Mora se pomoći žrtvama nasilja

Meri Bek, profesor prava i direktor pravne kancelarije za žrtve nasilja u porodici u Misuriju, posetila je Beograd kako bi prenela iskustva koja je stekla u borbi za bolje poštovanje zakona o porodičnom nasilju u SAD. Pitali smo je da uporedi zakone i odnos prema ovom problemu u Srbiji i svojoj zemlji.
- SAD je imala više vremena da u oblasti porodičnog nasilja nešto uredi i mislim da je ispred Srbije po tom pitanju. Ipak, Srbija ima dobre zakone, ali problem je njihova implementacija. To sam, doduše, svojevremeno videla i u Americi, ali situacija je sada mnogo bolja. Da bi se to dogodilo nije bilo dovoljno samo doneti zakone, kod nas su veliku ulogu imali novinari koji su naterali policiju, tužioce i sudije da te zakone i poštuju.

Šta mislite o problemima na koje u Srbiji nailaze žrtve nasilja u porodici?
- Ovde je zaštita žrtava nasilja problem. Nema sigurnih kuća koje plaća država već samo onih koje su otvorile nevladine organizacije što bi moralo da se promeni. Skloništa za žrtve nasilja su veoma bitna. U Srbiji žrtve mogu u sigurnim kućama da žive samo tokom određenog vremenskog perioda i nemaju mogućnosti da preko njih nađu posao što bi trebalo da se promeni. U SAD je veoma bitna reakcija medicinskih radnika na slučajeve nasilja u porodici, ali ne znam ništa o tome kako funkcioniše medicinski sistem u Srbiji i da li lekari reaguju na slučajeve nasilja, da li slikaju povrede žrtve i prijavljuju ih, ili ne.

Kako mislite da bi se neki od problema mogli rešiti?
- U Americi je bilo dosta problema sa implementacijom zakona o nasilju u porodici. Mnogi su bili skeptični prema njima, kao i prema programima za zaštitu žrtava. Ipak, uvođenje tih zakona i programa počelo je još tokom šezdesetih godina, pa je bilo vremena da oni počnu da se poštuju i da se razviju. Da bi Srbija došla do tog nivoa zemlja mora da ima odgovor suda i građana na slučajeve nasilja u porodici. Sud mora odmah da pruži stvarnu pomoć žrtvi, a nasilnik mora da bude kažnjen za zločin. S druge strane, društvo bi trebalo da pomogne žrtvama stvaranjem skloništa, kao i različitim programima zaštite i resocijalizacije. I crkve i verske zajednice bi trebalo da budu uključene i nikako ne bi smele da stave brak ispred sigurnosti, kao što se nekad dešava.

Često se govori kako nasilje u porodici nije lična stvar i kako svi moraju da reaguju kad vide nasilje ili čuju kako neko tuče ženu ili decu.
- Da, svi bi trebalo da reaguju na nasilje. Nasilniku odmah treba da se zabrani prilazak žrtvi, a tužioci moraju da dižu optužnice protiv njih. Jednostavno, odgovornost mora da postoji na svakom nivou. Mora da se prati kako na nasilje u porodici reaguju i policija, i tužioci, i sudije. Takođe, ako komšija vidi kako neko tuče decu ili supružnika, trebalo bi da reaguje i zove policiju. Kampanje za podizanje javne svesti su veoma bitne, a važna je i uloga medija.

Pošto ste vi u državi Misuri uradili mnogo na tome da se zakoni o nasilju u porodici poštuju i podigne javna svest, šta savetujete Srbiji?
- Moj savet je da Srbija ne gubi vreme na kurseve za kontrolu besa, jer su se u ovom slučaju pokazali kao potpuno neuspešni. Do nasilja u porodici dolazi kako bi se žrtva kontrolisala, a ne zbog nekog nekontrolisanog besa. Zloupotreba alkohola i droga je povezana sa nasiljem i zato bi trebalo da postoje kursevi za odvikavanje koje bi organizovali privatno i državno finansirani programi. Problem je što nigde u svetu ne postoji dovoljno programa za rešavanje problema nasilja u porodici. Prema istraživanjima, jedna od četiri žene u SAD, a ista je situacija svuda u svetu, žrtva je nasilja u porodici. Ono što je strašno je da polovina muškaraca koji zlostavljaju žene, zlostavljaju i decu. Osim toga, suština ovog problema je da je nasilje u porodici odgovorno za mnoge zločine. Veliki broj ubistava koji se događaju su upravo posledica nasilja u porodici, bez obzira na to da li ubica nasilnik ili žrtva nasilja.