Duh neznanog balvandžije

Umesto da budu među onih četiristo miliona koji se od poprazdenstva Nikoljdana kreću Evropom bez granica, građani Srbije bez vize mogu samo u Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Hrvatsku. Suština nije samo u tome da onaj ko ima novca ide kuda hoće. Suština je u tome da na granicama Srbije počinje drugi svet. Protivnici tog sveta iz Kosovske Mitrovice pozivaju Srbiju da postavlja nove balvane. Isti ti likovi su septembra 2000. dočekali Vojislava Koštunicu trulim paradajzima. Danas istupaju kao njegove najvatrenije pristalice. Pristajanjem da igra prema svirci iz Knina i Kosovske Mitrovice, Beograd prihvata ulogu siromaška koji cupka na rubu Evrope i iz svog polumraka ruga se onima koji ga ne puštaju u svoju osvetljenu avliju. Lako je za državni novac vikati da bez Kosova nema srpskog naroda. Poražavajuće je znati da ima ljudi koji su spremni da radi trenutnog ćara trguju budućnošću čitavog naroda.
Nema razloga za ljutnju. Građani Slovenije, Rumunije, Mađarske, Poljske i ostalih zemalja znali su šta hoće. Većina građana Srbije nije težila istom cilju. Većinu građana Srbije nisu uzbudili ni prizori piljenja granične rampe starinskom testerom, niti klupica pored bivše granice na kojoj oni koji su se nekada gledali preko nišana i bodljikavih žica danas mogu ćaskati o prolaznosti svih ljudskih opačina.
Ovde se razmišlja i razgovara o nečem drugom. Ovde i zvaničnici zaboravljaju da međunarodno pravo pišu i međunarodnu pravdu kroje živi ljudi. Da to rade nebeske sile možda bi bilo drugačije. Pošto svaki narod smatra da su nebesa na njegovoj strani i pošto se nebesa ne mešaju u prizemne poslove, zemaljska bića ustanovljavaju zemaljski poredak koji se menja u skladu s vremenom i okolnostima. Rumuni i Mađari, ili Poljaci i Nemci verovatno bi našli isto toliko povoda za nerazumevanje koliko ima između Srba i Albanaca. Našli su još više razloga za brisanje granica. Izvan granica Srbije i zemalja u koje njeni građani mogu ući kad hoće ljudi nemaju potrebu da preoravaju tuđa groblja, da prekrštavaju gradove i ulice. Rumunski Sibiu ponosi se imenom austrougarskog Hermanštata. Na Petrovaradinskoj tvrđavi buldožerom se pokušava izbrisati vreme. Vandali mogu rušiti koliko im se može. Uvek ostane neki trag od neke Foče, neke crkve, neke džamije, nekog hrama neznanog božanstva. Budući naraštaji uvek mogu otkriti neko svedočanstvo zlodela, neukosti i niskosti predaka. Mogu se praviti da ga ne vide. A mogu se, ako su zreli, ponašati kao narodi koji su 20. decembra uklonili suvišne granice.
Predizborna trka produbila je pukotine u vlasti i otkrila neke u opoziciji. Sada je Tadić taj na koga će se bacati državnim novcem kupljeni paradajzi. A socijaldemokrati odjedared ne mogu s onim koga podržavaju demohrišćani. Svi samonazivi u Srbiji uslovni su i neobavezujući. Zato su samozvane socijaliste neki smatrali crkvenom, neki seljačko-radničkom, a neki književničko-naučničkom partijom. Zbog toga neki veruju da radikali rade za njih i da će neko iz beogradskog obilja ići da brani sirotinju južno od Kragujevca. Nema ubedljivog objašnjenja zbog čega većina pristaje na sve što joj se radi.
Otkud zalaganje da se u slobodarskoj Srbiji gradi ruska vojna baza? Zar bi pet, ili pedeset pet hiljada ruskih vojnika moglo obezbediti više nego što Srbija može sopstvenim snagama i vlastitom pameću? Rusi su posle bombardovanja prvi stigli na Kosovo. Prvi su i otišli, bez oproštaja i svečanog ispraćaja. Ako je predsedničkom kandidatu Nikoliću toliko stalo do Rusa, što ne ode kod Mire Marković, Kadijevića i Karića? Čuje se da ih u Rusiji poštuju i tetoše više nego u otadžbini.
Fudbalski savez i klubovi priređuju novogodišnja slavlja kao u najbolja, jugoslovenska vremena. Poljupci na tim prijemima neodoljivo podsećaju na onaj s Poslednje večere. Ili na sicilijanske. Miloševićevski rodoljubivo-poslovno-sportski vukovi prekrstiše se u crvene orlove, ali svake noći zebu od škljocanja lisica.
Za kraj, mudri Klaudio Magris: Desnica je patriotska, ali češće i radije puca na svoje sunarodnike nego na strane okupatore.