Zastrašujući raj, 19. poglavlje

Kod strica Borisa uvek je bilo dobrog jela i pića, u obilatim količinama. Nas četvorica za stolom naizmenično vadimo čepove iz novih boca. Pijemo iz čaša za vodu, kao što je uobičajeno u našem zavičaju. „Daj još hleba!“ neko viče. Hleba nikad dovoljno, kao ni maslina ili čorbe. Za tren smažemo drugu turu čorbastog pasulja, pošto smo već dokusurili tuce dimljenih kobasica i dve vekne hleba.

Razgovaramo punih usta. Moj stric Boris bi i majku Terezu naterao da se učlani u bejzbol klub. Voli da saopštava stvari teatralno, da zemlja podrhtava od njegovih političkih i umetničkih stavova. Kašika vam ispada iz ruke. Ne verujete rođenim ušima. Iznenada, ostajete bez daha i gušite se kao da ste progutali veliku muvu.

„Da li se on to izmotava?“ čujem sebe kako izgovaram, dok mi se glas penje do falseta. Ja sam razuman tip. Pokušavam da podvučem sve što je za i protiv, kao da sam sudija koji daje završnu reč pred porotom. Verujem u smirujuće dejstvo nepogrešivog logičkog argumenta. Pre nego što odem predaleko, brat me prekida da mi kaže kako mnogo serem. Njegova filozofija je sledeća: što razumnije nešto zvuči, manji su izgledi da je istinito. Moj otac, naprotiv, uvek na sve gleda sa olimpskih visina. „Niko od vas nema predstavu o čemu govori“, objašnjava nam i nastavlja da srče pasulj.

Pre nego što se svi udružimo protiv njega, već je servirano svinjsko pečenje. Kožurica je porumenela i krckava je, s malo masnoće ispod. U plehu su i krompiri i luk, natopljeni močom od pečenja. Već smo na nebesima. Nova boca vina je još bolja. Pošto se otac zove Đorđe, njegovo omiljeno vino je „nui sen Žorž“. To je jedino vino koje kupuje kada ima novca.

Neko vreme ne govorimo ništa. Samo gutamo, glava okrenutih nadole, prema tanjirima. Strina seče još mesa, dok stric trči u kuhinju da donese ljute papričice na koje je potpuno zaboravio.

Na nesreću, neko od nas započinje priču o politici. Istog trenutka ponovo se svađamo. Za poslednje dve godine stric Boris postao je veoma konzervativan. Voli Barija Goldvotera. Voli Niksona. Što se Boba Kenedija tiče, taj je ruski agent, ako se on pita. Boris je čak na to upozorio Njujork tajms, ali oni, naravno, nisu objavili njegovo pismo. Noćas pak viče kako sam ja takođe komunista. Sumnja on na to već godinama, ali sam mu upravo pre nekoliko trenutaka pružio konačan dokaz.

Ne znam šta sam to rekao da bi on pomislio tako nešto, zato ga molim da mi to ponovi. Šokiran je. Nema hrabrosti, kaže. Pravi se nevinašce, izvrdava. Isuse Hriste! Poziva nebesa za svedoka.

„To je zbog onoga što si rekao o Huveru“, kaže moj brat, prasnuvši u smeh. I on i otac se zabavljaju dok ja tražim načina da strica Borisa tresnem po gubici. On zbilja nije normalan. Čak kaže da sa naočarima s metalnim ramom ličim na Trockog. „Odmah mi pozovi FBI telefonom“, dovikuje strini. Lično će razgovarati o meni sa Dž. Edgarom.

Teško je reći koliko je Boris ozbiljan. On voli scene. Voli operu. Već je treći čin, svi smo mrtvi na pozornici, a on rida. Bez histriona život je dosadan. Za njega je to rajski prizor.

Gledajući ga kako glumata, dobijam inspiraciju. Ustajem od stola, prilazim i svečano ga ljubim u vrh ćele. Zgranut je, bez reči je! Potrebno mu je neko vreme da se pribere. Najzad se pokajnički nasmeje i zagrli me umesto odgovora.

„Zaboravi na FBI“, dovikuje strini u kuhinji.

Ona izlazi sa sirom u količini dovoljnoj da otvori radnju. Jedemo, pijemo i učtivo razgovaramo. Matorci se sećaju rata.

Da li je tačno da ljudi što su stariji, postaju sve nostalgičniji, čak i kada su u pitanju užasne stvari? Verovatno. Ja sam nostalgičan za jednim posleratnim avgustovskim popodnevom. Moju majku, brata i mene sprovodili su stražari iz jednog zatvora u drugi sa uperenim puškama. Posle nekog vremena, prošli smo pored jabučnjaka i stražari su nam dozvolili da stanemo i pokupimo jabuke. Nije nas bilo briga nizašta na svetu. Mljackali smo jabuke i ćaskali sa stražarima.

Što se oca i Borisa tiče, čini mi se da su oni, kada su bili u Trstu, izvodili sledeći štos: moj otac bi izveo prijatelje u neki skup restoran, a kada bi došlo vreme da se plati račun, poslao bi Borisa da saopšti zaprepašćenom vlasniku da su potpuno švorc.

„Bio si veoma dobar u tome“, ubeđuje ga moj otac.

Kad nije u zanosu, Boris liči na engleskog džentlmena, a ima i manire i odeću koji su u skladu s njegovim licem. Vlasnik restorana smesta bi prihvatio i njegova izvinjenja i obećanje da će brzo i efikasno namiriti račun, čak bi dozvolio svojim gostima bez prebijene pare da popiju još jednu turu brendija pre nego što otperjaju u noć.

„To je zbog njegovog osmeha“, slažemo se svi. Kada je srećan, Boris ima najslađi, najsramežljiviji osmeh. Naročito ga obožavaju stare dame. Niko ne zna tako fino da im se pokloni i poljubi im ruku kao što to ume Boris. Teško je poverovati da je jednom bio čuvar u najčuvanijem zatvoru u Australiji. Kad pomislim na to, čini mi se da niko od nas, ponaosob ili zajedno, ne deluje previše racionalno. Svi smo mi složene ličnosti, sastavljene od nekoliko različitih osoba, zahvaljujući tome što su nas bacali tamo-amo po svetu, iz jedne zemlje u drugu.

Boris, na primer, upravo uzdiše. Godinama je vežbao solo pevanje, pokušavao da napravi opersku karijeru, ali nije uspeo. Sada peva samo kada je srećan. Ima snažan, divan tenor, ali kao da nema uši. Kad krene da peva visoke tonove, spasava se ko gde stigne. Ne pomaže. Čuju ga čak s druge strane ulice. Ima najjači glas na svetu, ali falšira.

Peva nam ariju iz Otela. To smo još nekako preživeli, ali njemu nije dosta. Sada ćemo čuti scenu Tristanove smrti. Moj otac s druge strane stola deluje umorno. Moj brat je iščezao. Ja ležim na podu, pod Tristanovim nogama, trudeći se da držim prikladan izraz na licu. Dok Boris peva, ritmički maše gore-dole, kao da diriguje Berlinskom filharmonijom. S vremena na vreme zastane da bi nam preveo o čemu se radi. „Tristan počinje da ludi“, šapuće nam. Nema sumnje! Ovaj Tristan je zreo za ludnicu. Jezik mu se oklembesio, a oči kolutaju kao da će iskočiti iz glave. Stoji na sofi, oslonjen na zid, raširenih ruku, kao da će biti razapet.

„Verlucht wer dich gebrant!“ krešti.

„Prestani, Borise“, kaže strina mirno, ulazeći iz kuhinje s kolačima.

„Molim te, strina, pusti ga da otpeva scenu smrti“, kažem ja, a ovog puta i moj otac ne može a da se ne naceri.

Ne možete da se ne divite ljubavi tog čoveka prema muzici. Boris mi je jednom priznao da nikada ne bi mogao da peva u pravoj operi. Toliko bi se uzbudio na sceni, da bi po završetku arije skočio pravo u orkestar.

Na kraju mu svi aplaudiramo. Ponovo smo ogladneli i ožedneli, a, srećom, i on. Moj brat se odnekud ponovo pojavljuje.

„Idem u krevet“, objavljuje strina pošto nas je ponovo poslužila sirom i hladnim odrescima. Zna da se to neće skoro završiti. Upravo smo stigli do naše omiljene teme, o neverovatnoj gluposti koja vlada u našoj porodici.

Ne znam da li druge velike porodice upražnjavaju takve orgije samooptuživanja, ali mi smo za to stručnjaci. Hoću da kažem da nismo od onih koji tajno veruju da su superiorni i da je to samo prazna priča. Naša porodična istorija je priča o beskrajnim greškama u rasuđivanju, o teškim situacijama koje su zbog sitnih zađevica postajale još gore.

„Zamislite ovo“, kaže moj otac. „Rat je, nacisti, ustaše, Mađari, Rumuni, četnici, Italijani, Bugari, komunisti, svi nas ubijaju, čak i Englezi i Amerikanci bacaju bombe. I, šta mi radimo da nam život bude zanimljiviji? Svi se opredeljujemo za različite strane u ratu kako bismo jedni drugima još više zagorčali život.“

Ćutimo pod teretom pijanstva i žalosne istinitosti poslednje očeve primedbe. Najzad, Boris podiže pogled i kaže: „Hoćemo li sad jednu veličanstvenu bocu vina?“

Svi zapanjeno gledamo u Borisa, a on objašnjava da je to vino nešto posebno, da je veoma staro i veoma skupo.

„Šta je to?“ hteli smo da znamo.

On ne govori ništa. Odlazi u podrum da ga natoči kako bismo mogli da ga isprobamo naslepo i pogodimo njegovo poreklo.

Baš fino. On iščezava i nema ga taman toliko da počinjemo da verujemo kako je kopile zbrisalo u krevet. Međutim, on se ipak vraća, s tajanstvenim izrazom, noseći bocu umotanu u peškir. Kada je poslednji put imao bocu skupog vina, Boris nas je naterao da ga pijemo na kašičicu. Išao je oko stola sipajući kap po kap dobrog starog margoa u kašiku, terajući nas da redom kažemo „Aaaa“, kao da je pedijatar.

Ovoga puta dobijamo čiste čaše, i on svakom sipa pomalo da proba. Vino je crno. U to nema sumnje čak i u tri sata izjutra. Lagano ga mućkamo u čašama, približavamo nosu da ga pomirišemo, kao pravi znalci, i srkućemo po gutljaj. Mislim da je to kjanti, otac kaže da je burgundac, brat pominje špansko vino, ali nije siguran.

Boris likuje! Evo konačnog dokaza! Srbi su sve same neznalice, pozeri i belosvetske varalice.

A zatim, da bi nas još više iznervirao, kaže nam kako je nedavno otkrio da Sicilijanac iz Bruklina kod kojeg uzima gas sam pravi vino. „Verovatno u istoj kadi u kojoj pere guzicu“, dodaje radi jačeg utiska. Bilo kako bilo, taj tip dao mu je jednu bocu za Božić, i nju upravo sad pijemo.

Još prilično dobro miriše, ali kad bolje razmislimo, ispali smo budale. Naravno, jedva držimo oči otvorene. Sviće. Razgovor na trenutak staje. Samo se gledamo, povremeno zevamo. U kući je tiho. Grad je tih. Čak i pajkani u patrolnim kolima na uglu drže oči na pola koplja.

„Može li sd malo sladoleda?“ pita Boris.

Jednom sam ozledio krvni sud u ustima pevajući operu. Nakon što su mi izvadili kutnjak, narednog dana otišao sam na posao i u trenutku kada sam oblačio kaput da pođem kući, jedan kolega mi je rekao da te večeri ide u Metropoliten da sluša Čarobnu frulu. Da bih mu dočarao raskoš muzike koju će slušati, počeo sam da pevam veliku ariju „Kraljice noći“. Na kraju koloraturne deonice, izbacio sam jedan tako visok ton koji mora da je razbudio sve pse u parku na Vašington skveru, dva bloka dalje, i naterao ih da poskoče.

Iznenada, nešto je puklo kao balon žvake, tamo gde mi je zub izvađen. Usta mi se napuniše krvlju. Pojurih u kupatilo i utrpah papirnu maramicu u ranu misleći lako ću, proći će. Pošto sam živeo samo šest blokova od kancelarije, sačekao sam da stignem kući pre nego što ponovo proverim stanje u ustima. U trenutku kad sam uklonio tampon od papira, počela je da šiklja krv. Pomalo zbunjen, natrpao sam još papirnih maramica i pošao da potražim nekog zubara u okolini. Pozvonio sam na mnoga vrata, ali pošto je bio petak uveče, niko mi nije ukazao pomoć. Otišao sam u bioskop čvrsto stisnutih usta, smatrajući da nisam od onih koji ne mogu da zaustave krvarenje i da će samo morati da stane pre ili kasnije, i gledao film „Visoka Sijera“ sa Bogartom i Ajdom Lupino, koji još nisam bio odgledao. Uvek mi se dopadala njena duševna, inteligentna gluma, i potpuno me je očarala. Posle predstave otišao sam kući, uklonio tampon, a krv mi je ponovo napunila usta. Sada sam se stvarno prestravio. Ubacio sam novi tampon u usta i uzeo taksi. Odvezao me je u Njujoršku univerzitetsku bolnicu, ali iz nekog razloga, koji sam zaboravio, nisu mogli da me prime. Prva avenija bila je mračna i prazna, tako da sam se uplašio da će me, kao vrhunac večeri, neko još i napasti i opelješiti. Najzad sam nekako dospeo u ambulantu hitne pomoći, gde su mi zapisali ime i zamolili me da sednem. Čekaonica je bila pretrpana pacijentima – hitnim slučajevima raznih fela. Bile su tu najmanje dve trudnice sa porođajnim bolovima, momak lica umazanog krvlju i desetine drugih koji su izgledali podjednako jadno. Čekao sam satima – bar mi se tako činilo – pre nego što sam stigao na red kod lekara. Stavio mi je par kopči i to je bilo to. Preplavljen zahvalnošću, a ne znajući u tom trenutku kako da im zahvalim, zgrabio sam bolničarkinu ruku i poljubio je.

Kad bolje razmislim, u mojoj porodici često se upadalo u nevolje zbog pevanja. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih stric Boris i ja često smo išli u operu. Poslednjih godina starog zdanja Metropolitena u Četrdesetoj ulici karte za stajanje prodavale su se sat uoči početka predstave. Obično je pred tim šalterom bio dug red, pošto su karte koštale samo dolar, ali bi ih onaj ko porani sigurno dobio. Najčudesnija stvar u vezi s tim kartama, međutim, bila je da biste po ulasku stajali tik uz najbolja sedišta u toj operskoj kući, češući se ramenom o muškarce u smokinzima i dame u večernjim toaletama. Boris je bio proćelavi dugonja, ambiciozni tenor koji je napustio odlično plaćen posao u kamionskkoj kompaniji da bi uzimao časove od bivše nastavnice na Džulijardu. Bio je pun samopouzdanja po pitanju svakog detalja predstave i voleo je da i sam napravi šou. Kao i drugi stajači, pokušavali smo da se smestimo što je moguće bliže pozornici, a zatim bismo, ako se neko ne bi pojavio ili ako bi neko ranije otišao, seli na njegovo mesto. Problem je bio u tome što bi svaki put kad tenor započne ariju Boris pevao zajedno s njim. Sotto voce – ili je bar on tako zamišljao, ali bi ga mnogi ljudi čuli i pokušavali da ga ućutkaju. On je glasno protestovao. Samo mi pokazuje kako treba otpevati tu ulogu i baš ga briga što ga drugi prekidaju. Ponekad bi pozvali razvodnika. Jednom nam je prišla žena jednog od tenora sa scene, koja je sedela blizu mene i Borisa, i počela da se raspravlja sa Borisom oko izvođačkih dometa njenog muža. Opera je bila u punom jeku, oniži tenor sa O-nogama i krupna diva na pozornici zaklinjali su se jedno drugom na večnu ljubav, a ta žena u publici htela je da pesnicama sredi Borisa. Drugom prilikom, toliko mu je zasmetao tenor u Kavaleriji rustikani da je pokušao da se popne na pozornicu i pokaže celoj publici kako treba da izgleda ta veličanstvena opera. Boris je imao glas koji bi i mrtve digao iz groba, i niko mu to nije sporio. Na nesreću, nije imao sluha, što su njegovi prijatelji i porodica krili od njega. Po završetku operske predstave, pevao bi na ulici i u podzemnoj železnici na putu do kuće. Prisećam se zabrinutih lica pospanih putnika na nekoj od lokalnih linija u centru kako širom otvaraju oči da bi odmah zatim pred sobom ugledali glavom i bradom Andrea Šenijea, velikog francuskog romantičarskog pesnika i nevinu žrtvu revolucionarne pravde kako umire na giljotini pevajući na izdisaju:

Come un bel di di di maggio
Che com baccio di vento
E carezza di raggio
Si spegne di fumamento,
Col baccio io d’una rima,
Carezza di poesia,
Salgo l’estrema cima
Del’ ecistenca mia.

Nije pomoglo ni to što sam se bez prestanka smejao dok je Šenije svima pripovedao, između jecaja, kako, dok ga rime ljube a poezija miluje, on hrli ka poslednjem uzletu svoje sudbe. Ko li pusti ovu dvojicu ludaka da se tako otkačeno ponašaju, pitali su se namćorasti putnici, izmenjujući poglede.

I moja majka volela je da izvodi muzičke improvizacije pred publikom. Svojevremeno je studirala solo pevanje u Parizu kod čuvene nastavnice i zatim godinama predavala pevanje na beogradskoj Muzičkoj akademiji, a zatim u Čikagu. U starosti je svakom neznancu koga bi srela pričala svoju životnu priču uz vokalnu pratnju. Oniža i koščata, sa kišobranom, stala bi u red u servisu za hemijsko čišćenje i raspalila neku ariju. Isto je radila i u supermarketu ili u čekaonici kod zubara. Kao i njen otac, višestruko odlikovani junak Prvog svetskog rata, bila je doživotni hipohondar i često bi noću odlazila u ambulante, gde je zabavljala dežurne ekipe svojim ogromnim repertoarom. Imala je lepo uvežban glas, koji je zvučao mladalački i u njenim osamdesetim godinama. Najzad ju je neki lekar, već sit nje, uputio kod psihijatra. Ona se i tamo raspevala. Na kraju me je taj doca pozvao i preklinjao da dođem i pružim mu neke osnovne podatke o svojoj majci, jer nije mogao da uhvati ni za rep ni za glavu ono što mu ona govori između pevačkih numera. Mocart je bio ljubav njenog života, tako da je lekaru izvodila prava belkanta na izvornom italijanskom, mlatarajući rukama i prevrćući očima. Ja sam, Cerlina, govorila mu je trepćući. „Ne gubite vreme“, rekoh psihijatru čim smo se videli. Bio je mlad lekar, rešen da pronikne u srž njenih imaginarnih boljki, ili bar me je tako uveravao. Nismo još ni počeli da kopamo po mračnim zabranima njene svesti, kad začusmo majčin glas u čekaonici. Tog popodneva bila je grofica u Figarrovoj ženidbi:

Porgi amor, qualche ristoro
Ai mio duo, a’miel sospir!

„Šta to peva?“ nestrpljivo me je pitao doca. Mislim da to znači: „Daj mi, o ljubavi, neki slađani eliksir da zalečiš moj bol, da me minu uzdasi“, rekoh mu. Od tada ga više nisam ni čuo ni video.

Da li se mojoj majci dopadalo Borisovo pevanje? Naravno da ne. Njen omiljeni pevač u porodici bio je moj otac. Njih dvoje su se upoznali u muzičkoj školi kada su imali po dvadeset i nešto godina. Posle diplomskog, zajedno su održali recital, pevajući nemačke lidove, italijanske solo pesme i operske arije. Otac se nikada nije profesionalno bavio pevanjem, osim kada malo više popije. Bio je zgodan čovek, sa dopadljivim tenorom i znao je da prenese atmosferu pesme, da oživi i istakne njene stihove. Imao je najneverovatniji sluh koji sam ikad čuo. Mogao je da uhvati tercu sa zujanjem frižidera. Pustite li mu Džonija Keša ili Bili Holidej, odmah bi našao načina da se uklopi. Inače se nije trudio da pokaže šta zna. Tu i tamo, na kraju nekog finog ručka u restoranu, ne bi mogao da odoli, ali to bi bilo intimno izvođenje, samo za vas i njega i eventualno za neku divnu ženu što sedi sama za susednim stolom.

Suočen sa takvom vrstom takmaštva, nikad nisam otvarao usta pred drugima, izuzev tog puta, mada i sam znam da izvodim mnoge pesme i arije. Ponekad bih se zaboravio pod tušem i zapevao Otelovu „Esultate“ ili Figarovu „Se vuol ballare, signor padrone“, a onda bih se setio Borisa i mojih roditelja i naprasno stao, dok bi mi sapunica štipala oči.