Kamen za u glavu

Vladajuća koalicija izdelila je upravne odbore javnih preduzeća, čime su partijama do narednih izbora obezbeđeni izvori zdravog novca u čije trošenje će imati uvid samo nekolicina posvećenih. Tako se stiglo do koalicionog ugovora koji građanima ne jamči ništa, a partijama jamči nedodirljivost i nemešanje s bilo čije strane. Rečju, komunizam. Ko dobije javno preduzeće ne mora ni u crkvu, niti u biblioteku. Vladajuće partije rešile su svoj najveći problem. Na redu su lakša, državna pitanja. Do narednih izbora niko neće pominjati da politika ne treba da se meša u struku i da upravni odbori služe prevashodno za namirivanje partijskih dugova i zasluga.

Pitanje otkud neonacisti u Novom Sadu može postavljati samo onaj ko nije gledao novosadsku televiziju u vreme kada su odrastali današnji tridesetogodišnjaci. Stvarala ih je država. Smišljeno. Komunistička vlast svojevremeno je prisilno šišala dugokose, jer su oni navodno širili loše, zapadne uticaje. Nije pomoglo. Milošević je uzdigao likove obrijanih glava. On je bio delotvorniji. Onaj ko je stasavao u njegovo vreme stekao je prilično iskrivljenu sliku o životu i svetu u kojem živi. Među takvima se lako nađu oni koji veruju da se sve rešava zbijanjem nacionalnog stroja. Iako vlast okreće glavu od likova koji su prošle nedelje u novosadskoj Dunavskoj ulici dizali ruku s hitlerovskim pozdravom, taj pozdrav znači isto i u Vojvodini i u Šumadiji. Kad ponestane nesrba, likovi u crnim jaknama guraće pod led Srbe koji im ne budu po volji. Tu ne pomaže žmurenje i okretanje glave. Ako prvi ljudi Republike ne kažu da su protiv njih, oni smatraju da su njihovi. Oni nisu šačica bukača. Celo njihovo pokolenje obrazovano je i vaspitavano uz iste televizije. Nađe li se vođa koji će pravim rečima u pravo vreme pozvati na okup, neće biti milosti ni za one koji danas imaju razumevanja za njih.

Krajnja desnica nije srpski izum. Brojkama bi se verovatno moglo dokazati da su samozvani nacionalni strojevi u nekim zemljama masovniji i glasniji. Nevolja Srbije je u tome što ovde ovde nema ko da od njih štiti državu i njene građane. Slovačku i Poljsku, kao i Španiju i Dansku, od njihovih nacista brani Evropa. Njihove policije i sudovi deluju u skladu s evropskim načelima. Tamo je kažnjivo deljenje ljudi prema veri, naciji i boji kože. Ovde nije. To jest, svako je nevin dok se ne dokaže da je kriv, a krivica se teško dokazuje. Nema zakona u kojem piše da je zabranjeno nositi crnu jaknu, crnu košulju i podizati ruku na hitlerovski način. Zna se šta to znači, zna se da pristalice takvog učenja, pre ili kasnije, prelaze s poganih reči na opaka dela. Zna se da posle bacanja kamenica sledi upotreba hladnog, a na kraju i vatrenog oružja. Iako se zna, država se zadovoljava posmatranjem i stupa na scenu tek kada poleti prva kamenica. Ako je ispravna njena procena da nekoliko šačica kojekakvih strojevaca ne ugrožavaju većinu, tim bolje. Šta ako je pogrešna? Ni uzor novosadskog Firera u početku nije iza sebe imao milione uspaljenih glava.

Bivši, sadašnji i budući rezervisti - kako se samonazivaju - traže od države po pola miliona za učešće u izgubljenom ratu. Čim pogledate te ljude shvatite da nešto nije u redu. Iako su tada bili osam godina mlađi, većina mora da je imala preko četrdeset. Ko s takvima ide u rat postiže samo ono što je postignuto kosovskim ratom. Što se n tiče, on pruža sigurnost kada nema drugog uporišta. Siromah veruje da će ga pola miliona dinara usrećiti i da će mu nadoknaditi besane noći, odvojenost od porodice i smrzavanje u blatu. Kad ih spiska biće još bedniji. Većina rezervista 1999. nije imala izbora. Država je bila dužna da im nadoknadi ratovanje u skladu s propisima. Ako to nije učinila dužna je danas. Javnost i dalje ne zna jesu li tačni njihovi, ili državni spiskovi.

Građanku Dafinu više ne štiti država. Ne štiti ni one koje je ona ojadila. Ona, gospođa, i ona, nekadašnja država. Građani su dobrovoljno davali svoj novac, mada su imali dovoljno osnova za sumnju da tamo nisu čista posla. U divljem prelaznom razdoblju normalno je da ima ljudi koji veruju da će za sto dinara koje daju neznancu idućeg meseca dobiti sto petnaest. Ako onaj kome nepoznati ljudi daju brdo novca nije anđeo, normalno je da će se raspomamiti. Tuđe i besplatno uvek je slađe. Prema tome, nije najbitnije ko je koliko oštećen. Bitnije je može li se država trajno zaštititi od lopova pod sopstvenim skutima. Može li zaštititi neoprezne i alave građane od njihovog neopreza i od još alavijih? Koliko god cvileli siroti pilići, ni posle četrnaest godina sudovanja nije dokazana krivica nekadašnje narodne kvočke. Ko nije kriv smatra se nevinim. Sudovi postoje zato da niko nevin na bude kažnjen. U Srbiji postoje i radi toga da se neke krivice nikada ne dokažu.

Ne nazire se kraj najdužeg intervjua u istoriji srpske štampe. Što duže traje, sve je jasnije da pukovnik nema šta reći.

Država nudi milion evra onome ko javi gde je Mladić. Time se, valjda, poručuje da nadležni zaista nemaju nikakvog traga. Bez obzira na to da li se traganjem bavi pet ili pedeset stručnjaka za takve poslove, teško je verovati da je bilo ko baš toliko neuhvatljiv.