Neshvatljivo spora privatizacija

Danas privatna svojina stvara negde oko 55 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), što je veoma nisko u poređenju sa Bugarskom ili Rumunijom. Poseban problem je to što je ostalo neprivatizovano oko hiljadu društvenih preduzeća koja su u jako lošem stanju i pred toga što su neka prošla kroz program prestrukturisanja, koji je uglavnom bio neuspešan.

Koliki je to problem kazuje i podatak da su pripreme za privatizaciju 70 društvenih preduzeća koštala Srbiju poslednjih godina osam milijardi evra, što po osnovu otpusta duga, što subvencija. Ili, konkretnije, sedam milijardi evra je „težio“ otpis dugova koja su ova preduzeća imala prema državi i drugim institucijama, a oko jednu milijardu evra su subvencije koje su se ulile u njih.

A od prodaje polovine ovih firmi prihodovalo se svega oko 400 miliona dolara. Kad je reč o tempu privatizacije treba imati u vidu da je ostao neprivatizovan i ceo javni sektor“, kaže prof. dr Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka.

E: Pošto velikom broju društvenih preduzeća tek predstoji privatizacija, šta se tu može očekivati?

Ovakva preduzeća je i najteže privatizovati pošto mnoga od njih tavore, a Srbija nije atraktivna za ulaganja zbog poznatih razloga. Zato će njihov veliki deo morati da ide u privatizaciju kroz stečaj, što nije tragično.

Ako neko ide u stečaj to ne znaći da će propasti, već da će se u tom postupku videti šta je od tog preduzeća zdravo i može da opstane, a šta nije. Međutim, problem je u tome što se zakon o stečaju, koji je moderniji i bolji od onog starog, ne sprovodi a ranije započeti stečajevi traju predugo, što razara supstancu firmi.

E: Šta tek reći za javna preduzeća?

To je poseban i nesporno veliki problem pošto tu privatizacija ne samo da nije oročena, nego ne postoji ni koncepcija, ni vizija o tome kako i u kojoj meri to učiniti. Ne čudi otud što o tome postoje veoma različita mišljenja.

Ima onih koji misle da ceo javni sektor ne treba privatizovati što je, po mom mišljenju, nonsens, do onih koji su za samo delimičnu privatizaciju, kroz pakete od recimo 20 ili 30 odsto. Tu se odmah postavlja pitanje koji će investitor doći i kupiti manjinski paket, kad ne može da utiče na poslovnu politiku. Jer, svi potencijalni kupci žele da imaju najmanje 51 odsto akcija.

Država bi zato veoma brzo morala da sačini koncept o tome šta tu namerava da radi. Najbolje je da se donese poseban zakon u kome bi se jasno definisalo šta će se privatizovati, a šta ostati u državnom vlasništvu, i to oročiti. Jer, sada nema zakonskog roka, pa ispada da se to može učiniti i na „kukovo leto“.

E: Poznato je da ima ideja da se sve akcije javnih preduzeća iznesu na berzu. Šta mislite o tome?

Koliko je meni poznato, planira se da sva javna preduzeća postanu korporativna u tom smislu što će se vrednost njihovog kapitala iskazati u akcijama. Ali i to je, kao i kako će ići promet tih akcija, stvar tehnike, a ne suštine.

Po meni, najvažnije je odlučiti se koji deo Elektroprivrede hoćemo ili nećemo da privatizujemo, gde se sve može prodati a gde ne može, i tako redom, za sva javna preduzeća. Kad se to zna, lako je doći do tehnike, pri čemu bi, naravno, trebalo omogućiti da deo akcija mogu da kupe i građani.

E: Šta građani mogu da očekuju od besplatne podele akcija?

Po stanovniku će to verovatno biti skromna suma, pa od tih akcija ne treba previše očekivati. Zato građani neka svoja očekivanja ne treba da upoređuju sa onim što su dobili akcionari,  koji su uspeli da se fokusiraju na dobra preduzeća kao što su Knjaz Miloš, Apatinska pivara ili recimo Hemofarm. To bi zaista bilo nerealno.

S jedne strane, mnogo je više onih koji su ostali bez akcija od onih koji su ih primili, a s druge strane, ona vrednija preduzeća već su prodata. Najvrednije što je ostalo je u društvenom vlasništvu, a tu će se deliti samo 30 odsto.

Ali, i nezavisno od toga, država i ovaj posao treba da ubrza i akcije stavi na raspolaganje građanima, da ih oni okreću, nek se snalaze i trguju njima. Za svaku ekonomiju je dobro kad kapital cirkuliše. E: Šta mislite o NIP-u?

Očekivao sam da će ga nova Vlada preispitati i svesti na infrastrukturne projekte. Ne kažem da se odustane od njega, a bilo je dosta i takvih predloga, već da se ispoštuje ona ključna i sasvim opravdana primedba stručne javnosti.

Reč je o tome da se predlaže tako veliki plan, a da za projekte koje on sadrži nije napravljena, takozvana, kost- benefikt analiza. To je nešto što je u svetu normalno, a kod nas u Srbiji se potpuno ignoriše.

Inače, u NIP-u treba da ostanu samo infrastrukturni projekti, to je put, to je struja, to može da bude gas ili nešto drugo što spada u infrastrukturu, tako što bi se za svaki od tih projekata napravila analiza opravdanosti ulaganja. Znači, novac iz NIP-a ne treba da ide u neke fabrike, hotele ili, recimo, žičare jer je to stvar privatnog kapitala.

A kad postoji infrastruktura, kapital će sam doći do toga da je, recimo, dobro izgraditi žičaru na Kopaoniku. Zašto bi to država radila?!

Bez takvog pristupa, Vlada navlači na sebe sumnju da tu može biti proizvoljnosti, samovoljnosti, korupcije jer to što se radi nije transparentno. A to nije dobro za zemlju. Jer, država koja hoće  poverenje u institucije ne sme da ulazi u aranžmane koji su skupljeni sa raznih strana, a da nije izvršena selekcija koji su od njih ekonomski opravdani.