Postojeća mreža sudova ne garantuje razuman rok suđenja

Posle duže medijske ćutnje, predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero u ekskluzivnom intervjuu za „Dnevnik“ govori o aktuelnim pitanjima u sudstvu, ukazujući na neophodnost što bržeg donošenja zakona predviđenih Ustavnim zakonom, koji bi trebalo da urede novu organizaciju i nadležnost sudova, te (re)izbor sudija.

– Ne bih mogla da se pohvalim time da se nešto novo desilo od kraja septembra prošle godine, kad je donet Ustav, a nekoliko dana kasnije i Ustavni zakon koji je definisao da bi sva otvorena pitanja u sudstvu, usvajanjem odgovarajućih zakona, trebalo da uredi Narodna skupština na drugom zasedanju – kaže sudija Vida Petrović-Škero. – Druga sednica nije ni započela, a Ustavni zakon ne predviđa rok za njeno održavanje. To znači da sudstvo Srbije do danas nema izvesnost o tome kada će biti konstituisani novi sudovi, kada će biti doneti novi zakoni, da li će sve sudije ići u izbore ili u reizbor. Još uvek nema objektivnih kriterijuma za izbor ili mogući reizbor sudija. Urađena su načela vezana za zakone koji će regulisati sudstvo, sve ostalo nije.

Po njenim rečima, Vrhovni sud Srbije još uvek nije dobio ni radni tekst, predlog ili nacrt zakona, niti zna da li se na tome radi.
– Nemam saznanje o tome kada će biti uspostavljeno funkcionisnje nove mreže sudova. Ustavnim zakonom nije regulisano pitanje nadležnosti novih sudova: Vrhovnog kasacionog suda, apelacionih i upravnog suda, pa sudstvo u ranijoj nadležnosti i dalje sudi na osnovu zaključka Opšte sednice Vrhovnog suda i predsednika okružnih sudova. Nije urađena ni tražena dopuna Zakona o rehabilitaciji, koji u svojih svega osam članova nije regulisao proceduru. U tim predmetima i dalje se radi na osnovu stava Opšte sednice. To nije dobro, zakonodavna vlast mora da reguliše zakonodavnu oblast – navodi naša sagovornica.

Da li je završena zgrada u kojoj će biti sedište novih sudova?
– Građanin koji prođe Nemanjinom ulicom u Beogradu vidi da se na zgradi u kojoj bi trebalo da bude sedište Vrhovnog kasacionog, upravnog, apelacionog suda još uvek izvode građevinski radovi.

S obzirom na takav odnos, koji podseća na onu narodnu „kuća gori, a ...“, kakvo je stanje u sudstvu?
– Mislim da je aktuelno stanje goruće i veoma teško. Svi novi zakoni doneti su kao da postoje novi sudovi, a oni nisu konstituisani. Raste priliv krivičnih predmeta pa sudije u pojedinim sudovima dobijaju i po pedeset mesečno. Uprkos sve većem broju završenih predmeta, oni će istovremeno imati i sve veći zaostatak. Nužno je da nova mreža sudova omogući efikasnost. Postojeća ne može građanima da garantuje razumni rok suđenja, pogotovo u velikim sudovima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu... gde je priliv predmeta ogroman. Sudija ne može da radi preko svojih fizičkih mogućnosti. S druge strane, veliki broj malih sudova ima minimalan priliv predmeta. U Srbiji za sve teže krivične predmete prvostepno postupa okružni sud, a žalbena nadležnost je u Vrhovnom sudu. U ovom trenutku u Vrhovnom sudu radi osam sudija manje nego što je to sistematizacijom predviđeno, a izbor jednog predloženog sudije Skupština ne okončava oko godinu dana. Mesečni priliv predmeta se povećava. Zastoj postaje sve veći, i to je alarmantno.

Da li je bilo smena na čelu sudova od dolaska novog ministra, ima takvih priča?
– “Priče“ su ružna stvar. Znam da nijedan sudija, niti predsednik suda, nije smenjen zbog promene ministra. Skupština je konačno donela odluku o razrešenju sudija koje su ispunile uslov za odlazak u penziju. Još uvek nije odlučila o predlozima Velikog personalnog veća za razrešenje sudija zbog nesavesnog ili nestručnog rada. Sudstvo funkcioniše i u pogledu sankcionisanja svog rada. Presonalno veće dostavlja predloge za razrešenje sudija. I Visoki savet pravosuđa dostavlja predloge za izbor sudija i predsednika. Skupština ne prati rad sudskih organa. Nerazumni rok u funkcionisanju rada Skupštine takođe stvara „priče“. To je problem koji se, takođe, mora rešiti.

No, bilo je i pohvala povodom pojedinih presuda, u smislu hrabrosti?
– Samim tim što je rešio da izabere sudijski posao svaki sudija je hrabar, jer sudske odluke zadiru u živote ljudi. Ne znam šta je hrabrije – osuditi nekoga za koga se utvrdilo da je kriminalac, ili nekome dodeliti dete ili ga lišiti roditeljskog prava. Ne smatram da sudija pokazuje hrabrost kad donese presudu. Da li ćemo za sudiju koji nije presudio reći da je hrabar, ili da nije hrabar ako je presudio drugačije nego što se nekome svidelo? Nije hrabar hirurg koji operiše pacijenta. Operacija uspe, a nekad se desi i da pacijent umre. To nije hrabrost, to je njegov posao. Nije hrabar novinar kad uradi ekskluzivni intervju s nekom osobom, za koji neki drugi ljudi ne bi imali hrabrosti. To je njegov posao. Pohvale sudijama mogu se upućivati u stručnom smislu, da je nešto urađeno pravno dobro, efikasno i u razumnom roku. Druge vrste pohvala sudije ne vole jer odaju utisak suđenja po željama.

Kako komentarišete problem zastare predmeta, konkretno, u „slučaju Ilarion“?
– Samim tim što je institut zastare opštepriznat, jasno je da nema države koja nema zastarele predmete. Ne bih olako davala ocenu u vezi s „predmetom Ilarion“ jer je Ministarstvo pravde preduzelo nadzor. Zastara nekad dolazi iz objektivnih razloga, jer je neko u bekstvu, neko pokušava, i uspeva, zloupotrebom zakonskih odredbi da izbori zastaru, a nekad je to zbog neefikasnosti suda. Mislim da su se u tom predmetu stekli svi ovi razlozi. Sudstvo mora da radi efikasno i da do zastare dolazi samo zbog objektivnih teškoća koje je izazivaju.

Da li se odluke nižih sudova o kojima se eventualno stiče utisak o svojevrsnom „prebacivanju lopte” pojavljuju na nivou fenomena?
– Ima raznih situacija koje ostavljaju prostor za takve sumnje. Ako se u drugostepenom postupku ukine odluka u kojoj se kaže da je neki zahtev osnovan, pa u ponovljenom postupku isti prvostepeni sud utvrdi da je zahtev neosnovan, a drugostepeni sud i tu odluku ukine, onda se svakako stiče utisak da negde možda imamo izvrdavanje odgovornosti. Drugo, često se zbog nedovoljne profesionalnosti ili stručnosti stvara utisak o “prebacivanju lopte“, o korupciji ili o tome da je odluka doneta pod nekim uticajem. Jer, ako neko zaista zna i tvrdo veruje da je u pravu, zakon je uz njega, a prvostepena odluka je na njegovu štetu, i bez obzira na to što je viši sud ukinuo tu odluku – stranka će čvrsto verovati da je prvostepeni sud bio korumpiran . LJudi ne žele i ne mogu da prihvate da je ovakvo ponašanje posledica stručne nekompetentnosti, a ne i nečeg drugog. Naravno, ima situacija kad iskazani sudijski stav u odluci nije pravno precizan, pa se odluka ukida, što takođe budi ovakva uverenja. Osim toga, građani već godinu dana praktično vode javnu diskusiju o izboru ili reizboru, znaju da sudije nemaju izvesnost u pogledu svoje funkcije. Ovakva atmosfera daje mogućnost da je sve više tvrdnji da sudija neće da presudi dok ne bude siguran da li će ostati na funkciji. Upravo zato svi standaradi, sve preporuke Saveta Evrope, ukazuju na važnost stabilnosti i izvesnosti sudijske funkcije za nezavisnost sudstva.