Razlozi za nezavisnu Srbiju

Srbija je jedina evropska zemlja koja je bila nezavisna početkom XX veka, a u novo stoleće je ušla kao nesamostalna. Zemlja koja je u porodicu nezavisnih naroda ušla kao dvadeset i sedma, danas kada ova broji više od dvesta dvadeset država nije među njima. I mada su Srbi devedesetih godina prošlog veka stvorili čak tri države, od kojih su dve proglasile nezavisnost, Srbija je danas lišena međunarodnog priznanja, i reklo bi se, želje da ga stekne. Štaviše, u plimi nacionalizma na Balkanu, Srbija nije uspela da ostvari ni nacionalni minimum, a zasluženo ili ne, nosi najveću odgovornost za sve zlo koje je buđenje nacionalizma donelo našem poluostrvu.
       Kada je 1918. stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Crna Gora i Vojvodina ujedinile su se sa Srbijom, a kasnije su u zajedničku državu stupile i tzv. jugoslovenske zemlje. Paradoksom istorije danas su na teritoriji “jugoslovenskih zemalja” nastale tri nezavisne države, dok stanovnici Srbije i Crne Gore u velikom broju sa setom svoju zemlju zovu Jugoslavija. Iako, mnogi tu čudnu naviku nazivaju “jugonostalgijom” u velikom broju slučajeva to je pre svega najopasnija od svih varki koje istorija nosi narodima. Radi se o nespremnosti za suočenje sa istinom.
       U proteklih godinu dana izneseno je mnogo razloga za očuvanje zajedničke države između Srbije i Crne Gore ustrojene po uzoru na loš i nedemokratski konfederalni model pozne SFRJ. Iskrena, ili politički proračunata nastojanja srpskih političara i intelektualaca na očuvanju poslednjeg nasleđa bivše države uglavnom su zasnovana na gotovo najsigurnijoj karti većine predizbornih kampanja u Srbiji devedesetih. Zagovornici četvrte Jugoslavije ne kažu šta takva država može doneti građanima Srbije, već prete onim što se sa njenim nestankom navodno može izgubiti. Pominju se nekakvi nacionalni interesi u Crnoj Gori, budućnost Kosova i Metohije, Vojvodine i Republike Srpske, ukazuje se na bliske integracije u EU i mogućnost da Srbija ostane izvan njih. Ipak, ono što bi posebno trebalo da pleni pažnju naše publike, jeste činjenica da u Srbiji ne postoji opoziciona partija koja poziva na ozbiljno razmatranje statusa Srbije. Jedna od članica vladajućeg DOS-a učinila je to tek pošto je Beogradski sporazum potpisan, ostajući nespremna da u svojoj kampanji ode znatno dalje od obračuna sa jednom suparničkom, takođe vladajućom, strankom, koja je celokupnu svoju politiku zasnovala na očuvanju zajedničke države. Mala i finansijski potpuno nesamostalna Crna Gora u razdoblju od 2000. čak je u dva navrata imala izbore i najširu raspravu u javnosti o svojoj budućnosti. Za to vreme Srbija u izradi Ustavne povelje učestvuje baš koliko je pre deset godina aktivno pisala “Žabljački ustav”. Istini za volju, sada je u izradu uključeno više učesnika, ali ovom prilikom nije reč o državljanima naše zemlje.
       Zašto je važno da na početku XXI veka Srbija bude nezavisna? Uostalom, za desetak godina ona će ući u Evropsku uniju pa to, kažu, neće biti od velike važnosti. Nažalost, čini se da građani Srbije nisu baš ponajbolje obavešteni o uslovima ulaska u Evropsku uniju. Nijedna država ne može ostati nepromenjena tokom svoje istorije, u tome nije izuzetak ni Evropska unija. U želji da u potpunosti kontroliše svoj razvoj EU je, u vreme kada je sa intervencijom NATO-a označen početak kraja izolacije Srbije, osnovao Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu. Uprošćeno govoreći, osnovna zamisao integracije Balkana u EU bila je prethodno političko i ekonomsko ujedinjenje poluostrva, a zatim uključenje tog tek stvorenog entiteta u EU. Razumljivo, takva integracija bila bi izvršena pod određenim uslovima i u jednom za tu priliku izmišljenom statusu.
       Ponižena i unazađena, posle decenije rata i sramotne diktature i nakon pola veka komunističkog eksperimenta, Srbija bi trebalo da bude ogledna teritorija tog projekta. Nemirne i nestabilne oblasti kao što su Crna Gora, Kosovo i Metohija, unija Bosne i Hercegovine i verovatno Makedonija, kreirane preklapanjem i sukobom složenih interesa SAD i EU trebalo bi da se, po tom principu, nekako povežu sa Srbijom. Međutim, ukoliko pri tom bude primenjen koncept ustanovljen Beogradskim sporazumom, Srbija će tim državicama davati preko potrebnu stabilnost po cenu da joj one postanu tutori. Na taj način, Srbija će nastaviti da radi ono što je do danas radila: da servisira kosovski dug vredan jednu milijardu dolara, a da joj pri tom bude zaprečen bilo kakav uticaj na tu besudnu oblast i da finansira odbranu Crne Gore, deo njene političke elite i solidarno otplaćuje njene dugove. Pri svemu tome u zajedničkoj skupštini poslanici iz Srbije kao najveće države članice sa daleko najbrojnijim stanovništvom, verovatno će ubrzo ostati u manjini.
       Po interese Srbije je verovatno najštetnija činjenica da niti jednim predlogom njenog ustavnog preuređenja nije predviđeno uspostavljanje jedinstvene države Srbije. Lišena odgovarajućeg uticaja na saveznom nivou i sama politički usitnjena, Srbija će realno prestati da postoji kao politički entitet. Prazna ljuštura po imenu Srbija u sebi će bez sumnje sadržati region Vojvodinu, a u perspektivi verovatno i Sandžak. Ipak, i ono što bi preostalo neće biti politička celina. Ostaci Srbije biće ili administrirani tojest samo kroz ustanove opština i okruga, ili će na njihovim prostorima biti uspostavljeno nekoliko geografsko-privrednih regiona, koji u asimetričnoj federaciji republike i njenoj čudnoj konfederaciji sa okolnim entitetima neće imati čak ni onaj značaj koji im njihovi zagovornici danas, (pošto su u potpunosti obesmislili Jovičićev plan regionalizacije) neuverljivo pridaju. Kakva će prava, mesto i koristi građani Srbije jednog dana imati u Evropskoj uniji, naročito oni iz njenih centralnih oblasti, možemo da nagađamo, ali da će ista biti manja od onih koja će uživati građani bilo koje druge evropske zemlje, uključujući Kosovo i Metohiju i Crnu Goru, više je nego izvesno.
       Zašto politička elita u Srbiji čak i ne razmatra ovako teške perspektive koje pred njih stavlja sadašnji trenutak reforme države? Da li prvaci srpskih stranaka, naročito vladajućih, pokušavaju da uporede status Srbije sa ostalim evropskim državama i odrede političke ciljeve čije bi ostvarenje trebalo da donese dobrobit građanima Srbije? Koji su razlozi njihove ćutnje?
       Znameniti orijentalista Luis postavio je tezu prema kojoj se ljudi na Zapadu obogate da bi se bavili politikom, dok se na manje stabilnom Istoku upuštaju u politiku da bi se obogatili. Retki su u svetu očigledniji primeri za ovu tezu od savremenih srpskih političkih elita. Zauzetost tim ciljem lišila je naše političke vođe obzira prema sitnici, kakva je politički program. Sedamnaest članica DOS-a već dve godine reformišu srpsku državu i njenu privredu, a da zato nisu ponudile program. Programi su nastajali od prilike do prilike, pa je tako DSS bio projugoslovenska stranka u vreme svog nastanka, da bi kasnije dobio takvu nacionalnu notu da njeni poslanici u Saveznom parlamentu 1999. nisu bili spremni da glasaju protiv saveza SRJ sa Rusijom i Belorusijom. Danas, DSS zagovara zajedničku državu sa Crnom Gorom po svaku cenu, ponoseći se činjenicom da je “Jugoslavija, istina drugačijeg imena, očuvana”. Istovremeno, njen suparnik navodno građanski i anacionalan DS, ukoliko je još uvek na snazi njegov program iz 1997, za jedan od najvažnijih ciljeva ima “ujedinjenje svih srpskih zemalja”.
       Ekonomija kao prioritet nije razuman odgovor za zapostavljanje reforme države i misije stvaranja nove i nezavisne Srbije. Nije moguće pronaći zemlju sa toliko nerešenih državnih i političkih problema koja je i počela, a kamo li uspešno sprovela privrednu reformu. Činjenica da dobar deo privrednih reformi u Srbiji sprovode strani stručnjaci, poslani od donatora i poverilaca naše propale ekonomije, ne oslobađa našu vlast dužnosti da traga za najboljim političkim i ekonomskim programima za obnovu naše zemlje, i obaveze da se za njihovo ostvarenje bori. Čak i ako preskupa konfederacija, koja je u planu, opstane uprkos opterećenja sopstvenog nedemokratskog ustrojstva, velikih rashoda i latentnog nezadovoljstva narodne većine, pitanje je kakva će joj i koliko dugotrajna biti budućnost. Prema sasvim utemeljenim procenama demografa, broj stanovnika Srbije severno od Kosova i Metohije će do 2050. pasti na tri i po miliona stanovnika. Do tog vremena će stanovništvo Kosova i Metohije dostići otprilike istovetnu brojnost. Borba protiv depopulacije u državi čiji su temelji postavljeni Beogradskim sporazumom izvesno neće biti moguća. Sa državničkom kratkovidošću koju predloženim ustavnim reformama iskazuju, današnji srpski reformatori verovatno će doživeti stvaranje nove nacionalne države na teritoriji naše zemlje, ali to svakako neće biti srpska država.
       Država lišena nacionalnog zanosa takođe nije sposobna ni da u potpunosti razvija svoju privredu. Dobar i Srbiji suprotan primer je Velika Britanija. Otkako je britanska poljoprivreda počela da se povlači pred evropskom konkurencijom, redovna pojava u rafovima njenih samoposluga postalo je meso na čijim je kutijama britanska zastava i poziv da se pomogne nacionalna poljoprivreda. Za to vreme kod nas se deficiti u spoljnoj trgovini i dalje umanjuju sa dva sigurna i smrtonosna leka - devalvacijom i zajmom.
       Ukratko, kad jedna zemlja nije sposobna da ostvari svoje nekadašnje velike ciljeve, najgore što bi njena vlast mogla da učini jeste da postane njihova žrtva. Lišen postojane političke elite naš narod je često u istoriji išao iz krajnosti u krajnost, posle decenije vulgarnog nacionalizma, koji nije brinuo o životnim državnim interesima, danas izgleda dolazi vreme trivijalnog anacionalizma u kome se sada i otvoreno brine samo o ličnim interesima. Nije sramota izabrati i minimalan nacionalni politički program ako to štiti interese naroda, nešto slično je dvadesetih godina prošlog veka učinila Turska, a posle Drugog svetskog rata su pod pritiskom, ali ne manje promišljeno, takav program sprovodili Japan i SR Nemačka.
       Za dobro svog naroda je bolje izgubiti vlast a ostati dosledan, nego nedosledan izgubiti zemlju.