbiji ponovo uvede monarhija. Koji su vaši glavni argumenti?

Radoslav Stojanović: Ja prihvatam staru, englesku filozofiju o monarhiji. Kada je u Engleskoj monarhija bila zbačena u 17. veku, na vlast je došao Kromvel koji je postao mnogo veći tiranin od prethodnih kraljeva. Onda su Englezi odlučili da skinu Kromvela i da ponovo uspostave monarhiju, ali su je ograničili ustavom i parlamentom, kako monarh ne bi mogao da se pretvori u diktatora. Dakle, Englezi su postavili kralja kao branu da opasni ljudi, poput Kromvela, ne dođu na vlast. Ako je kralj na čelu države, onda je jasno da ne možete da izaberete jednog Šešelja, a kod nas, hvala Bogu, takvih ljudi ima veoma mnogo. Naravno, ja ne mislim da je monarhija bezgrešna, da ne može da se izvitoperi, sve je to moguće, ali ta opasnost može da se izbegne, ako se napravi sistem.
Drugi razlog je problem identiteta. Srbija i srpski narod imaju, da tako kažem, jednu veliku patnju, a to je pitanje identiteta. U svim narodima koji prođu kroz građanski rat vrlo dugo postoji rascep koji je stvoren tim ratom. To je vrlo ozbiljan rascep, jer je nastao na prolivenoj krvi. Jedini način da se on savlada je takozvano nacionalno pomirenje kome su pribegavali i drugi narodi. Jednostavno se nekim simbolom ili ustavnim tekstom proglasi da više nema deobe, da su svi koji su poginuli, pali za interes države u kojoj svi živimo, samo što su različito videli taj interes. To je uradio Franko, to je uradio Linkoln posle građanskog rata Juga i Severa u Americi, evo, i u Rusiji se Dan Oktobarske revolucije više tako ne zove, nego se zove Dan praštanja i pomirenja. Ja mislim da bi u našem slučaju povratak monarhije, koja je srušena u građanskom ratu, bio ne samo simboličan gest pomirenja, nego i potvrda da je građanski rat prošao, da se sve vratilo na pređašnje stanje, da je srpski narod, koji je i danas - hteli mi to da priznamo ili ne - još uvek podeljen na partizanski i četnički, povratio svoj identitet.

Desimir Tošić: Mislim da nema mesta za poređenje nas Srba i Engleza pošto mi, kao "veliki, božanski, božiji" narod ne možemo da se poredimo sa nekim "malim" narodima koji su u 17. veku napravili parlamentarnu monarhiju. Drugo pitanje je pitanje tiranina. Profesor Stojanović smatra da je nestankom uslova da se pojavi tiranin rešeno pitanje monarhije. Rešeno je u Engleskoj, ali nije rešeno u Srbiji. Mi smo imali vladare, izuzetne tirane, kao što je bio Miloš Obrenović, kao što je bio Nikola I crnogorski; a ni drugi naši kraljevi nisu bili nosioci parlamentarizma, pomirenja i ravnoteže u društvu. Za razliku od profesora Stojanovića, koji misli da bi povratak monarhije doneo pomirenje, ja mislim da bi se dogodilo suprotno, da bi to unelo rascep u društvo. Monarhija u našem slučaju ne može biti nikakav faktor pomirenja. Potrebno je videti fotografiju Krunskog saveta i videti izvesne ostrašćene ljude koji tamo sede i koji su spremni da budu ono od čega beži profesor Stojanović.

Radoslav Stojanović: Ja nisam rekao da monarhija sama po sebi rešava pitanje demokratije. Sigurno je da su engleski kraljevi, koji su vladali pre Kromvela, bili srušeni upravo zato što su bili tirani, a takvi tirani su, naravno, bili i knez Miloš i još neki, da ih ne nabrajamo. Ali, kad se radi o uspostavljanju monarhije danas, ja imam u vidu model kakav postoji u današnoj Evropi. Kao što znamo, od 15 zemalja, članica Evropske unije, osam su monarhije. Sasvim je jasno da se danas ne bi mogla obnoviti monarhija sa prerogativima koji omogućuju da kralj postane tiranin.

Desimir Tošić: Monarhije su se u istoriji pojavljivale onda kad su se vodile velike bitke za teritorije, za nezavisnost, za oslobođenje. Kraljevi su se pojavljivali kao vojni komadanti, to je bila njihova glavna uloga. Tek docnije došlo je do politizacije monarhije. Tačno je da u Evropskoj uniji ima osam monarhija, ali tu se monarhija pojavljuje samo simbolično, ritualno, ako hoćete. Naš problem je mnogo ozbiljniji. Monarhija je 1945. uklonjena izvesnim nedozvoljenim sredstvima, da ne upotrebim težu reč, i komunisti su veliki krivci što se to na taj način odigralo. Međutim, jasno je da 1945-6. godine kralj Petar II Karađorđević nije mogao dobiti većinu i da je bilo normalnog glasanja i normalnog poretka. Svi Slovenci su bili protiv monarhije, svi Hrvati, svi Bošnjaci, svi Makedonci, a Srbi su bili podeljeni na dva dela. Ne treba se zavaravati. Monarhija nama ne može mnogo pomoći u ovim našim inače teškim podelama i ovom teškom fragmentisanju srpskog društva. Karađorđevići su bili dobri vojnici, ali su bili vrlo opasni za demokratiju. Kralj Aleksandar se zakleo da će narodima Jugoslavije dati demokratski poredak, a onda je 6. januara 1929. godine nemilosrdno pogazio to svoje obećanje i time otvorio mnoge probleme. Otvarati pitanje monarhije vrlo je opasno u ovom trenutku, to može da izazove teže sukobe nego što su bili. O kojoj mi to demokratiji govorima kada jedan član Krunskog saveta, verovatno najznačajniji, u svakom slučaju uvek nasmejan kao da prekosutra očekuje pobedu, izričito kaže na poslednjoj konferenciji za štampu da zemlja u kojoj se kritikuje i napada monarhija nije demokratska i pravna država.

Radoslav Stojanović: Ja uopšte nisam rekao da bez monarhije nema demokratije. Ja sam rekao da će monarhija da pomogne u vraćanju identiteta koji je u Srbiji izgubljen. To je nesumnjivo. Ali nikako ne bih mogao da prihvatim da su nekakvi izbori 1945. godine na bilo koji način skinuli monarhiju. Ti izbori su bili farsa i upravo zbog toga je i nastao problem. Monarhija je tada sasvim sigurno odbijena u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, možda i u Makedoniji, ali u Srbiji to nije bio slučaj. Ja sam govorio na dva mitniga, na jednom je bilo 200.000 ljudi, na drugom 100.000, i znam kakve sam ovacije doživeo kad sam pomenuo obnovu monarhije. Ljudi danas tako reaguju upravo zato što je 1945. godine monarhija srušena na način koji nije bio prihvaćen od naroda. A da ne govorimo o zločinima koji su počinjeni od strane komunista u tom vremenu. U traženju svog identiteta ovaj narod mora da prevlada ono što ga je pocepalo. Teško je reći koji bi bio najbolji put da se to prevaziđe. Možda je to vaspostavljanje monarhije, pa da kralj kaže: "Komunisti su se borili za svoju stvar, narod je ginuo pod njihovim zastavama, oni su mislili da naprave dobro, četnicima naređujem da nema osvete". Po mom mišljenju, to bi bio najlakši put.

Desimir Tošić: Ja sam malopre pomenuo da je srpsko društvo fragmentisano. Ali bila bi greška ako bi neko poverovao da se ono deli, ili da se delilo, samo na monarhiste i republikance. Za vreme rata partizani, bar u Srbiji, ali ja mislim i na drugim mestima, nisu uopšte mnogo govorili o monarhiji. To se pojavilo tek u Jajcu, dakle nakon dve godine ratovanja. Monarhija ni tada nije bila glavni faktor deoba. Gospodin Stojanović kaže da bi kralj mogao da naredi četnicima da se ne svete. Međutim, kao što znate, kralj Petar II je naredio četnicima da se pridruže Titu, pa znate kako je ta naredba bila prihvaćena. Zaboravlja se koju je ulogu odigrala monarhija 1944-5. godine. Oni koji su ostali verni četništvu ne mogu biti veliki monarhisti. Ne znam da li ste primetili, kada se ljudi okupe na Ravnoj gori, tu nema mnogo monarhističkih parola. Hoću samo da kažem da su naše podele mnogo složenije. Nije reč samo o monarhiji i republici, četnicima i partizanima, ima tu još mnogo podela. Srpsko društvo je vrlo podeljeno i ono može da nađe svoj identitet samo u konsenzusu političkih snaga u zemlji. To možemo da postignemo samo našim autohtonim snagama, a ja mislim da monarhija nije nikakava autohtona snaga u srpskom društvu.

Radoslav Stojanović: Što se tiče raznih fragmentacija, one postoje. Ali, gospodine Tošiću, ne možete da ne priznate da je glavna naša deoba ona koja živi od građanskog rata i koja, na žalost, još nije prevladana. Mi jednostavno moramo nešto da uradimo da ja više ne doživim da mi neko, kad držim tribinu, opsuje majku četničku, iako nisam ni mogao biti četnik, ili da neko drugi skoči i njemu opsuje majku partizansku. Kad je Linkoln pobedio u građanskom ratu, prva stvar koju je uradio bila je da je svom protivniku, generalu Liju, podigne spomenik u Ričmondu.

Desimir Tošić: Ja i dalje tvrdim da podela oko monarhije i republike sigurno nije prvorazredna, a rekao bih ni drugorazredna. Ovde se vodi bitka da li će srpsko društvo da krene u Evropu ili će da ostane, ne u 19., nego u 18. veku. To je naša dilema i to mi treba da savladamo. A što se tiče monarhije, nemojte da zaboravite da su u toku dva poslednja veka glavni rušioci demokratije bili Karađorđevići. Dinastije nikada nisu unosile mir u naše društvo. Najpre su se međusobno borile, i to krvavo, oko vlasti. A i u okviru samih dinastija postojali su stalni sukobi. Poznato je da je kralj Aleksandar zatvorio rođenog brata u bolnicu za duševno obolele i da je njegova sestra Jelena odmah napustila zemlju i nikada se više nije vratila, umrla je u inostranstvu. Pogledajte današnju kuću Karađorđevića. Tu su non-stop javni sukobi i ne baš čisti. Prema tome, potpuno je deplasirano govoriti da bi monarhija mogla biti neki faktor mira, sređivanja i pomirenja. Ponovno uvođenje monarhije samo bi unelo nemir u ovaj naš narod, koja je već godinama u traumatizovanom stanju, i odvelo ga u još dublju krizu. Ja ću vam citirati šta je jedan Romanov, dakle predstavnik jedne velike evropske dinastičke kuće, odgovorio pre desetak godina kada su ga pitali zašto ne pokreće pitanje povratka monarhije u Rusiji. On je tada rekao, parafraziram: "Rusija ima toliko mnogo teških problema i ja smatram da mi, Romanovi, ne smemo toj Rusiji da dodajemo još jedan težak problem".

Radoslav Stojanović: Ja ne mislim da su pripadnici dinastija, bilo da je reč o Karađorđevićima ili drugim dinastijama, nadljudi. Ono što je svojstveno svim ljudima, svojstveno je i njima. Ali, kao što znate, afere postoje i na britanskom dvoru. Šta se dešavalo sa Dajanom? Postoji otvorena sumnja da je Dajana ubijena. Možemo da navedemo i Klintonovu aferu sa Monikom. Afera ima svuda, jer su ljudski odnosi opterećeni strastima i slabostima. Ali ja, ipak, imam više poverenja u nekog čoveka sa pedigreom nego u nekog ko nam padne s Marsa i onda nam propoveda nešto što pripadnik jedne dinastije ne može da govori, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što ga slušaju nekakvi drugi ljudi u svetu koji su njemu ravni. Da ne pominjem sada koji su sve ljudi padali u Srbiji s Marsa, koje su zločine počinili, koliku su sramotu naneli srpskom narodu.

Desimir Tošić: Morate da pravite razliku između monarha i običnog predsednika republike, koji je izabran na izborima, i koji, kad uradi nešto rđavo, može biti smenjen. Sa monarhom nemate takvu mogućnost.

Radoslav Stojanović: Slažem se da je je bolje birati šefa države, a ne da neko sedi na tom mestu zato što je to pravo stekao rođenjem. To, sasvim sigurno, zvuči prihvatljivo za svakog čoveka koji demokratski misli. Ali isto tako ne smemo da izgubimo iz vida da su izabrane vođe naroda, ne zaboravite da je i Hitler bio izabran na izborima, takođe načinile vrlo velike zločine. Ako hoćete da idemo na našu konkretnu situaciju, mislim da šestojanuarska diktatura ne može da se poredi sa komunističkom diktaturom 1945. godine.

Omer Karabeg: Kako bi se uvođenje monarhije odrazilo na odnose sa Crnom Gorom? Predsednik Crne Gore, Filip Vujanović, nedavno je izjavio da zajednička država ne bi mogla opstati u slučaju da se u Srbiji uvede monarhija.

Desimir Tošić: To je za mene očevidno.

Radoslav Stojanović: Za mene Filip Vujanović nije nikakav autoritet, odnosno njegovo mišljenje. Uostalom, Crna Gora i Srbija ni sada nisu jedna država. Ali, postoje razne forme monarhija. Postoji takozvana personalna unija, čije su članice nezavisne države, a kralj je simbol koji ih povezuje. Ja bih, verujte, voleo kada bi Crna Gora i Srbija bile tako nezavisne kao što su, recimo, Kanada i Engleska. Zajednički monarh, u ovom slučaju engleska kraljica, je samo nekakav simbol te zajednice, ništa drugo.

Omer Karabeg: Ali ako Crnogorci ne prihvataju srpsku dinastiju, kako onda ona može biti simbol zajednice?

Radoslav Stojanović: Čak i sa Republikom Srpskom možete da napravite personalnu uniju i to nije u suprotnosti sa Dejtonskim sporazumom, jer se ništa u suštini ne menja.

Omer Karabeg: Ali bojim se da bi reakcije u Bosni bile burne.

Radoslav Stojanović: Verovatno bi bile zato što ljudi ne razumeju o čemu se radi. Personalna unija, koliko ja znam, znači mnogo manje nego, recimo, specijalni odnosi između Srbije i Republike Srpske koji su dozvoljeni po Dejtonskom sporazumu.

Desimir Tošić: Mislim da profesor Stojanović nije u pravu. Da bi dve države mogle da budu u personalnoj uniji obe moraju da je prihvate, odnosno da prihvate osobu koja predstavlja tu uniju. Potpuno je isključeno da bi Crnogorci, čak i oni koji su antikomunisti, prihvatili Karađorđeviće kao neku vezu između Srbije i Crne Gore.

Omer Karabeg: I na kraju, vaš zaključak, gospodine Stojanoviću?

Radoslav Stojanović: Ja kažem monarhija - da, i republika - da. A koji će oblik uređenja biti izabran treba da zavisi od volje građana, a ne da se nešto a priori isključuje samo zato što neko misli da to ne valja.

Desimir Tošić: Pa ja bih, bez obzira na a priori, rekao - ne monarhiji.