Zlatno kupanje u preslanom moru

LJubazni konobari i ostali Rovinjani odreda su nam, s neskrivenom znakovitošću u pogledu, govorili „videćemo se” ili „do viđenja”. Kao što ne znamo da li bi prijateljski raspoloženi poput Istrana bili i Splićani i Dubrovčani, tako nismo baš sigurni ni da li će skorog viđenja biti. Za razliku od konobara, restorani i hoteli nisu ni blizu toliko susretljivi prema gostima iz siromašne Srbije.

Ala ćemo da tučemo ove Srbe, kao iz topa je izvalio mladić ušavši u kafanicu u jednoj od mnogobrojnih rovinjskih palata. Lokalna ekipa se grohotom nasmejala, ali do smeha nije bilo i vašem reporteru, u tom trenutku jedinom gostu na drvenim klupama ispred kafane. Bila je subota 15. jun, kasno popodne, sunce je već bilo zašlo za kasnorenesansnu zgradu preko puta. U momentu kada je mladić ponovio svoju opservaciju o tuči, ovoga puta “Srba i Crnogoraca”, postalo je jasno da nije reč ni o kakvom ispoljavanju nacionalne netrpeljivosti, već o evropskom vaterpolo finalu, te smo mogli ponovo da se prepustimo promatranju austrijskih turista u povratku s kupanja. Sutrašnje veče ipak nije prošlo bez tuče, krvi i nacionalizma, ali to je bilo u Kranju i nema nikakve veze s Rovinjom i Rovinjcima.

LJubaznost kao manir

Od prvog časa nakon sletanja na pulski aerodrom (prvi let na liniji Beograd - Pula posle nesrećnih 13 godina!) grupa od dvadesetak novinara iz Beograda, Niša i Novog Sada, stigla na poziv Tvornice duhana Rovinj, tokom celog svog boravka u najelitnijem letovalištu s ove strane Jadrana nije mogla da oseti niti jednu neprijatnost zato što dolazi s istočne granice. One granice s koje su ne tako davno besomučno nadirale vojske lude poput hrvatskih navijača u Kranju. I nešto bolje naoružane. Doduše, vaš reporter je mogao da bude u središtu još jednog potencijalnog kafanskog incidenta kada umalo nije na piće otišao u “Klub hrvatskih dragovoljaca”. Srećom, na vreme su nam blagoglagoljivi stihovi Marka Perkovića Tompsona (“Boj na Čavoglavu”, “Vjetar s Dinare” ili već nešto tako lepo) zagolicali uši, a džinovska šahovnica pogled. Svi ostali koje smo sreli tokom kratkotrajnog boravka u Rovinju, od hotelskog osoblja, kojem je to valjda i službena dužnost (ah, ta Crna Gora!), pa do slučajnih prolaznika s kojima smo razgovarali, ama baš svi su bili izuzetno ljubazni, moglo bi se čak reći blago euforični zbog povratka gostiju iz Srbije na crvenu istarsku zemlju. Kada već govorimo o crvenoj zemlji, moramo pomenuti da ta boja u Istri ne znači samo geološku datost, već i vrstu ideološkog osećanja. Otud valjda i pomenuta euforičnost.

Đura, sredovečni vlasnik umetničke galerije - mamipare za sve bogatije turiste, bio je prilično zainteresovan za ćakulanje s nama. “Izgubio sam posao, pa sam morao da počnem da se bavim ovim. Situacija u Hrvatskoj nije nimalo laka” požalio nam se i odmah potom, uz osmeh, dodao da jedva čeka da se vratimo. “Imam puno prijatelja u Beogradu i Novom Sadu, mislim da ću i sam uskoro otići kod vas” rekao je.

Zov širokog mora i velelepnih zdanja

Mlađi svet je tek, čini se, potpuno indiferentan prema onome ko ste i odakle ste. Devojka koja prodaje razglednice na rivi, mada perfektno predusretljiva, nikako nije mogla da sakrije jednako savršenu nezainteresovanost za činjenicu da “pozdrave i poljupce iz sunčanog Rovinja” prodaje baš Nišlijama i Novosađanima. Ponešto drugačiju reakciju ispoljila su petorica mladih konobara kafića u koji smo ušli da priupitamo nešto: u sekundi su nas okružili gledajući nas, s dobronamernim smeškom, kao nešto egzotično.

I ljubazni konobari i ostali Rovinjani odreda su nam, sa neskrivenom znakovitošću u pogledu, govorili “videćemo se” ili “do viđenja”. No, kao što ne znamo da li bi tako prijateljski raspoloženi poput Istrana bili Splićani i Dubrovčani, tako nismo baš sigurni ni da li će skorog viđenja ipak biti. Naime, za razliku od konobara, restorani i hoteli nisu ni blizu toliko susretljivi prema gostima iz siromašne Srbije. Rovinj je, kažu, u ponečem prilično skuplji i od samog Zagreba. Pivo ili koka-kolu ćete u običnom kafiću platiti ne mala dva evra, ali je stvar sasvim drugačija ako poželite provod u nekoj od diskoteka, gde bi vam samo jedan koktel iz džepa mogao izvući i desetak evra. Isto toliko, što je skoro pristojna cena i za naše prilike, stajaće vas i porcija lignji, ali samo ukoliko se potrudite i procunjate uskim uličicama malo dalje od rive. Hoteli su posebna priča: u okolini Rovinja u sasvim dobroj jednokrevetnoj sobi, sa klimom i TV-om, u sezoni polupansion košta 70 - 80 evra, dok se privatni smeštaj može naći i za 15 do 30 evra po krevetu.

Onima koji ovo sebi mogu da priušte, preporučujemo da to i učine. Zlata vredi kupanje u preslanom istarskom moru, divni ljudi, još divnija malvazija, egzotika podaljeg Limskog kanala (prirodnog fenomena u kojem morska voda, širinom reke, prodire u poluostvro čak osam kilometara), te velelepnost gradskih zdanja i crkve Svete Eufemije, na čijem se vrhu snagom vetra okreće bakreni svetičin kip i pomorcima i ribarima ukazuje kako valja ploviti.

Nišlije ostale, Beograđanke se vratile

Oni koji su ranije letovali u Rovinju svakako se sećaju restorana “Sidro kod Nišlije”, na samoj rivi. Kafana je, doduše, u međuvremenu promenila ime - otpalo je ono “kod Nišlije” - ali su zato vlasnici ostali isti. Goran Pauleti, jedan od momaka koji danas vodi restoran, objašnjava da je njegov deda još šezdeset druge ili treće stigao u Rovinj. Deda je imao samo ženskog poroda, pa se prezime promenilo, ali restoran nije: i dalje podseća na klasičnu srpsku kafanu. Goran priča da ni njemu ni njegovima nikada nije palo na pamet da se vrate u Srbiju, davno su, kaže, postali Rovinjani.
S Goranom su za stolom sedeli njegov brat, njegova devojka iz Zagreba i - jedna lepa Beograđanka. Staša, nekadašnja lektorka u nedeljniku “Vreme”, desetak godina posle ponovo je stupila u kontakt sa svojom morskom ljubavi iz tinejyerskih dana. Elem, udala se.