Nisam prebrojavao, ali bilo je svega

Da li je bilo pritisaka početkom devedesetih na hrvatsku nacionalnu zajednicu u Beški s ciljem da se ljudi proteraju ili odsele a njihova imanja zaposednu nevoljnici iz Hrvatske, tema je kojom se danas u ovom sremskom selu ljudi nerado bave. Od kako je pre godinu-dve pokrenut proces normalizacije odnosa između Beograda i Zagreba, a učestalo se govori i o ekumenskim vetrovima između dve crkve (najsvežiji primer je poseta delegacije Srpske pravoslavne crkve Vatikanu), neosporno se situacija preokreće nabolje. Ali to nije dovoljno, pogotovo u malim sredinama, da se o krupnim temama iz prošlosti govori javno, makar i u kafanama, bez negativnih emocija i isključivosti. Teško je i da se samo sasluša ona ljudska strana priče bez nekog velikog politizovanja.

Teme koje opterećuju međunacionalne odnose u Vojvodini meštani Beške rađe zaobilaze, pogotovo što nema jasnog primera u raščišćavanju tih odnosa na nivou države. I, dok političari na vrhu kao da žele da se ograde od preteranog izjašnjavanja o prohujalom vremenu, uz približavanje susedima u praksi (pre sveta, Hrvatskoj), to isto se prenosi i na mikrosredine, pa nije čudo što ni jedan naš sagovornik nije želeo da bude imenovan. Činjenice, međutim, kazuju da je tih nesretnih godina u Beški, a pogotovo 1992. i 1993, bilo dosta, što prinudnog što dobrovoljnog iseljavanja. Prema crkvenoj statistici, 1991. godine bilo je 2.150 katoličkih vernika u selu. Budući da je tokom devedesetih otišla samo jedna mađarska porodica, nema sumnje da su ti ljudi po nacionalnom osećanju i opredeljenju bili - Hrvati. Od toga je oko 320 porodica zamenilo svoje kuće sa vlasnicima u Hrvatskoj. Ostalo je nekih 220 domaćinstava, u pedesetak živi samo jedna osoba a u sedamdesetak dve. Računajući i one koje žive u mešovitim porodicama, ukupno ima 760 osoba hrvatske nacionalnosti.

Preko 1.300 ljudi je napustilo Bešku, strahujući za svoj život i egzistenciju, a još stotinak je to učinilo do kraja 1995. godine, kada je napetost ipak popustila. “Bilo je puno telefonskih pretnji, ali i otvorenog presretanja na ulicama, psovki i maltretiranja“, kaže gospodin u ranim srednjim godinama. “Nisam prebrojavao, ali koliko sam se lično uverio i po pričama sunarodnika, preživeli smo pedesetak bombi ubačenih u dvorišta, postavljen je bio i eksploziv na grobljansku kapelu, a obećan nam je jednom i krvavi Božić za Hrvate, kada je 300 vernika ipak došlo u crkvu. LJudi su se snalazili kako su znali i umeli. Svi su znali gde smo - preko pruge ili u kućama u blizini železničke stanice - i tu bi se sretali sa izbeglicama iz Hrvatske, ili bi uspostavljali kontakte preko oglasa i agencija. Neko je u toj menjaži kuća prošao bolje, neko gore. Neko je trpeo veći pritisak, neko manji, a neko je za boljim životom otišao u Nemačku, Austriju, Hrvatsku...Nismo osećali da imamo zaštitu policije, niti nas je bilo ko podržavao – iako ovdašnji Hrvati nisu učinili ni jednu jedinu lošu stvar protiv države. Štaviše, odazivali su se i na mobilizaciju, kada je valjalo ići u rat i, možda, pucati na nekog svog rođaka s druge strane barikade. “

“Nije vreme da se piše sada o tome“, kaže jedan drugi sagovornik i dodaje: “LJudi mogu biti žigosani i imati zbog toga problema. Bilo je mnogo iseljenih pod pritiskom, kao što je verujem i mnogo Srba u Hrvatskoj moralo da napusti svoje kuće. Ali, ta vremena su prošla. Bolje je sada boriti se dalje za život i ići sa državom napred“. Slično misli i policajac koji je u Beškoj bio na dužnosti tokom ranih devedesetih.

“Za razliku od Hrtkovaca, naši lokalni radikali su se samo busali u grudi kao veliki Srbi, ali posle dva-tri pića u kafani bi se na tome sve završilo. Tvrdim da kod nas nije bilo organizovanih grupa za pritisak na Hrvate, niti su dolazili sa strane. Hrvati su u velikom broju odavde dobrovoljno otišli. Sve se svodilo na “gde si Ujko – gde si Čedo“, a ludak koji je bacio dve “kašikare“ u dvorišta Hrvata je odležao u zatvoru i danas je miran – ne sme više ni petardu da baci. Ovdašnji Hrvati su uvek bili lojalni. Drugačije je bilo u Slankamenu – tamo sam dva puta išao u intervenciju da skinem šahovnicu“.

Prema onome što se danas može čuti u Beški, svakodnevica neumitnim hodom isceljuje rane bliske prošlosti. Za crkvene praznike katolika puno je automobila u selu sa registracijama Zagreba, Osijeka ili Vinkovaca. Mnogi su zadržali i poslovne veze sa starim krajem pa jedni za druge mnogo šta urade - potpunog prekida komunikacije između raseljenih Beščana i onih koji su ostali, bez obzira na nacionalnu pripadnost, izgleda nije ni bilo. Još uvek, kada se sretnu, organizuju fudbal ili popričaju. Za sudbinu LJubomira Kuraje iz Beške nestalog tih opasnih godina – niko ne zna. Krizu koja je postojala Beščani većinom žele što pre da ostave iza sebe.