Zločin, kazna i miran san

Pravda je slepa. Pravda je spora ali dostižna. Ljudski sud je za vremena, a nebeski za vijeka. Kadija te tuži, kadija ti sudi... Svako ima svoje shvatanje pravde i nepravde, svoje iskustvo i pamćenje pokolenja. U državama sa dužim stažom malo je onih koji pomišljaju da se sudija može podmititi i da će policajac za dvadeset evrića prikriti kršenje zakona. U Srbiji je malo onih koji veruju sopstvenoj državi. Što više se ide prema vrhu društvene lestvice, poverenje je manje. Državi najmanje veruju oni kojima njeni zakoni obezbeđuju nedodirljivost. Tamo gde parlament postoji nekoliko stotina ili nekoliko desetina godina dečje bolesti demokratije davno su zaboravljene. Srbija je obnovila državnost pre godinu dana i još nije sasvim svesna šta to znači i šta mora raditi za sebe.
Pre sedam godina u ovo vreme ovde nije bilo ni "d" od države. Lica za koje nije važio zakon znala su pošto će sutra biti marka i gde se dobija blagoslov za uvoz deset cisterni nafte ili šlepera cigareta. Oličenje tog vremena, tako bliskog a ipak sve daljeg, behu likovi poput onih kojima su u sredu 23. maja izrečene presude za ubistvo Zorana Đinđića. Pre sedam godina na državnoj televiziji Đinđićevo ime izgovarano je s takvom mržnjom i toliko pretećim glasovima da je bilo suvišno pitati da li je taj čovek nekome nešto skrivio. Svaka reč o njemu bila je poziv na ubistvo. Likovi sa dna i oni koji su odande isplivali na vrh, vojna lica i policajci, svakojaki bezbednjaci i njihovi doušnici, novinari režimskih glasila i potrošači njihovih lažnih vesti, veterani ratova iz devedesetih, mnoštvo ljudi koje su ti ratovi bacili u Srbiju, komunisti iz ubeđenja i socijalisti iz interesa, bezbožnici u crkvenim odorama, preprodavci ko zna gde opljačkanog blaga, vlasnici dvoraca izgrađenih bez dozvola i za tuđe pare - takvi i njima bliski videli su u Đinđiću smrtnog neprijatelja. Uređene države plašili su se svi koji su navikli da plivaju u mutnim vodama što su preplavile Srbiju za Miloševićevog vakta. Nije svakom od njih bilo dobro u tim smutnim vremenima, ali živ čovek se navikne i na isključenja struje i na hladan stan i na platu od pet maraka. Više od izvesnog zla boji se neizvesnosti.
Đinđić je nudio novi poredak: državu bez Jezde i Dafine, bez šverca, bez utaje poreza, bez ministara koji asfaltiraju put do vikendice. Mnoge je time privlačio, mnoge uznemiravao. Mnogi nisu verovali da se Srbija može preurediti bez streljanja, vešanja i otimačine tuđe imovine. Mnogi su želeli da sređivanje počne bez diranja u zatečeno stanje. Neki su žudeli za streljanjima, vešanjima i otimačinom. Da je u Srbiji bilo više državotvorne i demokratske tradicije, takvih bi bilo manje. Legija ne bi dogurao do pukovnika niti bi imao palatu.
Sud se nije udubljivao u ono što nije pisalo u optužnici. Nije čeprkao ni po odnosima Đinđića sa onima koji bi bez njega ostali nule. U sud su unapred sumnjali i poštovaoci pokojnog premijera i samozvani čuvari njegovog lika i oni koji preziru državu bez obzira ko je na vlasti. I kad presuda postane izvršna, neće biti odgovora na pitanje zbog čega država, od predsednika do ministra policije i niže, nije čuvala predsednika vlade. On nije hteo da se petlja sa sitnicama. Neko je morao. Nije stizao da nadzire svoje saradnike. Oni su umeli da to koriste. O političkoj pozadini ubistva danas govore i Čedomir Jovanović i Tomislav Nikolić. Niko im ne traži dokaze niti oni osećaju potrebu da ih predoče nadležnima. Da veruju državi, i njih dvojica i ostali koji tvrde da znaju više prišli bi prvom policajcu i prijavili šta imaju.
Ko je je gledao grimase osuđenih dok je izricana presuda, ko je čuo kako je po izlasku iz suda grozno psovala majka jednog od njih, ko zna kakvom imovinom oni raspolažu - ne može da ne upita ima li ovde države. One koja je uzdigla ovakve likove više nema. Ova koja nastaje nema dovoljno samopouzdanja. Sud je, u ime naroda, uzeo na sebe svo breme odgovornosti. Prve ličnosti Republike stale su iza njega. Da li je to dovoljno za nadu da će država i u ovom i u ostalim slučajevima delovati kao država? Za nadu možda. Za uverenje nije. Pravosuđe će morati da stavi tačku na još mnoge procese pre nego što građanin bude siguran da živi u državi koja ga štiti sve dok on ne ugrožava druge.
Ako svi današnji političari spavaju na miru, zahvalnost za to duguju Zoranu Đinđiću i njegovim naporima da izvuče Srbiju iz lavirinta bezakonja i samovolje u kom se teturala pre sedam godina. Ako je bilo ko od njih, makar posredno, bio upleten u ubistvo, nema mirnog sna ni za njega ni za ostale. Ako su neki istomišljenici i podstrekači osuđenih i danas nedodirljivi, balkansko blato progutaće još mnogo pokušaja da se vaspostavi država. Kada čuje s koliko mržnje neki govore o savezu Tadića i Koštunice, posmatrač neće poverovati da je Jul nestao s odlaskom Mire Marković u Rusiju.
Radikali najavljuju rat plakatima. Što umesto njih, ako već imaju čistih para, ne bi poklonili po svesku siromašnoj deci