"Novi treći put": Zašto svaki političar danas glumi Ruzvelta

U pitanju je bio vid ukazivanja časti proslavljenom nacionalnom lideru. Postoji čuvena anegdota iz tog perioda, kada su novinari pitali jednog od građana koji je plakao sa šeširom u ruci pored spomenutog voza. Na pitanje da li plače jer je poznavao predsednika Ruzvelta, on je odgovorio: "Nisam poznavao predsednika Ruzvelta, ali je on poznavao mene".

Za vreme svoja tri mandata ovaj američki predsednik uspeo je da svoju državu vodi kroz teške okolnosti Velike depresije u ekonomskoj sferi, ali i najvećeg globalnog ratnog sukoba ikada, Drugog svetskog rata. U svojoj retorici i politici uspeo je da se uspešno obraća „malom čoveku", radničkoj klasi, nepogrešivo adresirajući strahove i brige prosečnog građanina. Njegov ekonomski program državne intervencije, Nju dil (New Deal), ostao je zapisan kao transformativan i sa posledicama još nekoliko dekada nakon njegove smrti, piše "Novi treći put".

U današnjem takođe kriznom vremenu, većina zapadnih lidera pokušava da kopira ovog čuvenog američkog predsednika retorski, ali i sa svojim političkim predlozima. Nadajući se uspehu i većem razumevanju od svojih građana, čak se mogu čuti ponovljene određene fraze još iz vremena Nju dila. Ima li u ovome realnog utemeljenja i želje za transformacijom ekonomije ili se radi o praznoj retorici?

Promena političke retorike

Foto: EPA-EFE/Chris Kleponis / POOL

Kada je pandemija kovida 19 nastupila i postala priznata kao objektivna globalna pretnja, njeni uticaji su naravno imali i posledica na politiku i način komunikacije različitih vlada. Sve vlade pristupile su velikim finansijskim paketima pomoći privredi kao alatu za ublažavanje posledica ekonomske krize. Ekonomskom intervencionizmu kao rešenju pristupila je i Evropska unija, i njene države članice, kao i Kanada i Sjedinjene Američke države, koje u prethodnih 40ak godina nisu bile sklone ovim merama javne potrošnje.

Opravdanje za vanredno visoku potrošnju vlada je bilo jasno i gotovo identično svuda. Virus je u retorici političara predstavljen kao spoljna pretnja, celokupna borba protiv virusa praktično kao ratno stanje, njihovi veliki programi potrošnje kao ekonomski spas za građane pogođene posledicama pandemijskih mera, a vakcine kao spas od virusa. Logično, u tom narativu lideri se suptilno nameću kao nacionalni spasioci.

Na ovaj način gotovo svi zapadni političari pokušali su da rekreiraju sa jedne strane ruzveltovsku ohrabrujuću ratnu retoriku vanrednog stanja i jedinstva, a sa druge strane ruzveltovsku retoriku o transformaciji ekonomije tako da nakon pandemije više služi običnom građaninu, a manje najbogatijima. Tome su pristupili političari koji su već bili bliži ovim levim politikama, ali i oni koji su tradicionalno bili bliži protržišnim i ekonomski liberalnim politikama. Naravno, postavalja se pitanje šta je od ovoga samo politički PR, a gde zaista postoji želja za promenama u ekonomskom sistemu.

Pokušaj ruzveltovskog zaokreta

Foto: EPA-EFE/ROBERT PERRY

Kada je Frenklin Delano Ruzvelt pokrenuo svoj Nju dil program od 1933. do 1939, on je predstavljao promenu ekonomske paradigme. Država je imala sve više uticaja u privredi, a uvedeni su i prvi socijalni programi. Sledeći predsednici nastavili su ovo nasleđe, uključujući u njih i program "Veliko društvo“ demokrate Lindona Džonsona koji je uveo prve državne zdravstvene programe. Čak i republikanski predsednici, poput Dvajta Ajzenhauera nisu odustajali od ovog vida vođenja ekonomije, te je u mandatu spomenutog republikanca poreska stopa za najbogatije bila rekordno visoka. Na temelje koje je Ruzvelt postavio naslednici su zidali dalje, te su tek kriza energenata 1970-ih i dolazak Ronalda Regana promenili ekonomsku paradigmu ka protržišnom pristupu.

Aktuelni političari, sa druge strane, pribegli su sličnim alatima i frazama, koristeći u svojim govorima tvrdnju da je sadašnja kriza dobra prilika da se kroz državne programe ne samo obnovi srušena ekonomija, već da se ponovo sazida tako da bude bolja. Epitet "bolje ekonomije“ podrazumeva ekonomiju koja će pružati prilike srednjoj i radničkoj klasi i koja bi trebalo da bude pravednija od one koju je korona srušila.

Svi programi aktuelnih lidera koriste ovaj obrazac. Programi demokrate Džoa Bajdena ili konzervativca Borisa Džonsona se čak isto zovu "Build Back Better“ ("Izgraditi/obnoviti bolje“). Na poslednjoj konferenciji britanskih konzervativaca u Mančesteru, ovaj slogan stajao je na gotovo svakom mestu. U kongresnom nadgornjavanja demokrata oko izglasavanja isotimenog programa predsednika Bajdena, nije se postavljalo pitanje da li je program adekvatan, već koliko će obiman biti. Na kraju je iznosio preko 1.000 milijardi dolara.

U svojoj kampanji na vanrednim izborima u Kanadi, Džastin Trudo je naglašavao svoj program potrošnje kao adut protiv konzervativaca uz slogan "Napred odmah“ i "Napred za sve“. Na evropskom kontinentu, nova Nemačka vlada svoj opširni program na isti način predstavlja javnosti. Nova vladajuća "semafor koalicija“ svoju agendu predstavlja kao priliku za transformaciju Nemačke u sferi poboljšanja standarda srednje klase i radnika, brze ekološke transformacije, investiranja u infrastrukturu i digitalizaciju. Na taj način, bi po retorici nove vlasti, Nemačka iz korona krize kroz novi program izašla kao potpuno obnovljena i drugačija (bolja).

Politički PR ili vizionarstvo?

Ukoliko se analiziraju aktuelni programi različitih političara kao vid izlaza iz pandemijske krize i transformacije ekonomije, trebalo bi imati nekoliko rezervi. Sa jedne strane, pojedini programi zaista imaju za cilj da reformišu ekonomije navedenih država. Američki predsednik Bajden sa svojim paketom različitih predloga, uključujući i "Build back better“, zaista ima za cilj da povrati veću ulogu države u privredi. Nova Nemačka vlada dala je vrlo merljive i konkretne ciljeve koji bi takođe trebalo da adresiraju brojne zanemarivane probleme u ovoj državi, poput dostupnosti stanova ili kvaliteta infrastrukture.

Pitanje je naravno političke snage i Bajdena i "semafor koalicije“ da svoje programe sprovedu u delo. U američkom slučaju javlja se i kritika da ovakvi programi potrošnje utiču i na povećanje inflacije, koja najviše ugrožava već ugrožene slojeve stanovništva. Ekonomisti poput Lerija Sumersa tvrde da su oni uzrok inflacije, dok ekonomisti poput Pola Krugmana tvrde da su uzroci drugi.

U slučaju Kanade ili Ujedinjenog Kraljevstva mahom se radi o političkom oportunizmu. Džastin Trudo je korona krizu iskoristio kao izgovor za visoku javnu potrošnju koja je politički popularna, ali koja je uticala na ogroman rast zaduživanja. Da li je ta javna potrošnja bila transformativna? Ne naročito. U slučaju Borisa Džonsona i njegove vlade, pokušaj britanske vezije Nju dila je prilično generalan, nedovoljno detaljan i u ovom momentu deluje da ministar finansija Riši Sunak nema budžet da i te generalne ciljeve sprovede.

U ova dva slučaja se programi mogu opisati kao dobra reakcija na želje biračkog tela, ali se postavlja pitanje njihovog reformskog obima. To naravno ne znači da su programi Bajdena ili novog nemačkog kancelara Šolca isključivo vizionarski, jer se i u njima vide delovi potrošnje koji služe samo da "nahrane“ biračku bazu. Sa druge strane, i sam Ruzvelov Nju dil imao je i političke ciljeve, jer je od tadašnjih demokrata stvorio popularnu opciju koja pobeđuje izbore.

Svakako, velike transformacije ekonomije nisu procesi koji se vrše u nekoliko mandata jednog predsednika. Ruzveltova vizija svoju realizaciju je dobila tek u narednim decenijama tokom vlada Ajzenhauera ili Lindona Džonsona, kao i što je Reganova tržišna vizija realizovana u mandatima Klintona i Buša Mlađeg. Za određene programe koji kopiraju Ruzvelta bi se moglo reći da mogu imati dugoročnije posledice ekonomske transformacije, dok za druge baš i ne. Međutim, ono što ostaje sigurno je da zbog promene percepcije građana o političarima i njihovim namerama, anegdote o građanima koji plaču za predsednikom koji je "poznavao njih“ se o aktuelnoj političkoj eliti sigurno neće pričati. U toj sferi kopiranje Ruzvelta neće dati rezultate.