Posle Zabave

Poslednja premijera u ovoj godini, na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta je komad POSLE ZABAVE, diplomska drama Tanje Ilić, ujedno i debi na večernjoj sceni. Tanja Ilić je radila na radiju Studio B, zatim i kao vj, pisala za Našu Borbu, X Zabavu, Beograd Times, Blic i Plejboj, kao i scenarija i dramska rešenja za mnoge tv emisije i serijale. U pozorištu je, do sada radila predstave za decu:"Tri praseta", (Boško Buha), za koju je nagrađena za najbolji dramski tekst na festivalu u Kotoru i predstavu "Snežana i sedam patuljaka" u (Lutkarsko pozorište Pinokio). Priča o saradnji Tanje Ilić i Alise Stojanović je gotovo "holivudska" - Tanja je krenula na FDU da primerke diplomske drame podeli profesorima, članovima komislije, usput srela Alisu, koja je, kad je čula šta nosi, rekla: "E, daj i meni jednu kopiju", što je Tanja i uradila - u utorak diplomirala, a u sredu se dogovorila sa Alisom da ova režira njen tekst na velikoj sceni BDP-a. Tanja Ilić: Za mene je ovo bio neverovatan splet okolnosti. Kako sam studirajući Akademiju, prvenstveno bila zainteresovana za film (u tom smislu sam sarađivala sa rediteljima različitih generacija i senzibiliteta: Čarna Manojlović, Gorčin Stojanović, Darko Bajić...), pretpostavljala sam da će prva "velika" stvar koja će mi se realizovati biti film. Sama činjenica da se moj pozorišni tekst dopao profesorima sa moje katedre, a zatim i Alisi i Nebojši Bradiću je veoma podsticajna.

"Posle zabave" govori o potrazi jedne žene za identitetom, o pokušaju da povređena devojčice odraste... u ženu...
Posle zabave je priča o sazrevanju, koje je bolno kad god da se desi, ali i o tome da nešto što, na prvi pogled deluje kao teži put, može biti spasonosno rešenje, izlaz. ...Život glavne junakinje Jelene se raspada: muž je ostavlja, ostaje sama, nemoćna da se suoči sa problemima koje donosi realnost. U pokušaju da sastavi iskidane niti svog života, sa ljudima, koji su njegov neraskidiv deo, glavna junakinja prolazi kroz niz situacija - smešnih, bolnih, konfliktnih, isceljujućih... Neke veze se zauvek raskidaju, a neke nove donose ljubav i spokoj.

Zašto je zabava završena?
Pazi, mora jednom da se završi... Šalim se malo, kraj "zabave" u mom komadu predstavlja kraj jedne životne faze moje junakinje. Faze u kojoj su stvari samo delovale «zabavno», a zapravo su nanosile bol.

Kraj zabave predstavlja otrežnjenje, ali možda će joj budućnost doneti još mnogo zabave – drugačije i uzbudljivije...
Zadržaću svoje pravo da, što se toga tiče, budem optimista. Šta nalazimo kada zagrebemo ispod površine hladne spoljašnjosti tvoje glavne junakinje?
Mnogo toga, mnogo neraščišćenih računa iz prošlosti, bola, nesigurnosti, prikrivenih rana i ožiljaka... Ali i mogućnost da oprosti, zaboravi, počne da razume i voli... Ko su žene iz tvog komada i koliko ih povezuješ sa glumicama koje će ih tumačiti? Ja sam sve drugačije zamišljala, bukvalno sve uloge, a koliko znam iz razgovora sa drugim mojim kolegama-piscima, često je tako... Istovremeno sam i oduševljena podelom, jer u predstavi igraju izuzetne glumice, različite, autentične i zanimljive... Tako da inscenacija sigurno neće biti «kao u mojoj glavi», ali verujem da će ove glumice biti divne, Alisin doživljaj teksta mi je veoma intrigantan i verujem u njen instinkt... Šta si sve shvatila dok si pisala ovaj komad? Da bih stvarno mogla da počnem da pišem danju, a ne noću... Da bih morala da počnem da vežbam, oslabim pet kila i prestanem da pušim...

Koja muzika bi bila najbolji soundtrack ove priče?
Portishead "Dummy"

Šta biraš – film ili pozorište?
Zašto – ili? «The world is my oyster...»

Kako to da si prve korake u pozorištu napravila baš u predstavama za decu?
Slučajno ili sudbinski – zavisi kako volite da posmatrate stvari... Moj profesor Stevan Koprivica je verovao u mene i preporučio me kao potencijalnog pisca... Verujem da su u Buhi želeli da tim obogate "svežom krvlju" i izbor je pao na mene kao pisca komada i Marka Manojlovića, tada takođe početnika, kao reditelja predstave. Ispostavilo se da smo imali uspeha i da su u Buhi bili veoma zadovoljni našom predstavom... A ovo će sad zvučati kao kliše – "deca su najbolja publika", ali zaista je divno kada vidiš kako se deca na tvojoj predstavi raduju, smeju i burno reaguju...

Koliko te je nagrada za komad "Tri Praseta iznenadila?"
Veoma. Pošto nikad nisam pratila "dečiju scenu"», nisam uopšte nisam znala da se dele neke nagrade... Naravno, šalim se, ali sam tada znala samo da je predstava otišla na festival u Kotoru i onda me je jednog jutra (a to nije doba dana kada sam u pripravnosti...) zvao glumac iz moje predstave i rekao mi da sam ja dobila nagradu za najbolji tekst, a on za najbolju ulogu! I onda smo se mnogo radovali! Opet kliše – o značenju nagrada... i istina je: ne treba se ni previše radovati nagradama ni previše deprimirati zbog negativnih kritika, ali i jedna i druga reakcija su ljudske. I veoma je lepo što je žiri u Kotoru dodelio nagradu i mladim autorima, što na početku bavljenja ovim poslom ipak mnogo znači...

Tvoja kraljica u Snežani i sedam patuljaka ima stilistu?
Naravno, tako narcisoidna dama koja drži do svog izgleda mora da ima pomoć dvorskog sluge-stiliste... Taj sluga je komični karakter, "pomoćnik", predstavlja konvenciju žanra, a deci je veoma smešan... Tako da dečiju publiku, priznajem, malo podučavamo, sugerišemo im sistem vrednosti.

Šta se dešava sa scenarijom za film Beogradska trilogija?
To moraš da pitaš mog producenta Gordana Kičića... Nadam se da ćemo uspeti da realizujemo film koji smo počeli da pripremamo... To naravno ide teško, jer je "film skupa igračka"... Na jednom konkursu ministarstva smo dobili novac, na drugom nismo, tako to biva... Ali ceo naš tim veruje u ovaj projekat... U pitanju je izuzetan dramski tekst Biljane Srbljanović "Beogradska trilogija", reditelj Gorčin Stojanović i ja potpisujemo adaptaciju, a Gordan se trenutno trudi da nabavi pare... Još neki ljudi su se uključili u ovu priču, videćemo, ima nade...

Koga sve zoveš na premijeru?
Porodicu, prijatelje, profesore, neke drage ljude "iz posla". Drugim rečima, biću u velikom problemu kako da za sve pomenute nabavim karte.

Da li ćeš gledati predstavu sa publikom?
Ne. Gledaću sa Alisom u tonskoj kabini... Gledati sopstvenu predstavu je za mnoge veoma neprijatan događaj, u meni činjenica da glumci izgovaraju "moje reči" izaziva stid.... Sem toga, biću u velikoj tremi... Kad malo bolje razmislim, pušiću ispred tonske kabine.

Šta je idealan scenario za 2008?
Scenario za sva vremena – «a boy meets girl...»