Pogledi na Palić (5-7)

Cirkus je već napustio grad na jezeru, ponevši sa sobom goste, vrevu, nakratko čak i par stepeni Celzijusovih, ali i preko potrebni adrenalin, ostavljajući me da u postsvetkovinskoj depresiji pogledavam na hrpu nerealizovanih beleški, mutnih (ili suviše kompromitujućih) fotografija, i neumoljivu smenu trifoovskih "dana za noći" na kompjuterskom kalendaru.

Poslednjih nekoliko reportaža biće aktuelne koliko i otkriće da su skorašnja dela Emira Kusturice značajno slabijeg kvaliteta od njegovih prvih. 

Nije bio niti pijan niti lud vizionarski selektor Nikolaj Nikitin kad je pričao o "neprekinutoj uzlaznoj liniji", svojevrsnom kreščendu takmičarskog programa koji je u nedelju uveče i zaista dostigao blistavi vrhunac. Doduše, bez Kusturičinog Zaveta, jer "Kusta odusta".

Šta je tu je: za one koje to još zanima, evo pregleda filmova prikazanih na letnjoj pozornici tokom poslednja tri dana festivala, podeljenog u dva teksta jer imate posla sa skribomanom. Oni koje zanima ukupan utisak o protekloj sedmici, pohvale i pokude na račun organizacije i festivalskog okoliša (ili, pak, sočne insajderske informacije sa VIP bahanalija), neka sačekaju sutrašnji "rezime".

Katolički Karamazovi

Na "Paliću" sam gledao Jevreje kako kritikuju kibuce i muslimane koji jedan rigidni religijski sistem žele da pomire sa telesnom ljubavlju hodže prema svojoj ženi. Ali, niko se tako predano ne bičuje po sopstvenim kolektivnim leđima kao poljski katolici.

To ne treba toliko da čudi kad se sazna da je debitantski celovečernji igrani film Stanislava Muhe rađen po scenariju redovnog scenariste Kišlovskog, Kšištofa Pjesjeviča, zaslužnog za, između ostalog, Kratki film o ubistvu, Kratki film o ljubavi, ceo Dekalog i sve tri Boje. Još manje čudi da Nada otvara novu trilogiju u kojoj treba da uslede Ljubav ("predivan scenario", kaže Muha) i ni manje ni više nego Vera.Dakle, Nada je primetno protkana hrišćanskom simbolikom i polemikom.

Glavni junak, mladić bujnih svetlih kovrdža i parsifalovskih nazora (mada manje naivan) izgleda kao dečak sa kakve freske starih majstora. (Postoji i deo filma koji provodi u zatvorskoj ćeliji, u poznatoj pozi čučenja skupljenih nogu, sa sve svetlom koje dolazi odozgo.) Radi u crkvi gde jedne noći spazi, i video-kamerom zabeleži, krađu freske iznad oltara, ćelavog negativca u belom kaputu međ' klupama za molitvu, ali i belu golubicu koja proleti kapelom i uznemiri sramotnu noćnu akciju. I, dok pop dežurnom inspektoru nudi dosijee o sopstvenoj pastvi, "o svakome ponešto" (UDBA i Crkva super su spoj), idealistični Francišek ispod žita ucenjuje negativca da vrati fresku i time spase svoju dušu. 

Pored toga, posećuje brata u zatvorskoj bolnici, koji je nakon pokušaja da sebi prekrati muke (opet) izmučen krivicom zato što je "ubio dvojicu seronja". "Ovde si zato što si ubio dva ljudska bića", kaže mu Francišek, istovremeno istinoljubiv i beskrajno saosećajan. U filmu u kojem su deca stalni nemi svedoci ubistava svojih roditelja, Francišek uživa u rizičnim padobranskim skokovima, na negodovanje trenera i devojke. "Zar ne čujete lepet nevidljivih krila?" umiruje ih on, a kad mu auto eksplodira pred kućom i mi počinjemo da se pitamo koliko su anđeli otporni na smrtnost. Izvanredan film kruniše katarzičan seks.

U crno obojeno

Možda se radi o slučaju "velikih očekivanja", jer je u poslednji čas skinut sa programa ovogodišnjeg FEST-a, ali američko-domaći animirani film Film Noir nije se baš proslavio.

Zapravo, njegov najveći greh jeste nedostatak mašte. Dobro se drži tropa tvrdokuvane proze, holivudskih akcijaša i filmskog žanra koji priziva naslovom, lepo ih oživljava, još bolje pakuje, ali ih ničim ne unapređuje.

U 2D izgleda prilično odvratno, jer nije crtan olovkom već kompjuterom (ili se bar tako čini). Otprilike kao igra Max Payne samo sa lošim engine-om i razočaravajuće nerealnim akcionim scenama: iz helikoptera, puška modela M-16 bljuje metke na našeg junaka sa jedno dva metra razdaljine i nijednom ne pogađa ni njega ni njegova nabudžena kola, dok se usporeni snimak uglavnom razaznaje po tome što junak izobličeno povikne "Noooooooooooo!"

Najtužnije je što su glasovi glumaca često izražajniji od lica na ekranu.

U doba kada 3D animacija pruža izobilje prelepih prizora, evo [još] jednog filma koji se usuđuje da bude ružan, da citiram Moa iz trejlera predstojećih Simpsonovih. Iako je većinom više nego pristojno režiran, Film Noir ne opravdava to što je animiran (mada su animirane scene seksa uvek dobrodošle). Na tom polju danas se može ama baš sve, dok u sâmom filmu nema mnogo kadrova koji ne bi mogli da se izvedu u prosečnoj igranoj produkciji Džerija Brukhajmera. Biće da Srđa Penezić i Risto Topalovski prosto nisu imali Brukhajmerove pare, koje im od sveg srca želim za njihov sledeći projekat: vestern.

Lovac u ječmu

I sledeći projekat škotskog reditelja Dejvida Mekenzija biće vestern, a radiće se "o novcu". Snimaće se negde u Evropi. Zvuči vrlo "špageti". A moguća adaptacija nekog krimića Ijana Renkina?

"Ne, ali trenutno razvijam scenario po krimiću Žorža Simenona i biće vrlo mračno." Stanje škotskog filma danas? "Mi smo mala kinematografija i da bi uopšte imali stanje moramo imati više filmova." U tome nesumnjivo pomaže produkcijska kuća Sigma Films koju je Mekenzi osnovao sa kolegama, jer je prvi izdanak ove kreativne radionice, izuzetno zanimljiv film Red Road, prošao zapaženo kod zapadne kritike.

Njegov aktuelni projekat dobitnik je zajedničke nagrade palićkog i motovunskog festivala, ustanovljene ove godine.

Radi se o prekrasnom filmiću—rađenom, kao i većina prethodnih Mekenzijevih celovečernjaka, po nečijem romanu—o škotskom Holdenu Kofildu koji u rodnoj kući negde na selu spava u kućici na drvetu, drži vitražni poster preminule majke na zidu, sumnja na maćehu da ona stoji iza njene smrti, dok svet, sa svojih dvadesetak godina, posmatra iz ugla okorelog voajera. Ubrzo mu prekipi, te opali maćehu i otpali u Veliki grad, gde upoznaje stariju devojku koja mu dâ posao, koja izgleda kao njegova majka, koju noću špijunira sa krova njene zgrade. 

Između njih se rađa originalna i prelepo vođena romantična priča. Antologijska je scena uzajamnog erotskog uzubuđivanja kada tepaju sopstvenim genitalijama. Džejmi Bel opet igra naslovnog junaka (proslavio se kao Bili Eliot, a ovde mu je ime Halam Fo) i u međuvremenu je izrastao u kršnu glumčinu. Mekenzi lepo slika, ali ponekad prečesto seče. Saundtrek je genijalan, dotle da mi čak ni balada grupe Franz Ferdinand nije zasmetala.

Definitivni favorit, najlepši seks prikazan na "Paliću" i najduhovitiji nastup na dodeli nagrada (Mekenzi: "[Ime selektora] stalno izgovaram 'Nikolaj Nikotin', jer sam bivši pušač. Grozan vic, znam.")