Mnogima je rikverc najbrži

Branislav Babić Kebra decenijama neprikosnoveni lider novosadskog „Obojenog programa“ paraleleno učestvuje i na rokenrol i na književnoj sceni Srbije a tokom vremena uobličio je i svoj kompjuterski crtež. Nakon što se prošle godine pojavio album „Obojenog programa“, „Ako nisam dobra šta ćemo onda?“ („urbaNS“) od pre nekoliko dana Kebra se javnosti obraća, posredstvom izdavačke kuće „Rende“, u ediciji „Struja“, svojom četvrtom knjigom „Obećaj mi molim te“, prošaranom originalnim crtežima u boji. Na promociji knjige u Džepnom kulturnom centru upitali smo Kebru kako danas definiše sebe u skladu sa naslovom prve knjige koju je objavio 1992.- „Ko je ovaj čovek“? Da li je reč o rokmuzičaru; pesniku i esejisti kratke forme; ilustratoru neprekinutim potezom „miša“; otpadniku sa razlogom; propovedniku iz andergraunda(podsvesti)…?

„Ako bih se morao baviti definisanjem, onda bi to bilo pre definisanje onoga što radim a ne definisanje samoga sebe. Jednostavno čovek mora biti u dosluhu sa svim i svačim. Da bih bio u muzici dobar moram znati šta se dešava oko mene. Time se čovek oslobađa vlastite hermetičnosti. Nije reč o svaštarenju - to su nivoi odgovornosti za ono što radim. Ne mogu da razumem ljude koji se bave nečim konstruktivnim a pritom ih vrlo bliske stvari ne interesuju. Muzika, pisanje i crtanje tri su ravnopravne forme mog izražavanja.“

Knjiga „Obećaj mi molim te“ dovodi u sudbinsku, „imela“ vezu, intimno i društveno, pojedinačnu sudbinu i kolektivnu propast, psihičku blokadu i „pad sistema“. Poručujete li vi, preko svojih junaka, da se ovde „mentalitet ne menja na izborima“ jer se društvo nalazi u kandžama rodovsko-plemenskog mentaliteta koji na presto stavlja lojalnost pre nego pamet?

- Dugo smo se vozili unazad misleći kako jurimo. Onda je neko odlučio da nam ugasi motor i objasni pravila vožnje. Ali to ne bi bili mi kad ne bismo pomislili kako sve znamo - poželesmo da krenemo iz četvrte brzine. I gle čuda - opet ne ide. Sada smo u prvoj i razmišljamo o drugoj brzini. Svi nas vozaju, a mnogima je rikverc još uvek najveća brzina.

Vaša junakinja u jednom trenutku posumnja u sebe: svi oko mene, zapravo su normalni, meni nešto fali, jedina sam zapitana: u kakvom ovo svinjcu živimo? Glavni junak, pak, komentariše kako bi korisnici Interneta u Srbiji, kada bi ih bilo deset umesto tri posto, koliko ih sada ima, bili proglašeni „petom kolonom“! Zašto lokalna Čaršija još uvek ima bolju prođu od Elektronske svetske mreže?

- Sve je to politika, prioriteti koje ona podrazumeva. Ako je prioritet nacionalizam, onda je svako kao individua usamljen. Sada je prioritet infrastruktura i ekonomija, i to je u nekom smislu bliže mojim razmišljanjima.Video sam da je pre neki dan predstavnike Majkrosofta primio patrijarh Pavle. Mene takva dešavanja ohrabruju. Svi bi iz toga mogli da izvuku pouku. Što je društvo razvijenije, uloga pojedinca u njemu postaje bitnija. Pojedinac je, sam za sebe, izgubljen u sistemu bez infrasrukture. Zato je bitno da pojedinac ukazuje na nepravilnosti, da shvati gde živi.

Vaš junak, Relja, spasava se ljubavnog stupora primenjujući „metodu transformacije“. Možete li da zamislite jedan takav virtuelni model koji bi spasao našu državu?

- Država je ušla u svoju transformaciju- kod nas se to naziva- tranzicijom. Samo nam nada ostaje da stvar drži pod svojom kontrolom(a ne samo vlast). Virtuelno gledajući, dolaze bolja vremena, još samo da nam se to i desi.