Pornografija na kioscima

U državi kao što je naša, u kojoj su institucije sistema uništene a građani uglavnom razmišljaju o tome kako da prežive, mnogo lako rešivih problema ostaje u zapećku i van interesa vlasti i javnosti. Primer za to su kiosci sa pornografskm časopisima - kako u Beogradu, tako i u drugim delovima Srbije. Kao ostatak jednog moralno razorenog društva, oni nas svakodnevno podsećaju na to gde smo bili i koliko smo odmakli...

Iako su čuveni ''pornići'' zbog političke korektnosti skiniti s programa Televizije Palma odmah posle promena a država u kojoj živimo i dalje ima veće probleme i prioritete od mentalnog zdravlja nacije, dok čekate autobus pored kisoka sa naslovnih strana raznih časopisa posmatraće vas obnažena devojka usred seksualnog čina.

Iako manje nego ranije, na mnogim kioscima i dalje su na vidnom mestu izloženi erotski, ali i pornografski časopisi čije naslovne strane daleko prelaze granicu dobrog ukusa.

Zakon i kazne za njegovo kršenje ipak postoje. Krivični zakon Jugoslavije kaže da “ko licu mlađem od 14 godina proda prikaže i javnim izlaganjem ili na drugi način učini dostpunim spise, slike, audi-vizuelne i druge predmete pornografske sadržine kazniće se novčanom kaznom od hiljadu do 100 hiljada dinara ili zatvorom u trajanju od najviše godinu dana."

Grad nenadležan za izložene časopise

Energičnom akcijom uklanjanja ovakvih časopisa sa vidnih mesta simpatije mnogih Beograđana pridobio je pre šest sedam godina tadašnji gradonačelnik Nebojša Čović. U želji da dobijemo odgovor na pitanje zašto se današnja gradska vlast ne bavi ovim problemom, saznali smo da to i nije u nadležnosti gradske uprave.

Sekretar gradskih inspekcijih službi Miloš Aligrudić kaže za Radio B92 da grad, nažalost, nema nadležnosti u ovakvim slučajevima, već je to nadležnost Republičkog javnog tužilaštva.

Aligrudić kaže da za ovaj akt izlaganja porno sadržaja sledi podnošenje krivične prijave.

“Prijavu podnosi onaj ko je oštećen, dakle građanin koji smatra da su time povređena prava maloletnih lica. To može učiniti i svaki radnik javne bezbednosti, odnosno policajac pozornik koji se kreće ulicama i primeti ovu pojavu”, kaže Aligrudić

U ovoj problematici najvažnije je, smatra Aligrudić, zaštititi mlađu populaciju.

“Ne mislim toliko na zaštitu od prizora koje oni mogu videti, jer oni su takođe deo života, a teško je ljude bez obzira na njihov uzrast zaštititi od života. Ako, međutim, svrha tih fotografija ili slika nije u tome da one budu edukativne za decu ili ako vređaju nečija osećanja, onda te slike jednostavno treba ukloniti”, smatra on.

Nije svaka pornografija u zoni kriminaliteta

Pritužbi građana na izložene sadržaje ima, kaže Mladen Grujić, direktor preduzeća “Štampa” koja ima prodajnu mrežu od preko 700 kioska.

Grujić kaže za B92 da krivičnih prijava ipak nije bilo, a da samo preduzeće vodi računa o tome šta prodaje na kioscima.

“Naše preduzeće u statutu ima odredbe po kojima 'Štampa' ne može biti vlasnik nijednih novina niti časopisa. To pravilo postoji da ne bi bilo konflikta interesa i da se ne bi dogodilo da favorizujemo sebe, odnosno druge”, kaže direktor “Štampe”.

Istovremeno, ovo preduzeće ne može da prodaje časopise koji pozivaju na versku i rasnu netrpeljivost. Isto tako u kisocima nema mesta za časopise koji se bave pitanjima pedofilije.

“Kada sam postao direktor pre tri godine, imao sam susret sa jednim čudnim izdavačem. On mi je donosio časopis koji se zvao 'Đura u liftu' i koji je eksplicitno pozivao na pedofiliju. Kada sam zapanjen rekao da mi to nećemo primiti, čovek je, blago rečeno, izgledao uvređen”, objašnjava Grujić.

O pravnim aspektima problema pomoćnik republičkog javnog tužioca Ljubomir Prelić u razgovoru za B92 kaže da smatra da je problem zakon koji propisuje zaštitu od pedofilije i to samo za mlađe od 14 godina.

“Suštinski problem je u odredbi koja danas postoji i koja je, po mom mišljenju, preuska. Ona, na kraju krajeva, ne razlikuje pornografiju određene vrste od erotike”, kaže Prelić.

Prema njegovim rečima, samo određena vrsta pornografije, posebno ona sa elementom nasilja i ona gde su povećani pedofilski sadržaji, zaista ima taj stepen društvene opasnosti da bi mogla predstavljati krivično delo.

“Dok se u ostalim slučajevima može raditi o povredi etike, dobrog ukusa –znači o nečemu što bi moglo biti razmatrano na jednom kulturološkom planu – tu ima prostora za multidisciplinarni pristup, jer postoje neka pitanja za koje postoji potreba dogovaranja sa subjektima sa nivoa kuture, prosvete i prava. Mislim da je trenutak da se takvi razgovori povedu”, kaže Ljubomir Prelić.

Ako je javno izložena tvrda pornografija, kaže on, onda je to na terenu eventualnog krivičnog dela, ali u praksi za ova dela i nije bilo krivičnog gonjenja.

“Tako je bilo pre mnogo godina, a tako je i sada. Međutim, to nije u skladu sa načelom zakonitosti. Normu, ako ona postoji, treba primenjivati ili treba sve učiniti da norma ne postoji ili da se modifikuje. Ja sam za treće rešenje, jer smatram da postoji pornografija koja je društveno opasna, ali ne mislim da je svaka društveno opasna i da svaka zalazi u zonu kriminaliteta”, objasnio je on.

Pokazati samo naslovnu stranu

Postavlja se ipak pitanje da li rešenje leži u uvođenju novih propisa za izdavače, odnosno u promeni izgleda naslovne strane ovakvih časopisa.

Ljubomir Prelić smatra da se izdavači ipak ne mogu lišavati prava. “Može se izdavačima skrenuti pažnja, ali akcenat bi trebalo više da bude okrenut ka distributerima”, smatra on.

Drugačiji stav iznosi direktor “Štampe”, navodeći da je zaposlenima u preduzeću  poznata preporuka da se časopisi ne otvaraju.

“Nije to preporuka i zabrana uslovljena izbacivanjem iz firme. Ona se može podvesti pod jednostavnu rečenicu: “Aman, ljudi, ne otvarajte časopise i ne izlažite ih jer to donosi loš imidž preduzeću”, kaže Mladen Grujić.

Ipak, i u tome ima problema, jer mnogo časopisa na naslovnoj strani ima eksplicitno prikazan seksualni čin.

“Ja naslovnu stranu moram da pokažem da bih prodao časopis. Znači, sada je tu samo pitanje na kome je odgovornost. Na meni ili na izdavaču. Ja se slažem sa zakonskom odredbom da se licima mlađim od 14 godina ne sme prodati takav časopis. Na engleskom jeziku ovakvi časopisi se prodaju kao 'časopisi sa gornje police' i zovu se Top-shelf magazines. To je kolokvijalni naziv iz 60-ih godina kad su prvi put počeli da se pojavljuju. Tako je u Engleskoj vladalo prećutno pravilo da oni mogu da se nalaze i prodaju samo na najvišim policama koje deca ne mogu da dohvate. Mi se zaista trudimo da ih ne otvaramo. Pozivam sve koji na našem kiosku vide prodavca – seksualnog manijaka u nastajanju – koji se zabavlja tako što građanima ove sadržaje uslovno rečeno gura u lice, da ga prijave”, objašnjava Grujić.

Autor Daniel Bukumirović