Srbija bogatija samo od Bosne

Ako je suditi prema poslednjim podacima Svetske banke o bruto nacionalnom dohotku zemalja ovog regiona, Slovenci pet puta ekonomski bolje stoje od Srba, Hrvati dva puta, Makedonci su približno jednake ekonomske snage kao mi, dok je jedino Bosna i Hercegovina iza nas. Osim Slovenaca, koji izgleda nemaju problem siromaštva svojih građana (navodi se da je svega jedan odsto siromašnih), sve ostale zemlje bivše zajedničke države imaju između deset i dvadeset odsto stanovnika koji jedva sastavljaju kraj sa krajem.

Siromaštvo u Srbiji nije bilo značajno prisutno do početka devedesetih. Kao deo SFRJ Srbija je imala 3.000 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, razvijene trgovinske i finansijske veze sa Zapadom, a privredni sistem se u mnogome oslanjao na tržišne uslove privređivanja. Kao takva Srbija je imala, zajedno sa ostalim republikama, dobre šanse da bez mnogo tenzija obezbedi prelaz u modernu tržišnu privredu i demokratsko društvo. Ali, umesto toga, Srbija je doživela pravi ekonomski i socijalni krah: bruto nacionalni dohodak pao je za 50 odsto, plate i penzije su strmoglavo gubile vrednost, nezaposlenost je rasla, zemlju je zadesila međunarodna izolacija i nezapamćena hiperinflacija, staro zajedničko tržište u ratu se raspalo, 700.000 izbeglica potražilo je utočište u Srbiji i, konačno, bombardovanje. Istraživanja pokazuju da je u 2002. godini 800.000 ljudi ili 250.000 porodica bilo siromašno. Oni su po osobi mesečno trošili manje od 4.500 dinara, odnosno manje od 2,4 dolara dnevno, što je određeno kao nacionalna linija siromaštva. Prema ovom kriterijumu, u Srbiji je 10 odsto ljudi siromašno. Slika je još dramatičnija ako se zna da ovom neveselom statistikom nisu obuhvaćene izbeglice i interno raseljena lica, niti Romi.

U odgovoru na upitnik Evropske komisije (koji je morala ispuniti radi eventualne kandidature za ulazak u EU 2007. godine), Hrvatska je potvrdila da se siromaštvo i u toj zemlji širi i to najviše u gradovima, gde živi 56 odsto svih siromašnih. Samo u poslednjih šest godina udvostručio se broj ljudi koji od države dobijaju minimalnu mesečnu pomoć za izdržavanje od 400 kuna (sada je takvih 121.000), a taj iznos ne samo da nije dovoljan za podmirivanje osnovnih životnih potreba, nego ni za osnovnu prehranu. Naime, potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu iznosi oko 7.000 kuna, pri čemu 80 odsto troškova otpada na prehranu i stanovanje.

U Bosni i Hercegovini je, prema zvaničnim procenama, siromašan svaki četvrti građanin. U razvojnoj strategiji BiH ističe se da je ispod generalne linije siromaštva blizu 20 odsto ljudi. Oko 30 odsto stanovništva BiH je neposredno iznad te linije s mogućnošću da se nađe ispod.

Prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku FBiH, potrošačka korpa u prošlom mesecu koštala je oko 460 KM, odnosno bila je za jedan odsto skuplja nego u prethodnom mesecu. Istovremeno, u avgustu ove godine prosečna plata u RS iznosila je 381 KM, a u FBiH 530, dok je prosečna penzija u RS bila oko 140, a u FBiH oko 190 KM.

Istraživanja su pokazala da je siromaštvom pogođeno oko 25 odsto građana RS, dok je takvih u FBiH oko 17 odsto. I unutar samih entiteta ima razlike. Najveći standard je na područjima na kojima su većinski narod Hrvati, u sredini su, ali bez područja Goražda - Bošnjaci, dok je u RS životni standard stanovništva najniži. Znatno niži standard imaju građani u istočnom delu RS.

Dvadeset tri odsto stanovnika Makedonije živi u siromaštvu s dnevnim primanjima koja ne premašuju 1,5 dolara po osobi, izjavila je direktor Državnog zavoda za statistiku Blagica Novkovska. Siromaštvo u Makedoniji pokazuje trend značajnog porasta, a prema rečima Novkovske, nema izgleda da će situacija biti stabilizovana i poboljšana u narednom periodu. Prema analizi Zavoda, najsiromašnije su porodice čiji su članovi mlađi od 35 godina, a najveći porast siromaštva zabeležen je u domaćinstvima u kojima glave porodice imaju između 35 i 44 godine. Najmanji postotak siromašnih zabeležen je u Skoplju - 22 odsto. Ustanovljeno je, međutim, da i u makedonskoj prestonici postoji tendencija porasta procenta siromašnih. Prema rezultatima istraživanja, od 1997. do 2000. godine zabeležen je pad bruto nacionalnog proizvoda od 36 odsto.

Prema svim pokazateljima najbolje se živi u Sloveniji. Ono što se odmah primeti po prelasku slovenačke granice je izuzetno dobro razvijena putna mreža. Praktično nema mesta do kojeg se ne može doći kolima. Pored autoputa postavljeni su visoki zidovi od betona i pleksiglasa, kako bi ublažili buku koju stvaraju motorna vozila. Slovenci u kolima provode dosta vremena, a njihovim putevima dominiraju modeli „renoa“. Gradovi su lepo uređeni, kulturno-istorijski spomenici dobro očuvani, ulice čiste. Cene u slovenačkim kafićima, restoranima i barovima su na nivou beogradskih. Tako, na primer, flašica „koka-kole“ košta 280, a „laško“ i „union pivo“ od 360 do 400 tolara (1 dinar - 3,6 tolara). Trgovine su dobro snabdevene. Kupuje se uglavnom na veliko, sistem bezgotovinskog plaćanja je široko razvijen, a cene su uglavnom pristupačne. U poređenju sa Srbijom skuplji su stambeni prostor, garderoba i knjige, a automobili, bilo novi ili polovni, su jeftiniji nego kod nas. Tako uz prosečnu neto platu od 154.000 tolara (660 evra) može sasvim pristojno da se živi. Slovenci kažu da im se bilo teško da se priviknu na kapitalizam i radno vreme od devet do 17 časova. Kamere radnike snimaju sa svih strana, šefovi stalno obilaze kancelarije i proveravaju da li se radi.

U Srbiji se ove godine krenulo u akciju suzbijanja siromaštva. Na tome radi 30 eksperata, a konsultovano je preko 1.500 ljudi.

- Strategija za borbu protiv siromaštva u Srbiji razvojno je orijentisana. Nama je prvenstveno cilj da siromaštvo eliminišemo kroz razvoj zemlje i povećanje zaposlenosti. Sa druge strane, bavićemo se zaštitom najugroženijih kroz republički budžet, lokalne budžete i donacije. Cilj nam je, kako su to stručnjaci izračunali, da siromaštvo u Srbiji do 2010. godine smanjimo na 6,5 odsto - kaže za Blic Vera Kovačević, menadžer projekta za smanjenje siromaštva.

Rezultati ispitivanja standarda građana koje je (krajem prošle i u proleće ove godine) sproveo Centar za istraživanje tržišta u Zagrebu, govore da čak 42 odsto domaćinstava u Hrvatskoj jedva sastavlja kraj s krajem, 15 odsto se mora zaduživati da bi preživelo, 75 odsto ne može kupiti automobil, a 80 odsto stan. Oni najsiromašniji, među kojima je najviše penzionera i nezaposlenih, preživljavaju zahvaljujući narodnim kuhinjama, pomoći „Karitasa“ (Katoličke crkve), skupljanjem ostataka na pijacama i kontejnerima itd. Procenjuje se da u glavnom gradu Hrvatske ima najmanje 500 beskućnika. U dva zagrebačka prenoćišta za beskućnike može ih se smestiti samo 160, dok ostali spavaju po tramvajima, napuštenim kućama i podrumima, na železničkim, autobusnim i tramvajskim stanicama i sličnim mestima. U dve narodne kuhinje u Zagrebu dnevno se podeli 3.300 obroka. No, znatan broj obroka najsiromašnijim svakodnevno deli i „Karitas“ u okviru Hrvatske katoličke crkve. Narodne kuhinje funkcionišu u gotovo svim većim hrvatskim gradovima. U teškoj se situaciji nalaze mnogi stari ljudi (uglavnom Srbi) u udaljenijim naseljima u kojima nema narodnih kuhinja i toplog ručka. Veliku je medijsku pažnju nedavno izazvao slučaj jedne 80-godišnje Zagrepčanke, penzionerke, koja je otišla na izdržavanje kazne zatvora, jer nije mogla platiti kaznu od 120 kuna koju joj je odredio Prekršajni sud, jer je na jednoj zagrebačkoj pijaci (bez dozvole) prodavala pantalone pokojnog muža za 20 kuna. Starica (Ivka Halužan) izjavila je da je pantalone pokušala da proda da bi kupila nešto za jelo, jer joj od penzije (koja iznosi 1.180 kuna, a samo za mesečne režije odlazi hiljadu) ne ostaje gotovo ništa. Naglasila je i da nema ništa protiv odlaska u zatvor, jer će tamo bar dobiti hranu!

Koordinator BiH za pripremu razvojne strategije BiH BRSP (2003.-2007.) kaže da je „siromaštvo u BiH uopšte raširenije nego u svim drugim zemljama bivše Jugoslavije, osim Kosova gde je još izraženije“. Riziku od siromaštva u BiH su, prema zvaničnom mišljenju, najviše izložena deca, posebno do pet godina starosti, zatim raseljene osobe i povratnici, potom nezaposleni i ljudi niskog obrazovanja. Analitičari, međutim, ukazuju i na jednu nelogičnost i tvrde da „siromaštvo nije prevashodno problem nezaposlenih, raseljenih, invalida, ili porodica poginulih u ratu“. Ove kategorije čine manje od polovine ukupnog broja siromašnih, dok većinu sa ovim prefiksom nose zaposleni.