O ljudima se odlucuje s arogancijom i neznanjem

Nece se ponoviti praksa da u dolasku na vlast glumci i ostali umetnici budu na celu onih koji iznose promene, a kada se vlast osvoji, onda postanu manje potrebni i njihovi vitalni interesi bivaju tretirani na stari, sibicarski nacin

Igrate u filmu "Matilda" Nine Mimice s Dzeremijem Ajronsom. Snimanje je u toku, zasto niste u Crnoj Gori? Sta radite u Beogradu?

- Snimanje "Matilde" je pocelo pre nekoliko noci i trajace do 4. novembra. U filmu glavnu ulogu igra Nuca Kukianidze, i ona snima do poslednjeg dana. Dzeremi Ajrons snima prvi, i kada zavrsi, pocinjem ja, do 7. novembra.

U Beogradu sam u iscekivanju da se nastavi snimanje filma koji je zapocet pre dva i po meseca, a koji je prekinut. To je film Milosa Radovica koji ima radni naslov "Pravda, smrt i nada". Ne znam da li ce i kada ce snimanje da se nastavi, ali znam da 14. septembra idem u Budvu da snimam "Matildu".

Upoznali ste Ajronsa?

- Radili smo dva dana zajedno, sa scenaristkinjom i rediteljkom Ninom Mimicom, Nucom i dramaturgom koji je izmene scenarija direktno unosio u kompjuter.

I kakav je Ajrons?
- Imamo velike simpatije jedan prema drugom. On je normalan i jednostavan covek.

Zgodan?
- Pitajte me za neku zenu.

Nuca?
- Ni zena ni devojka. Zivi u Americi, a rodena je Gruzijka.

Scenario?
- "Matilda" je cist ljubavni film, najcistijih i najjednostavnijih emocija. Dogada se za vreme ovog naseg poslednjeg rata u Splitu i okolini, i nema politicke ili bilo kakve druge konotacije ili aspiracije. Sustinski element scenarija je sto svojom jednostavoscu i divnom pricom nema ambiciju da stvara film koji ce da objasni svet do kraja i u potpunosti, nema nikakvu ambiciju da postane "umetnicki film". To mu je velika snaga. Srecan sam sto saradujem s Ninom Mimicom.

A film Milosa Radovica?
- To je jedan od najboljih scenarija koje sam u zivotu imao u rukama. I da ga ne bih prepricavao, kazem da se ubraja u mozda najtezu duhovnu disciplinu - tragikomediju. Ako ga ikada budemo zavrsili, on ce mnoge iznenaditi cinjenicom da debitant Radovic stvara tako zreo i dobar film.

Ko je dao novac?
- Ministarstvo na konkursu, na osnovu scenarija, a nesto je nabavio i sam reditelj. Generalno, film Milosa Radovica sam poceo da radim s velikom radoscu i iz zadovoljstva, svaki kadar sam snimio s uzivanjem, ali ovoga puta zadovoljstvo se pretvorilo u neizvesnost, a potom u moru.

Da li je novac i dalje najveci problem ove kulture?
- To je jedan od problema. Veci su problem nesposobni ljudi koji ga uzimaju u svoje ruke. Posto sam retko ove godine dolazio u Beograd, po povratku iz Crne Gore, zatekli su me pismo i usplahireni poziv na telefonskoj sekretarici da se odmah javim u Udruzenje dramskih umetnika Srbije. Shvatio sam da mi traze dva dokumenta, koje ne mogu da izvadim do odredenog roka. To su dokazi o prebivalistu i da nisam poreski obveznik. Udruzenje bi trebalo da ih dostavi do sutra na radni sto clana Izvrsnog odbora gradske vlade zaduzenog za kulturu, cuvene Gorice Mojovic. Ovo vazi za sve slobodne umetnike koje je iznedrio ovaj grad i za koje placa socijalno i penziono osiguranje.

Problem je stari. Sta vas je uznemirilo?
- Sve sam zeleo, ali ne mogu da promenim misljenje stvoreno jos 80-tih godina, za vreme carevanja cuvene G. Mojovic, tadasnjeg sekretara nekog opstinskog komiteta SKJ, gde je vredno radeci zasluzila mesto direktora Kulturnog centra Beograda, na koje su je postavili partijski mocnici toga vremena sa Studentskog trga. Moja zelja za promenom misljenja o komunistickom aparatciku G. Mojovic dobila je na snazi njenim uclanjivanjem u Demokratsku stranku, ciji je i danas videni clan.

Pomislio sam da ce stare navike, nekompetentno i nasilno donete odluke, koje se ticu zivota mnogih ljudi, biti promenjene u jednom demokratskom okruzenju u koje je primljena G. Mojovic. Prevario sam se. Ni traga od toga. I s tugom zakljucujem da je G. Mojovic i dalje aparatcik, samo druge partije.

Sta vam, uistinu, smeta?
- Pored neizbrisive politicke proslosti G. Mojovic, smeta mi nacin na koji kulturni sektor Gradske skupstine, pod njenim vodstvom, preko leta, u nevreme, na kvarno, donosi odluku na osnovu koje mnogi slobodni umetnici, nece moci da budu na spisku onih za koje Grad placa doprinose. Odluka je doneta s ciljem da Grad placa socijalne i penzijske doprinose sto manjem broju ljudi.

Zar mnogi od vas ne bi mogli sami sebi da ih placaju?
- Ovde se postavlja generalno pitanje: da li su ti ljudi za koje Grad ne zeli da placa socijalna kategorija ili, pak, kategorija od odredene drustvene vrednosti i znacaja. Ima jos jedno pitanje: ko je taj ko o tome odlucuje? Ako je to G. Mojovic, nemam poverenja u njene kriterije. Zato sto gotovo sve njene odluke proizilaze iz nervoznog, komesarskog duha koji neminovno pravi greske.

Kako mislite da neko ko ne zna - neznanje nije najstrasnija stvar na svetu - ili pak, zna ko je Vladimir Stamenkovic, s takvom arogancijom i nekulturom odreduje novo mesto i znacaj jednom od prvih disidenata iz vremena komunistickog carevanja G. Mojovic i njenih? Kako neko moze da odlucuje o ozbiljnim pitanjima kada jednog od nasih najznacajnijih graditelja kulturne stvarnosti, pokusava da svede i ogranici na trziste i mere novoustanovljenih vrednosti? Kako takvi ljudi mogu da odlucuju o bilo cemu vezanom za kreativnost? Hocu da kazem: mi kreativci i birokrate kao G. Mojovic nemamo istu vrednost i nista zajednicko. Nigde. Ni u cemu.

Ne mislite valjda da kulturna politika u gradu ne postoji?
- Nema je. Ima vesto prikrivene improvizacije na temu kulturne politike. Postojeci Sekretarijat za kulturu Grada sa ovakvim mentorom punim iskustva nam nije potreban, i to treba jasno reci. Potrebni su nam ljudi od autenticnih ideja, koji su osvojili licnu slobodu i ne pripadaju nikome i nicemu sem duznosti i cilju zbog kojih su postavljeni na ta mesta.

Govorite li i o celokupnoj kulturnoj politici u Srbiji?
- Ne. I necu ovom prilikom da govorim o tome. Zelim da skrenem paznju na prevrsenu meru dobrog ponasanja i loseg odlucivanja u kulturi mog rodnog grada. Necu da nas lazu podmetanjem rezultata obnove ili tehnoloskog opremanja pozorista. Kulturu cine ljudi a o njima se odlucuje s nepaznjom, arogancijom i neznanjem. I jos nesto, nemam nameru da dajem nikakve politicke savete. Nikome.

Ali, da sam na mestu sadasnjeg predsednika Demokratske stranke, morao bih da reagujem ne samo na pomenute greske svog istaknutog clana, vec i na vise losih poteza koji nanose stetu manje stranci a vise kulturi Beograda. Vise se nece ponoviti cinjenica da u dolasku na vlast glumci i ostali umetnici budu na celu onih koji iznose promene, a kada se vlast osvoji, onda postanu manje potrebni i njihovi vitalni interesi bivaju tretirani na stari, sibicarski nacin.