PREGLED STAMPE

"Danas", 13. jul 2000.

Komentar

Smrt "za zivota"

"Ovaj spomenik - ovu rusevinu podigli su sebi za zivota zlikovci predsednik Amerike Bil Klinkton, predsednik Engleske Toni Bler, sekretar Amerike Medlin Olbrajt i njihove verne sluge..." Cudnovatno spomen-obelezje ugnjezdilo se na ogradu beogradskog DMB u Rakovici. Uz parabolicnu poruku o zlu i herojskom otporu uklesano je jos samo "7. juli, Rakovica". Imena "ktitora" nema.

Da ovdasnja stvarnost ne obiluje nizom bizarnosti, podizanje spomenika zivim ljudima tamo gde mu nije mesto i u nevreme bilo bi sigurno propraceno velikom pompom, sto odobravanja, sto osporavanja. Desilo se, medjutim, da je citava prica zastala na nivou jedva cujnog sindikalnog protesta sto se fabrici, koja se tek pocela oporavljati od dugogodisnje agonije, dize spomenik i to poluilegalno i "za zivota". To sto se visoki parlamentarni funkcioner, istaknuti clan SPS i privrednik (Zlatan Perucic) pojavio licno da skine veo sa tajne spomen-ploce cetiri dana po formalnom povodu - Danu ustanka Srbije - nije pobudilo sire interesovanje. Cinici bi rekli, preslo ljudima u naviku. I, odista, sve sto vladajuci klan zamisli i sprovede, ljudima u Srbiji vise ne izgleda niti cudno, niti nemoguce. A i sto bi kada je sve postalo moguce, naravno ukoliko je pod direktnom upravom koalicije SPS-JUL-SRS.

Poslovicna sklonost ka slavljenju smrti i poraza u Rakovici je samo metastazirala, upotpunjena grotesknim velicanjem (sopstvene) gluposti i uklesivanjem netacnih podataka o zivim upokojenicima. Ukoliko nije kamenorezacka greska, u koju ce malo ko poverovati, to sto je Vilijamu Klintonu u prezime ubaceno jos jedno k (Klinkton), a Toni Bler "unapredjen" u nepostojecu funkciju predsednika Engleske, plasticno ocrtava lik narucilaca. I upravljaca Srbijom.

To su isti oni koji se svetskim politicarima obracaju lascivnim imenima (recimo kurvo), a narod sateruju u torove oznacene sa "izdajnik", "placenik", "terorista", zavisno od dnevno-politickih potreba aktuelnih stanara Belog dvora i njihovih causa. To su isti oni pod cijom upravom je Srbija dovedena do prosjackog stapa, u kojoj je kontejner postao glavna samoposluga, a devizni transfer jedina priznata matematika.

To su isti oni koji su sopstvenim geo-transverzalama Srbiju sveli na prciju kojoj, napokon, preti i povratak u nahije iliti kantone, oni cija je politika kumovala NATO-bombama. To su oni koje su upravo te NATO-bombe ucinile "graditeljima" i "ktitorima".

To sto uzgred grade i velicaju sopstvenu glupost njih ne kosta ama bas nista, a Srbima je ionako svejedno koliko Klinton ima slova k i da li je Bler britanski premijer ili engleski predsednik. A i njima je svejedno sto je vladajuca Srbija prekjuce u Rakovici podigla novi kamen u samoizolaciji zemlje, javnosti izlozila novi dokaz samodovoljnosti i samovolje.

"Danas", 13. jul 2000.

Pise Mirko Tepavac

Ako u doglednom vremenu ne pobedi bolje, pobedice gore od svega sto smo ovde do sada videli

Pred odlucujucom raskrsnicom

I slepci vec vide da smo pred odlucujucom raskrsnicom, da ne kazem pateticno- sudbonosnom, iako je sve verovatnije da bi bas takva mogla biti. Brojne ankete uglavnom se podudaraju sa licnim utiscima koje svako od nas stice u susretima sa susedima, poznanicima i prijateljima. Porast nezadovoljstva, uz istovremeni pad uticaja politickih stranaka, simptom je opasnog klizanja ka haosu i gradjanskim sukobima. Sto ne budu mogle ili smele politicke stranke, ucinice stihija nezadovoljstva koju vise nece moci da kontrolise ni vlast ni opozicija. Sve je jasno da kompromitovana trojna koalicija ne moze preziveti regularne izbore, jer vise nece moci ni posteno da ih dobije, ni neprimetno da ih pokrade.

Na sve spremna, ona bi mogla da ne preda vlast i ako izgubi izbore, mozda cak i da ih ne raspose, ako ne bude sigurna da ce ih dobiti. Za to je stvorila vec sve neophodne preduslove: stiti se represivnim zakonima o stampi, univerzitetu i antiterorizmu, koji fakticki uvode zemlju u neobjavljeno vanredno stanje, postigla je visok stepen izolacije i podigla tvrde zidove parapatriotske ksenofobije, izolovala cak i reformski orijentisanu Crnu Goru. Sud sveta nije uvek pravedan, ali je uvek vazeci i zato ovoj vlasti nista drugo nije preostalo nego da zanemari i zataji sve sto drugi kazu ("jer klevecu i lazu"), pa cak i kad drugacije kazu malobrojni prijatelji.

Ako, dakle, u Srbiji demokratska tranzicija nije moguca mirnim putem, nice pravo pitanje: kako u takvim uslovima istrajati na zagovaranju nenasilja i legaliteta, kad vlast pojacava nasilje, resena da po svaku cenu i u ime patriotizma, odbrani od "izdajnika" svoje pravo da vekuje na vlasti.

Nepristajanje ne podrazumeva nasilje

Da li se pomiriti sa tom cinjenicom ili preispitati resenost da se na nasilje odgovori nasiljem, na ogranicavanje sloboda, pobunom. Covek mora da se zapita primecuje li ova vlast kako raste nezadovoljstvo prema njoj zbog represije, ali i prema opoziciji zbog miroljubivosti i mlakosti. Nisu li to prilike u kojima vise nema uloge za Gandija, i kad bismo ga imali, nego pre za nekog Karlosa, koga, srecom, za sada jos nemamo.

Ova vlast je pre deset godina i ovladala Srbijom prihvatajuci se nasilja prema "tudjima", koje je odredilo i danasnje njeno ponasanje prema svojima". Motivisana nacionalnom megalomanijom i autokratskim vlastoljubljem, ponesena niskim strastima koje je demagoski razbuktala, ona je resila da silom sacuva vlast koju je silom ojacala. Nacija je izneverila narod, Narod gradjanina, a gradjani sami sebe, pristankom na ucene nacionalnih prevaranata i laznih patriota. Vlast se hvali slabom opozicijom (koja pametna vlast se jos tim ponosi!), a progonjena opozicija se nada da ce njen posao obaviti sami dogadjaji i da ce Evropa i svet uciniti ono sto ona nije u stanju. Moze li u takvim uslovima bunt biti nenasilan i efikasan u isto vreme?

Nepristajanje ne podrazumeva nasilje, kao sto ni odricanje od nasilja ne podrazumeva pristajanje na lazirani rezimski legalitet. Nenasilan gradjanski otpor moze, na duzi rok, sve da resi, ali zahteva visok stepen - kod nas nazalost godinama zanemarivane - politicke kulture, kako gradjana tako i modernih politickih stranaka. Srpska politicka kultura nikad ne bi mogla biti toliko zloupotrebljena da se prethodno nisu dogodile zloupotrebe u njoj smoj. Nasilnistvo je zalosni deo nase politicke tradicije, nasilnike smo nebrojeno puta slobodno birali ili ih pokorno trpeli, sto se na kraju svodilo na jedno te isto. Nacin vladanja odredjuje i nacin promene vlasti. Ona ce izgledati nesalomljiva do poslednjeg trenutka pred svoju propast. Njene poteze vise nije moguce predvideti, pred njenom nekontrolisanom samovoljom pada svaka analiza i prognoza.

U uredjenim drustvima se vise godina unapred zna sta se moze dogoditi, kod nas se ne zna ni sta nas sutra moze zadesiti. Prekretnica je odvise veliki zalog za jeftine vladarske marifetluke i stranacke trikove u borbi za vlast. Izigravanje pravila demokratskih izbora danas je isto sto i - u uredjenom svetu - utaja poreza, krivokletstvo ili pranje novca. Vlast je resena da se sve pliticke utakmice igraju na njenom terenu, sa njenim sudijama, po njenim pravilima, pred publikom sa njenim propusnicama i TV kamerama koje snimaju samo njene golove i samo protivnicke prekrsaje, bez stranih posmatraca i novinara.

Ravnoteza straha i nasilja

Opozicija danas i nisu vise samo stranke i lideri, nego zabrinuti i nezadovoljni gradjani, a pre svega mladi ljudi o kojima se i radi. Tako se rodio i studentski Otpor, a vec danas postao uticajniji od veceg dela zbunjenih stranaka ciji politicki program ne ide dalje od ponude za bolje "naviganje" istim olupanim brodom. U toj atmosferi Otpor stisnuo pesnicu i njegova je moralna prednost sto ne pretenduje da vlada nego da iznudi promenu vladavine. Zato toliko smeta rezimu, ali ne godi ni nekim opozicionim strankama. Bavljenje politikom postaje sve opasnije, pa posao mudrih danas sve energicnije nastavljaju hrabri. Nalazi vreme u kojem dogadjajima nece moci da upravlja ni vlast, ni opozicija, ni politicke stranke, ni gradjani, ni Evropa ni spoljni svet. Odavno ovde nista vise nije regularno i standardno. Ostavimo se laznog optimizma, optimizam je danas drugo ime za inerciju i pasivizam.

Sve ce se, izgleda, dogoditi neocekivano, neuobicajeno, pa i nenormalno. Nepredvidivost se danas jedino moze predvidjati, jer ni pozar ne izbija uvek na najzapaljivijem mestu. Covek moze da bude zakleto miroljubiv, ali ako samo okrece drugi obraz nasilniku ohrabrice ga da bude jos brutalniji. Upozorenje vojske da ce spreciti gradjanski rat otvorena je pretnja da ce se ugrozeni rezim oruzjem braniti. Postojeca ravnoteza straha i nasilja nece moci beskrajno da ostane neresena, a gradjanski rat - odavno inace moguc - polagano bi mogao da postane fatalno neizbezan.

Autokratske vlade rade sta hoce za razliku od demokratskih koje rade ono sto moraju, postujuci slobodno izrazenu volju i interes svojih gradjana. Doslo je vreme da svaki gradjanin bude akter istorije, da svako odgovara, ne samo za licnu sudbinu nego i za nacionalnu buducnost u burnom vremenu za kojim smo, i pre divljackog bombardovanja, rapidno zaostajali. Ako u doglednom vremenu ne pobedi bolje, pobedice gore od svega sto smo ovde do sada videli.

Zavedena i obeshrabrena Srbija nije na visini svoje nesrece iako njena nesreca preti da bude veca nego ijedna njena pobeda u novijoj istoriji. Cim sebe, ovakvi kakvi smo - sa poslednjeg mesta u Evropi na koje smo neslavno pali - proglasavamo najboljim, potvrdjujemo samo svoju pripadnost najgorim. Boljima smo smesni a gorima nepotrebni jer i oni traze neko bolje drustvo. Ovaj nepravedni svet odredjuju superiorni, ali tudja superiornost se prevladava strpljivim dostizanjem, a ne nadmenim suprotstavljanjem.

(tekst je objavljen u listu Republika)

Blic, 14. jul 2000.

SILA U PRAVOSUDJU

Dusan Slijepcevic, razreseni sudija Okruznog suda u Beogradu

Pise M. ILIC

Zrtva smo politickih nagodbi vladajucih partija, a nas izgon iz srpskog pravosudja je mesavina palanackog primitivizma i uvezenog, ogoljenog siledzijstva kaze u razgovoru za „Blic" Dusan Slijepcevic, dosadasnji sudija istraznog odeljenja beogradskog Okruznog suda i jedan od trinestoro upravo razresenih delilaca pravde koji su se javno oglasili povodom pokretanja postupka za razresenje njihovog kolege Miroslava Todorovica. U pravosudju sam 26 godina. Nikada nisam bio clan nijedne partije, niti sam se politicki angazovao. Svejvremeno, zbog odbijanja da udjem u SK, 12 godina sam cekao da budem izabran za sudiju. Koliko znam, u sudu niko, osim mene, nije toliko dugo ostao pripravnik i strucni saradnik. Smesno je da meni i razresenim kolegama prebacuju da se bavimo politikom, dok ministar pravde Dragoljub Jankovic, nekadasnji predsednik najveceg opstinskog suda u zemlji u ministarsku fotelju seda kao clan JUL-a.

Ima li neceg nezakonitog u vasem javnom suprotstavljanju da se razresi sudija Todorovic, kako inace stoji u obrazlozenju skupstinske odluke?

Jedini razlog javnog oglasavanja povodom pokretanja postupka protiv sudije Todorovica je moje pravnicko i ljudsko ubedjenje da se prilikom razresenja nosilaca pravosudnih funkcija moraju postovati zakon, procedura i forma.

Sta vam je najteze palo?

Nacin na koji su to uradili. Nisu me pozvali ni predsednik Okruznog suda Bogoje Marjanovic, ni ministar Jankovic. Odluku o razresenju saznao sam preko televizije.

Da li je o vasem razresenju raspravljao kolegijum Okruznog suda, odnosno da li je odrzana opsta sednica Vrhovnog suda, kako, inace , nalaze zakon u ovakvim slucajevima?

Nije bilo ni kolegijuma, ni opste sednice i do sada nikakvu zvanicnu odluku nisam dobio. Neka pogledaju izvestaje o mom radu. Zajedno sa jos jednim kolegom imam najbolje radne rezultate u istraznom odeljenju. Kolega ide u Vrhovni sud, a ja sam se nasao na ulici.

Vase clanstvo u Drustvu sudija Srbije je verovatno jedan od razloga sto morate da odete iz pravosudja?

U Drustvu sudija smo se zalagali da se samo postuje ustavno nacelo o podeli vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku i da sudstvo bude nezavisno od obe vasti, a narocito od izvrsne koja je olicena u Vladi.

Kakvo je sada stanje u nasem pravosudju?

Ovakva ciscenja sudijskih redova nijedna zemlja ne moze da izdrzi. Zaista ne znam za slucaj da je 13 sudija u glavnom gradu razreseno preko noci. Ljudi se danas osecaju nezasticenim i sa njima moze da se poigrava ko hoce i kad hoce.

Iz skupstinskog obrazlozenja moze se steci utisak da je ponasanje razresenih sudija bilo nedolicno za nosioce pravosudnih funkcija?

Sve razresene sudije su najcestitiji deo srpskog pravosudja. Oni su najbolji poznavaoci prava u materiji u kojoj rade i ni za jednog od njih ne moze da se kaze da je korumpiran ili podlozan pritisku sa strane. Svi su do poslednjeg dana branili sudijsku cast i dostojanstvo ove profesije.

Reporter, 12. jul 2000.

Istraživanje: Spoljna politika SR Jugoslavije

Revolucionarna diplomatija

pisu Vera Didanović i Milorad Vesić

Svet se deli na miroljubive zemlje, sa jedne, i hegemoniste, fašiste i novi svetski poredak sa druge strane. Okosnica planetarnog otpora zalima savremenog sveta - kako propoveda beogradski režim - treba da bude Jugoslavija

Kada je početkom 1998. godine Živadin Jovanović, tadašnji potpredsednik SPS-a, postavljen za šefa jugoslovenske diplomatije, neimenovani izvor iz Ministarstva inostranih poslova ocenio je za jedan beogradski dnevni list da je tim imenovanjem reafirmisana politika konfrontacije SRJ sa međunarodnom zajednicom, te da će Jovanovićeva uloga biti samo da prima udarce i neprijatne poruke, kao i da "zamlaćuje nesuvislim pričama međunarodne predstavnike s kojima dođe u kontakt". Nedavna izjava Ričarda Holbruka, ambasadora SAD pri Ujedinjenim nacijama da bi SR Jugoslaviji trebalo da "prestane mandat u UN" i sve glasniji predlozi da udružena srpska opozicija dobije svog predstavnika u zgradi u Njujorku samo su poslednje u nizu potvrda istinitosti tog proročanstva. Kada se tome doda činjenica da je u poslednje vreme savezni ministar inostranih poslova uglavnom angažovan na otvaranju obnovljenih objekata, ubeđivanje domaćeg stanovništva da je "politika koju simbolizuje predsednik Slobodan Milošević" garant očuvanja nacionalnih i državnih interesa i prijem pojedinih ministara iz prijateljskog nam Iraka i šefa diplomatije Mijanmarske Unije, postaje jasnija i slika o dometima jugoslovenske diplomatije.

Ni na nebu ni na zemlji: Spoljna politika koja je ignorisala promenu konstelacije snaga u svetu, pad Berlinskog zida i posledice tog događaja; koja je tvrdoglavo verovala u princip "nemešanja u unutrašnje stvari jedne države", čak i kad je praksa pokazala da je prevaziđen; koja je zasnovana na uverenju da postoje prijateljske i neprijateljske nacije, a ne interesi; koju, ne konsultujući se sa stručnjacima, vodi samo jedan čovek, bez obzira na funkciju i ustavna ovlašćenja; ukratko, koja polazi od pretpostavke da će se svet pre ili kasnije "dozvati pameti", neminovno je vodila zemlju u situaciju u kojoj se sada nalazi. Jugoslavija, odnosno Srbija, već su osam godina izvan međunarodnih institucija i organizacija, u statusu faktičke međunarodne izolacije. Srbija i Crna Gora, koje su bile 27. i 28. po redu uopšte priznate države u svetu, sada su, kao SR Jugoslavija, suspendovane iz Ujedinjenih nacija, čiji su jedan od osnivača, iz OEBS-a, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke i nisu ni u najširem krugu kandidata za prijem u Evropsku uniju, iako je nekadašnja SFRJ bila među prvim socijalističkim zemljama koje su uspostavile saradnju sa tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom. Postavlja se pitanje može li uopšte zemlja čije je državno rukovodstvo optuženo za ratne zločine i čiji je ministar inostranih poslova sa pomoćnicima proglašen za nepoželjnog u zemljama EU, da vodi neku ozbiljnu spoljnu politiku.

"Mi smo sad u statusu 'čardaka ni na nebu ni na zemlji'", smatra profesor dr Ivo Visković. "Jugoslavija je sad, kako bi to šahisti rekli, u iznudici. Možemo da vučemo samo one poteze koje nam protivnici dopuste. Nemamo mnogo izbora, jer smo u stalnoj defanzivi i pod veoma jakim pritiskom i preostaje samo da se nekim dobrim taktičkim potezima eventualno anuliraju neke neprijatne stvari."

Tajna strategija: Taktika bez strategije ne vredi, a jugoslovenska spoljnopolitička strategija, ako je i postojala, nikada nije javno obelodanjena. Naime, početkom devedesetih, diplomatiji je naređeno da svet ubeđuje u to da je SRJ jedini legitimni naslednik prethodne Jugoslavije. To je bio period minimiziranja učinka sankcija, period u kojem su proglašavana neka čudna prijateljstva od ruske opozicije, preko Libije i Severne Koreje, do bratskog grčkog naroda. Kratak prekid u ovakvoj diplomatskoj praksi nastaje 1992. godine u vreme predsedničkog i premijerskog mandata Dobrice Ćosića i Milana Panića. Tada je jedini put javno izrečena spoljnopolitička platforma, koja se, prema rečima Viskovića, u najkraćem mogla svesti na slogan: "Ostvariti što je moguće". Posle smenjivanja Ćosića i Panića, nastavljeno je po starom, do leta 1994. godine, kada je usledio nagli zaokret političkog vrha Srbije i Jugoslavije i prešlo se na ono što je tada nazvano politikom "Mir nema alternativu". Ovog puta svet je trebalo ubediti, bez obzira na činjenice, da su se Srbija i Jugoslavija od početka krize zalagale za mirno i političko rešenje.

Slobodan Milošević, čovek koji bez obzira na funkciju koju ima (predsednik Srbije ili Jugoslavije) donosi sve ključne spoljnopolitičke odluke, u svom ekspozeu nakon izbora za predsednika SRJ gotovo da nije ni dotakao pitanja spoljne politike. A kad se ciljevi ne saopšte javno, onda ni javnost ne može da se buni što nisu ostvareni. Prema mišljenju Viskovića, suština spoljne politike sadašnjeg režima je nastojanje da se ostane nedodirnut procesima u savremenom svetu, ali takva strategija na duži rok ne može opstati.

"Revolucionarna diplomatija": "Ono što danas imamo, moglo bi se nazvati jednom vrstom 'revolucionarne diplomatije', odnosno onom vrstom spoljne politike koja zapravo želi da menja postojeće okolnosti u svetu, ne prihvata međunarodne odnose onakvim kakvi jesu, verovatno ne nalazeći svoje interese u njima, već pokušava da vodi potpuno drugačiju spoljnu politiku, koja zbog svoje prirode dolazi u konflikt sa svojim okruženjem", smatra Visković.

"Vlast u Jugoslaviji ne želi da vidi svet onakav kakav stvarno jeste. Ovaj režim uporno svet gleda kroz prizmu konfrontacije. U spoljnoj politici i diplomatiji je izuzetno važan pristup traženja kompromisa, zajedničkih rešenja. U diplomatiji ideologija, fanatizam, isključivost, ničemu ne služe. Diplomatija nije sredstvo ostvarivanja spoljne politike guranjem prsta u oko drugoj strani, što ova spoljna politika i diplomatija već godinama rade", smatra bivši ambasador Jugoslavije u Moskvi i član Foruma za međunarodne odnose mr Dušan Lazić.

Međutim, jedna od najopasnijih zabluda jugoslovenske spoljne politike jeste pokušaj ovdašnjeg režima da igra na kartu protivurečnosti u stavovima velikih sila i verovanje da bi nekakav vojno-politički savez Rusije, Kine i Indije, uz podršku ostatka "slobodoljubivog sveta", mogao da posluži kao kontrateža američkoj ekspanziji.

"Veoma značajni su za nas odnosi i sa Rusijom i sa Kinom, ali se, recimo kada je Rusija u pitanju, ne može voditi spoljna politika polazeći od slovenstva ili pravoslavlja, kao što je to u našoj propagandi izuzetno prisutno i naduvano. Rusija je izabrala put saradnje sa Evropom i SAD, a mi uporno nastojimo da tu veliku zemlju, čak i Kinu, konfrontiramo sa Zapadom. Između Kine i SAD, recimo, došlo je do krupnih problema zbog bombardovanja kineske ambasade, ali su oni našli načina da obnove saradnju, da pregovaraju. Kina je veoma ozbiljno i dugo pregovarala sa SAD da uđe u svetsku trgovinsku organizaciju, vodi te pregovore i Rusija, jer to je njihov dugoročni interes, a ne ono što mi pripovedamo da se svet deli na miroljubive zemlje i hegemoniste, fašiste, novi svetski poredak i da se narodni pokreti miroljubivih zemalja moraju boriti protiv tih zala savremenoga sveta, pri čemu, što takođe ne korespondira sa realnošću, Jugoslavija treba da bude okosnica tog otpora. Sa stanovišta interesa naše zemlje teško je racionalno objasniti zašto jedna mala država, u ovako teškoj situaciji na Balkanu, treba da bude okosnica nekog svetskog otpora", kaže Lazić.

Pedigre: "Jugoslavija treba da se uključuje u savremene integracije u Evropi, jer bez toga ne može izaći iz krize. Ne isključujem mogućnost da neka saradnja sa Irakom, recimo, može da bude korisna za sam režim, da iz toga izvuče neke prihode, neke svoje poene, ali to je onda interes režima, a ne interes zemlje i građana", smatra Lazić.

Režimu, međutim, odgovara da bude u društvu sebi sličnih, bez obzira na papagajsko ponavljanje da je Jugoslavija deo Evrope. Tako, na primer, Živadin Jovanović, prvi jugoslovenski ministar inostranih poslova kome je radijus kretanja u Njujorku ograničen na 40 kilometara od jugoslovenske ambasade pri UN, uporno tvrdi da je "ravnopravan status Jugoslavije evropskim i drugim međunarodnim institucijama legitiman i principijelan zahtev". Jovanović, međutim, namerno previđa činjenicu da je za ravnopravan status potrebno ispuniti i neke uslove koje ostale evropske zemlje ispunjavaju - funkcionisanje pravne države, poštovanje ljudskih prava, postojanje slobode štampe, demokratski izbori, poštovanje dogovora i potpisanih ugovora i slične stvari koje ovdašnji režim smatra glupostima.

Sa takvim političkim pedigreom zemlje iz koje dolaze, jugoslovenske diplomate i nisu imale mnogo šanse da se istaknu, a poslednjih godina i ne pokušavaju, već se, kako kaže profesor Visković, sve više uklapaju u trend primećen u još nekim zemljama, nastojeći da ne iznose informacije i prognoze koje se ne uklapaju u opšte poželjnu sliku. Lojalnost je odnela primat nad sposobnošću, a mesto u diplomatiji našli su i ljudi koji nisu čak ni govorili jezik zemlje prijema.

Negativna selekcija: Poslednjih godina najveći uticaj na izbor kadrova u diplomatiji ima JUL. Ovih dana su u opticaju priče da bi, pored Milovana Bojića, o čemu je Reporter već pisao, u diplomatiju trebalo da ode i ministar pravosuđa Dragoljub Janković. Za mesto ambasadora na Kubi navodno je bila zainteresovana i doskorašnja ministarka zdravlja Leposava Milićević, ali se za sada zadovoljila mestom savezne ministarke vera. Radikali još nemaju pristup MIP-u, pretpostavlja se zbog nedostatka kadrova sa višom stručnom spremom, koja je još uvek uslov za bavljenje diplomatijom. Negativna selekcija diplomatskih kadrova svakako je jedan od razloga loših rezultata spoljne politike u protekloj deceniji, ali ne i presudan.

"I najsposobnija diplomatija ne može ostvariti nerealne spoljnopolitičke ciljeve, niti obezbediti međunarodni kredibilitet naopakoj politici", ocena je Dušana Lazića.

I Ivo Visković smatra da ni povoljniji kadrovski sastav u diplomatiji ne bi mogao ništa bitno da popravi u spoljnoj politici, jer je MIP sveden isključivo na izvršni organ. "Sve diplomate su podređene ministru inostranih poslova, a on opet nekim svojim pretpostavljenima i u tom smislu je lanac hijerarhijski strogo postavljen, pa stručnost diplomatskih kadrova ne dolazi mnogo do izražaja. Ona dolazi do izražaja u nekom svakodnevnom poslu u tome da sagledate situaciju što objektivnije i predviđate dugoročnije. Međutim, atmosfera u kojoj se deluje utiče mnogo na diplomate, oni brzo procenjuju i mnogi će uvek pretpostaviti svoje interese bilo kakvim širim interesima naroda i države i gledaće da ne ugroze sebe i svoju poziciju bilo kakvim procenama, kritikama i informacijama koje bi bile nepovoljne po ljude koji u politici odlučuju. Oni koji su to oprobali vrlo brzo su na svojoj koži osetili kako deluje 'osvetnička' ruka."

Ključ za rešenje spoljnopolitičkih problema nije samo bolja selekcija diplomata, već usvajanje i primena jedne potpuno drugačije spoljnopolitičke strategije, a malo je verovatno da sadašnji režim to hoće i može da učini.

"Nemoguće je na duži rok suprotstavljati se vladajućim trendovima u svom okruženju i svetu. Mi možemo biti uvereni da je to što radimo navodno dobro, napredno, ali dok se to u praksi ne potvrđuje, svaki realan čovek mora da se zapita da li je to onda zaista dobro. Ne vidim da bi vladajuća struktura mogla da napravi neku radikalnu promenu, osim ako na to ne bi bila primorana. Nasuprot njima, čini mi se da opozicija u Srbiji i vlast u Crnoj Gori već biraju tu novu spoljno-političku strategiju i ukoliko bi na izborima došlo do promene vlasti u zemlji, mislim da bi vrlo brzo prisustvovali jednom radikalnom zaokretu u spoljnoj politici zemlje", zaključuje Visković.

Kadrovska politika u jugoslovenskoj diplomatiji

Nema mesta za stručnjake

Iz MIP-a su izbačene diplomate sklone davanju informacija i prognoza koje se ne uklapaju u poželjnu sliku Poslednji trzaji profesionalizma u jugoslovenskoj diplomatiji desili su se 1991. i 1992. godine, ali nisu mogli da spreče katastrofu koja je usledila. Tako je oktobra 1991. godine diplomatski vrh obavestio Branka Kostića, predsednika krnjeg Predsedništva SFRJ, o pretnjama sankcijama koje stižu sa svih strana, i iz UN-a i iz KEBS-a, sedam i po meseci pre nego što je odluku o njima doneo Savet bezbednosti. I dva meseca uoči donošenja sankcija diplomatija je dostavila državnom rukovodstvu novo upozorenje - "Analizu o međunarodnom položaju Jugoslavije i mogućim pravcima našeg angažovanja". U analizi se, uz detaljan pregled pretnji mogućim sankcijama, predviđa naša potpuna izolacija. Naravno, to se nije "uklapalo u poželjnu sliku", pa je ignorisano.

Čistke: A onda je, valjda da se domaća javnost više ne bi uznemiravala, usledilo nekoliko kadrovskih čistki u MIP-u. Najpre su odstranjeni oni koji nisu bili državljani SRJ, potom oni sa bračnim ili rođačkim vezama sa osobama iz drugih republika bivše Jugoslavije i na kraju je usledila provera po osnovu moralno-političke podobnosti. Glavna uloga u tom "čišćenju" pripala je nekadašnjem šefu državne bezbednosti Zoranu Janaćkoviću. U svet su onda krenule diplomate birane po, blago rečeno, čudnim kriterijumima. Tako je, recimo, za ambasadora u Tirani imenovan socijalista sa Kosova Živorad Igić, za koga se ne bi moglo reći da je uživao popularnost među kosovskim Albancima. Naravno, akreditivi nisu prihvaćeni i Igić je ostao u otadžbini. U Španiju je poslat Ratomir Vico, nekadašnji ministar informisanja, koji je svoju lojalnost dokazao u vreme direktorovanja RTS-om, posle devetomartovskih demonstracija.

Crnogorska iskustva: Za razliku od ostatka Jugoslavije, Slovenija je u diplomatiju angažovala sve stručne kadrove, tako da je u jednom trenutku gotovo čitava katedra za međunarodne odnose Fakulteta političkih nauka u Ljubljani bila u inostranstvu. Ista katedra na Fakultetu političkih nauka u Beogradu ostala je u punom sastavu, ali su sa tog fakulteta u diplomatiju poslati provereni partijski kadrovi - Danilo Ž. Marković, profesor sociologije rada i prvi u nizu tragičnih ministara prosvete, Radoš Smiljković, profesor političke sociologije i prvoborac Osme sednice, koji se ni 1992. nije mirio sa padom komunizma, Balša Špadijer, profesor na predmetu Društveno-politički sistem Jugoslavije i nekadašnji predsednik Ustavnog suda Srbije.

Crna Gora sada sledi primer Slovenije i Makedonije, angažujući iskusne diplomate. "Ona praktično gradi paralelnu diplomatiju i spoljnu politiku da bi zaštitila svoje interese, a u jednoj ovako maloj zemlji to je bitan pokazatelj dezintegracije. Dobar deo diplomata koji su do sada radili u SMIP-u, a potiču iz Crne Gore, napustili su to ministarstvo i otišli na posao u Ministarstvo inostranih poslova Crne Gore", kaže Dušan Lazić. S druge strane, neke crnogorske kadrove, za koje je ocenio da nisu dovoljno lojalni, beogradski režim je smenio po hitnom postupku. To je bio slučaj sa Miodragom Lekićem, ambasadorom u Rimu i Zoranom Popovićem, ambasadorom u Damasku.

Za SRJ ipak samo prazna stolica u UN Na pitanje koliko je realna opcija da mesto Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama bude ustupljeno predstavnicima srpske opozicije, profesor Ivo Visković odgovara: "Mislim da to nije realno, jer su UN ipak jedna ozbiljna organizacija. Jedino što se može očekivati je tzv. 'metod prazne stolice'. Imali smo takvu situaciju u UN-u i u Pokretu nesvrstanosti, kada se nije znalo koja je vlast legalna i legitimna, kao recimo u Kampućiji. Tada se ostavlja prazna stolica dok se ne utvrdi legitimitet i legalitet neke vlasti. Mislim da ne bi bilo ni dobro ni realno, ukoliko bi se pravili takvi presedani da se isključuju barem legalni, ako ne i legitimni organi vlasti u korist opozicije. To bi bilo kršenje međunarodnog prava i opasan presedan čije bi posledice bilo teško predvideti, jer bi se onda u slučaju bilo koje nepodobne političke garniture mogao primenjivati sličan metod."

Karantinska diplomatija

O položaju jugoslovenskih diplomata u svetu, možda najbolje govori primer Dušana Lazića, koji je početkom devedesetih bio ambasador u Moskvi. "Kada sam došao u Moskvu i kada su uvedene sankcije Jugoslaviji, konstatovao sam da me dobar deo zemalja više ne poziva na koktele povodom nacionalnih praznika. A šta ja mogu da radim kao diplomata ako nemam više kontakte sa drugim diplomatama? Tada je došao za ambasadora Velike Britanije jedan moj prijatelj koji je i ranije službovao u Moskvi, bili smo zajedno politički savetnici i bili smo vrlo dobri partneri. Iznenadio sam se kad me je pozvao na prijem, jer me već neko vreme nigde nisu zvali. Onda me je on izdvojio u bašti svoje ambasade na tom prijemu i rekao: 'Ja te pozivam mimo instrukcije koju imam, jer smo stari prijatelji, jer znam šta misliš, jer znam da si profesionalac i jer te cenim i cenio sam jugoslovensku spoljnu politiku i diplomatiju, ali da znaš da ubuduće neću moći više da te pozivam na prijeme koje moja ambasada ovde pravi'."

Šefovi diplomatija SRJ

Ilija Đukić - šef jugoslovenske diplomatije u vladi Milana Panića, jedan od najiskusnijih jugoslovenskih diplomata - uzalud je ponavljao da treba otklanjati uzroke zbog kojih su sankcije uvedene, umesto da se "država bavi švercom" i upozoravao da ne treba potcenjivati napise u stranoj štampi koji propagiraju vojnu opciju. Sada penzioner i član Foruma za međunarodne odnose.

Vladislav Jovanović - najpre srpski, a potom i jugoslovenski ministar inostranih poslova u periodu potpune izolacije Jugoslavije. Pre toga na diplomatskoj službi u Briselu, Ankari, Londonu. Povučen i poslušan, prvi put primećen 1993. na pregovorima u Ženevi, kada je mimo protokola seo na Đukićevu stolicu, desno od Slobodana Miloševića. Posle je istu stolicu zauzeo i u saveznoj vladi. Veruje da je diplomatija počela da se razvija tek pod Miloševićem. Danas šef "suspendovanog" diplomatskog predstavništva pri UN, zadužen za upućivanje oštrih protestnih pisama generalnom sekretaru te organizacije.

Milan Milutinović - u diplomatiju ušao sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije i odmah postao ambasador u prijateljskoj Grčkoj. Prilikom Miloševićevih poseta toj zemlji, pokazao se kao dobar domaćin, zasluživši ocenu "naročito se ističe" i mesto saveznog ministra inostranih poslova. Zadržao i ambasadorsko mesto u Atini. Deakumuliran 1997, kada je postao predsednik Srbije. I danas sedi u predsedničkom kabinetu, ali se meša u svoj posao.

Živadin Jovanović- karijeru započeo kao pravni referent u SO Novi Beograd davne 1961. godine, odakle je tri godine kasnije prešao u diplomatsku službu. Kratku pauzu u diplomatskoj karijeri napravio u vreme kada je Nikola Ljubičić bio predsednik Predsedništva Srbije, kada mu je bio šef kabineta. Od 1988. do 1993. bio ambasador u Angoli, a 1994. postao pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova. Uvežban da ne primećuje "stvaran svet oko sebe". Na mestu šefa jugoslovenske diplomatije nalazi se od početka 1998. godine.