Naši studenti u SAD voze rikše da bi zaradili za povratak

Moj sin je u Atantik Sitiju. Kada ga pitam kako je, kaže da je dobro. Kao da ne znam kako mu može biti: radi po ceo dan, vozi rikšu tek da može da preživi. Iznajmljuje je za 100 dolara nedeljno i potom vozi ljude od kazina do kazina, a plaćaju mu onoliko koliko im bude simpatičan. Iz Srbije je pošao sa 850 dolara, a sada u džepu ima tek 200 dolara.

Pritom, samo na smeštaj nedeljno daje 80 dolara. A, na taj program potrošio je celu svoju ušteđevinu i još je pozajmio 600 evra - počinje svoju priču Eva Kolundžija, majka jednog od 160 studenata koji su preko agencije SEEA pošli u Atlantik Siti očekujući posao i smeštaj, a potom bili prepušteni sami sebi.

- Moj sin je samo jedan do prevarenih. On je i prošle godine bio u Americi preko jedne druge agencije. I dobro se proveo i uspeo da uštedi 3.000 dolara, bez kojih je ostao zahvaljajući SEEA. Za njih je čuo upravo u Americi prošle godine. Ispričali su mu poznanici da su Boris Trivić i njegov otac, vlasnici SEEA, u zamenu za oko 400 dolara koje su im uzimali na licu mesta nalazili dobre poslove po Atlantik Sitiju. I rešio da ove godine ode sa njima, očekujući bolji posao - priča Kolundžija.

Ona kaže da je bila protiv toga.
- Već u decembru platio je 100 evra i 5.000 dinara samo da bi rezervisao mesto u programu. Ucenjivali su ih da do 9. januara plate svih 1.270 dolara za ušće u programu, jer u suprotnom, rekli su, cena će rasti iz meseca u mesec. Prošli su testove jezika. Pa, ako je jezik problem da im se nađe posao, zašto ih agencija na to nije upozorila? U Njujork su stigli 20. maja i najpre tri sata čekali na areodromu da se neko iz agencije pojavi - kaže Kolundžija.

Po njenim rečima, potom su dali 50 dolara za prevoz do Atlantik Sitija, a posle i 100 dolara za smeštaj, koji je bio i loš i za 20 dolara skuplji nego onaj koji su kasnije, zahvaljujući prijateljima, uspeo njen sin da pronađe.
- Organizovali su im razgovor na kome se pojavio ogroman broj momaka i devojaka. Kako je poslodavac izabrao zaposlene, ne zna se - priča Eva Kulundžija.

Ona je posebno ogorčena što u agenciji nije dobila gotovo nikakvu informaciju, niti pomoć. Ruke su joj ostale vezane i nakon odlaska kod advokata jer sva obećanja koja su davana studentima - davana su usmeno.
- Bio sam protiv toga da moji sinovi odu na put jer mi je sve izgledalo sumnjivo još i pre no što su otišli. Sva pravila koja su bila ustanovljena, pa čak i to da program nije za brucoše i studente prve godine, menjala su se, bila suviše savitljiva. Da bi im bio nađen posao dali su 500 dolara Triviću na licu mesta. I jednom sinu je zaista pronašao posao, ali je drugi morao sam da se snađe - tvrdi B. P., Novosađanin čiji su sinovi trenutno u Atlantik Sitiju.

Kako pričaju roditelji, Bojan Trivić, nastanjen u Njujorku, gotovo da i ne odgovara na pozive studenata. Jedina pomoć koju su od njega mogli dobiti jeste pokušaj da se zaposle u Njujorku, ali samo pod uslovom da putuju svakodnevno iz Atlantik Sitija, udaljenog oko 100 kilometara i da su trenutno na probnom radu. Bez posla su bili punih mesec i po. I da situacija bude gora, napominju roditelji, njihova deca još uvek nemaju broj socijalnog. Bez tog broja, pravog posla nema.