50 CENT

Čak i oni koji ne mare mnogo za hip hop mogli su pre par nedelja (oko Osaminog praznika) da budu informisani ili uvučeni u trku čiji će album, 50 Centov ili Kanye Westov, biti bolje prodat u prvoj nedelji prodaje. Neoprostivo naivno natjecanje, naokolo hvaljeno kao „povratak pravim vrednostvima i rivalstvima u hip hopu“, nije bilo ništa drugo do dobro organizovana animacija kupaca da stanu u red na vreme. S druge, estetske, strane priče, 50 Centa i Kanye Westa ništa sem ke$a ne stavlja u istu kategoriju. Ovaj prvi je, iako dosta nakaradno, i dalje keepin’ it real igrač, dok je Kanye postao neka vrsta Madonne hip hopa sposoban da apsorbuje trendove i prilagodi ih sopstvenim potrebama (no, o Kanyeovom diplomiranju biće uskoro zasebno pisano).

Što se Fiće tiče, s vrha se nema gde nego dole, pitanje je samo koliko brzo, koliko nesvesno, koliko dostojanstveno. Curtis, simbolično nazvan Fiftyjevim pravim imenom, ne donosi nikakav autobiografski koncept niti je neka vrsta posebno lične ispovesti, pre bi se moglo govoriti o (ne)prirodnoj potrebi ega da se raširi na sve dostupne teritorije.

Postavljen u kontekst povratničkog albuma najveće crne hip hop zvezde, ili u sudaru sa inovatorom kakav je Kanye ili posmatran samo iz pukog tržišnog aspekta kao ploča od koje se očekuje da oporavi industriju kako zna i ume, Curtis je tek nešto više od polu-uspeha. Hitova kao što je bio Candy Shop ili Hate It Or Love It ima samo u vidu reprize sličnih elemenata, dok o mini-revolucijama reda In Da Club nema ni govora. Da se nije znalo ni kuda ni kako govori i činjenica da je 17 pesama produciralo 15 producenata (samo su Havoc i Jake One dobili priliku da se dva put okušaju), a u više navrata spominjani Dr Dre zadovoljio se samo jednom temom (Fire) koja, ipak, plamti najviše zahvaljujući prisustvu Nicole ’Pussycat Doll’ Scherzinger.

Ono što je, ipak, nekakav plus ovog albuma jeste činjenica da Fifty zaista repuje o onome što ga okružuje: sopstvenom egu, brdu para, dobrim ribama, još boljim kolima, svetu koji mu zavidi i neodoljivoj ispraznosti (ovo poslednje čita se između redova prethodno navedenog). Ne znam kako vi, ali ja ne znam šta bih Fići savetovao šta i kako da uradi ne bi li isprovocirao unutrašnju glad i svom autentičnom stilu vratio i neki autentičan sadržaj. Vrtim Curtisa već danima na repeat i ne primećujem ništa što bi me nateralo da pritisnem ili ne pritisnem play opet. Dokon sam kao Fifty.

I umalo da zaboravim da vam kažem- prvoizabrano ime za Curtisa bilo je Before I Self Destruct.

SELEKTAH:

***