Krađa vozila

Poslednjih dvadesetak godina svedoci smo brojnih kriminalnih radnji koje su se dešavale i koje se još uvek dešavaju u našoj, ali i ostalim zemljama. Pored trgovine narkoticima, oružjem, ljudima i sličnim oblicima kriminala, dobar deo poslova mafije vezan je za krađu motornih vozila, pre svega putničkih automobila.

Evropske integracije donele su sa sobom niz pogodnosti stanovnicima mnogih evropskih zemalja, ali i neke negativne pojave. Iako su granice među članicama EU postale formalnosti koje predstavljaju daleko manji problem pri putovanju Starim kontinentom, time je omogućena mnogo bolja povezanost između kriminogenih grupa susednih zemalja. Sa posebnim osvrtom na automafiju i veoma unosan posao krađe i dalje preprodaje ukradenih vozila, može se zaključiti da se kriminalci u Evropi danas snalaze ”kao riba u vodi”.

Značajan porast kriminala

Za poslednjih deset godina, broj ukradenih vozila u Evropi značajno je porastao. Najveće evropske zemlje susreću se i sa najvećom stopom kriminala. Nemačka, Francuska, Italija, Španija i zemlje Beneluksa prednjače po broju ukradenih automobila. Prema podacima iz Holandije, procenat od 13,8% ukradenih vozila starosti od 0 do 3 godine iz 1998. godine porastao je na 22,4% u 2006. godini. Period od 2002. do 2004. godine obeležen je kao blagi pad u krađi automobila, ili možda bolje rečeno, privremena stagnacija.

Najveći problem u evropskim zemljama predstavlja izuzetno dobra opremljenost i obučenost kradljivaca automobila. Oni izvrsno prate trendove u automobilskoj industriji i svaki novi model dočekaju potpuno spremni. Dobra povezanost kriminalaca na nivou evropskih država doprinosi brzom skrivanju tragova, a ukradeni automobili veoma brzo prevale put od par hiljada kilometara, obično prema istoku i jugoistoku Evrope.

Na istočnim tržištima automobili se obično prodaju u delovima ili kao kompletna vozilima sa falsifikovanom dokumentacijom. Lopovi raznih delatnosti uključeni su u kompletan posao, lanac je predugačak, tako da prekidanje bilo koje karike ne donosi rešenje. Vrlo brzo pronađu se nove veze, a koren problema je teško dostupan.

Marke koje se kradu

Statistike govore da se na teritoriji evropskih zemalja najčešće kradu sledećih 10 marki automobila: Volkswagen, Opel, Peugeot, Seat, Audi, BMW, Toyota, Volvo, Renault i Mercedes-Benz.

Ipak, na udaru kriminalaca najčešće su VW (modeli Golf i Passat), Audi, BMW i Mercedes-Benz. Tako, na primer, u Holandiji koju smo već spomenuli, u 2006. godini, u odnosu na prethodnu, zabeležen je značajan porast ukradenih vozila marke Škoda (+65%), Kia (+54%) i Toyota (+40%).

Vlasnici Citroena, Renaulta i Hyundaija imaju razloga za miran san jer njihovi ljubimci imaju zanemarljivo mali rizik krađe.

Posebnu brigu daje podatak iz 2005. godine koji govori da 59% ukradenih automobila u Evropi više nikada ne nađe put do svojih pravih vlasnika. Ostatak od 41% biva vraćen uz pomoć policije ili ”istragom” samih vlasnika.

Nezaobilazni Balkan

Kao stanovnici zemlje smeštene na ”brdovitom Balkanu” dobro smo upućeni, možda čak i previše, u poslove automafije. Kao nacija koja veoma ceni automobile, dali smo ne baš skroman doprinos razvoju ove grane kriminala. Mnoga naša ”ić” prezimena našla su svoje mesto na poternicama Interpola i Europola, pre svega zbog nedozvoljenih radnji vezanih za tržište automobila. A kako i ne bi, kada se nalazimo na ukrštanju svih puteva (droge, oružje, ukradenih vozila). Naš auto-put ”bratstva i jedinstva” i alternativni pravci prema jugu i istoku mogu da ”posvedoče” o raznim nedelima, samo kada bi znali da govore.

Koliko je samo ukradenih vozila sa zapada protutnjalo kroz Srbiju hitajući ka novim vlasnicima najčešće na Bliskom istoku (Turska, Iran, Sirija). U više nego odličnoj sprezi sa kradljivcima iz bivših jugoslovenskih republika, sada samostalnih država, naši ljudi opredeljeni za ovaj prljav posao bili su u mogućnosti da zarade veliki novac. To je unosan posao koji uz veliki rizik donosi dobru zaradu.

Time vođeni, naši ljudi koji su ostali bez posla (koji verovatno nikad nisu ni imali) rešili su da prežive krizu. Kriza je potrajala, posao se osladio i razgranao, tako da Balkan danas predstavlja stecište automafije ovog dela Evrope. Trenutno Interpol i Europol, prema nalogu osiguravajućih kuća iz Evrope, tragaju za 130.000 vozila ukradenih na teritoriji Balkana, a kao ozloglašena mesta navedeni su svi veći gradovi u regionu.

Situacija u Srbiji

Bez obzira na umešanost u međunarodne kriminalne organizacije i rad sa ukradenim automobilima sa zapada, kradljivci iz Srbije ”operišu” u svim delovima naše zemlje. U Beogradu je za prvih sedam meseci 2007. godine ukradeno 1.440 vozila, od kojih je policija pronašla 707, a 196 sami vlasnici. Pomalo ohrabruje činjenica da je na teritoriji Beograda u odnosu na 2001. godinu broj ukradenih vozila u poslednje dve godine gotovo prepolovljen.

Najviše se kradu Zastavina vozila, pretpostavlja se zbog prodaje delova, a zatim sledi VW, Audi, BMW itd. A na listi ”najtraženijih” u podzemlju su i skupocena SUV vozila poput modela Porsche Cayenne, BMW X5 i VW Touareg.

Pad broja ukradenih vozila pripisuje se efikasnijem radu policije koja je sve bolje povezana sa policijama susednih država i, naravno, saradnji preko Interpola. Kod nas su popularni mnogi načini krađe i razne vrste postupaka sa ukradenim automobilima. Od klasičnog obijanja i odvoženja, preko otimanja uz pretnju oružjem ili odnošenja vozilima tipa ”pauka”, pa sve do pažljivog praćenja ”žrtve” koja će na tren, dovoljan lopovu, ostaviti vozilo sa motorom koji radi ili sa ključevima u kontakt bravi.

Skupoceni automobili često se nude vlasnicima uz otkup koji obično iznosi 20% od njihove realne cene i ovaj način postupanja kriminalcima donosi značajan prihod i prostor za manipulaciju nad ”žrtvom”. Veliki broj posebno starijih vozila završi u nekoj garaži gde ih brusilica, odvijač i ostali alat za čas pretvore u gomilu rezervnih delova spremnih za plasman na tržište, naravno, uz prikrivanje dokaza o kom vozilu se radi.

Tok krađe

Postoji mnogo načina i modaliteta za otuđenje vozila. Sve zavisi od opremljenosti kradljivaca i njihove organizacione strukture, ali i drugih okolnosti. Ukoliko nije u pitanju klasična otmica ili prepad, već ono što bi u žargonu nazvali ”odvoženje”, kod organizovanih grupa postupak teče uglavnom na sledeći način.

Najpre se određuje i prati vozilo koje se želi otuđiti. Lopovi posebno analiziraju mesta na kojima se vozilo zadržava, ostavlja, pogotovo preko noći, kao i dodatne mere zaštite koje ima, te eventualni video nadzor i sisteme praćenja. U skladu sa tim, planira se akcija u kojoj učestvuje više ljudi.

Jedan učesnik ”priprema” vozilo otklanjajući eventualne sisteme zaštite i omogućava lako startovanje i pokretanje. Drugi učesnik dovozi ”vozača” nekoliko stotina metara udaljenosti od ”mete” i odmah odlazi, dok se ovaj približava pešice. Ukoliko vozilo nije prethodno ”pripremljeno” on je ujedno i čovek koji ga startuje i odvozi. I to obično samo nekoliko stotina metara do dogovorenog mesta. Tu vozilo preuzima drugi ”vozač” koji ga prebacuje do ”sigurnog mesta”, a potom se udaljava. I tu vozilo, u zavisnosti od toga, da li ide u dalju prodaju ili otkup ili u ”delove” preuzima sasvim druga ”ekipa”.

Zanimljivo je da se svi ovi učesnici krađe, kod dobro organizovanih grupa, gotovo uopšte ne poznaju. Sa njima kontaktira ”koordinator” koji je veoma blizak organizatoru celog ”poduhvata”. Upravo zbog svega policiji je teško da uđe u trag glavnim organizatorima i zato najčešće bivaju uhvaćeni samo neposredni izvršioci.

Nemoguće iskoreniti

Krađa automobila pojava je koja se verovatno nikada ne može u potpunosti iskoreniti. Ulažu se ogromni napori da se rizik krađe svede na najmanju moguću meru i time smanji broj ukradenih vozila. Ta velika kampanja kreće praktično iz fabričkih hala gde se novi automobili opremaju najsavremenijim sigurnosnim sistemima protiv krađe. Ali lopovi koji ne poznaju granice vrlo brzo pronađu put do fabričkog softvera i tako dopru do rešenja za fabričku elektronsku blokadu. Preko svojih ljudi, čiji je posao insajdera sigurno dobro plaćen, dolaze do važnih podataka za nove tipove vozila.

Na sreću postoje druge vrste zaštite vozila koje možda ne mogu pomoći u traženju nestalog ljubimca, ali mogu da obezbede adekvatnu novčanu nadoknadu za kupovinu drugog primerka. To su osiguravajuća društva čije usluge nisu baš jeftine, ali pružaju određenu sigurnost. Za čuvanje starijih modela automobila, koji su najčešći na našim putevima, može se koristiti elekronski ili mehanički način zaštite.

Ugradnja alarma i mehaničke zaštite na delove upravljačkog sistema mogu da budu od koristi, pogotovo ako lopovi nemaju previše vremena. Lampica od alarma ili poluga na upravljaču odvratiće manje veštog lopova, koji nije baš siguran da li je krenuo da obije ili ukrade baš vaše vozilo. Ali, profesionalni kradljivci sa jasnim ciljem ne zaustavljaju se tako lako.

I tako borba dobra i zla se nastavlja.

Piše: P. Rajčević, Vrele Gume