Matilda

A pošto je tako pametna, Matilda će nadmudriti i njih i strašnu upravnicu škole, gospođicu Batinić. Natprirodnu moć koju poseduje, iskoristiće da istera pravdu i pomogne divnoj učiteljici Medić.

Nije lako biti mali, ali nije ni dovoljno samo biti veliki – um caruje!!

Ova knjiga je ovenčana Svetskom nagradom za najbolju knjigu za decu.

Autor: Roald Dal
Ilustracije:  Kventin Blejk
Orig. naslov: Matilda
Format: 130x200
ISBN: 86-85489-54-7
Povez: Meki
Pismo: Latinica
Br. strana: 240
God. izdanja: 2006

Reč-dve o piscu i delu

FABRIKA MAŠTE ROALDA DALA

Vetar duva pesak u lice visokog mladića u uniformi. Oseća se jak miris benzina i tlo podrhtava od zvuka aviona koji uzleću. Vojnik steže u ruci naređenje komande – raspoređen je u 80. eskadrilu. Ona je negde usred Sahare, na granici Libije i Egipta, na jednom od isturenih aerodroma Zapadnoj pustinje – bori se sa italijanskom armijom.

Naređenje je jasno. Ipak, dvadesetčetvorogodišnji novopečeni britanski pilot RAF-a, Roald Dal, i dalje je zbunjen. Čas gleda u papir čas u avion dodeljen mu za ovaj zadatak. U pitanju je dvokrilac „gladijator“, zastareli model koji bi se pre našao u Prvom nego u Drugom svetskom ratu. Upravo je završio školu za borbene pilote i nema doslovno nikakvog iskustva na tom tipu letelice. Ali naređenje je naređenje, a Dal je nestrpljiv da se konačno pridruži svojoj jedinici. Prijavio se u Kraljevske vazdušne snage odmah po izbijanju rata, napustivši posao snova. On je, kao jedan od samo trojice predstavnika naftne kompanije Šel, opskrbljen poslugom u bogatim vilama, snabdevao čitavu Tanganjiku (današnju Tanzaniju) gorivom. Sada je jurio jedan drugi san. Da leti!

Mladost daruje neustrašivost, a ona će mu uskoro biti preko potrebna. Dal naime ne zna da su mu date potpuno pogrešne koordinate i da je, nepažnjom nadređenih, upućen pravo u zonu borbe, usred uskog pojasa ničije zemlje koji razdvaja prve linije engleskih i italijanskih trupa. Aerodromi u Sahari su bili tek proste piste sa par šatora i parkiranih aviona i često su, kako su borbe napredovale, seljeni da ih neprijatelj ne bi otkrio. Dalova eskadrila više nije bila tamo kud su ga uputili.

Datum je 19. septembar 1940. Nepune četiri godine kasnije, jedan drugi „posebni“ saveznički pilot, Antoan de Sent-Egziperi, uzleteo je na sličnu misiju u Saharu, da se sa nje nikad ne vrati.

Navigaciona oruđa – olovka i mapa 

Let je bio prilično zastrašujuć za neiskusnog pilota kome je valjalo prevaliti ogromne razdaljine preko Egipta i Libije, bez ikakvih navigacionih pomagala. Nije imao radio. Sve što ima jeste mapa razvijena na krilu. Uz to, kabina je premala za dvometraša – čak i zgurenom, brada mu skoro dodiruje kolena. Krenuo je iz Abu Sueira, na Sueckom kanalu, da bi se posle dva zaustavljanja zbog dopune goriva u 6.15 po podne uputio iz grada po imenu Fuka duboko u pustinju, ka bazi 80. eskadrile. Leteo je pravo ka mestu gde je trebalo da bude aerodrom. Nije ga bilo.

Obilazi zatim oblast na severu, jugu, istoku i zapadu, ali ispod njega nema ničega sem prazne pustinje. Već se spušta suton i Dal je shvatio da je u nevolji. Ponestajalo mu je goriva, nema ga dovoljno ni da se vrati u Fuku. Ionako je ne bi pogodio po mraku. Jedino da pokuša prinudno sletanje u pustinji, i to brzo, pre nego što se sasvim smrači. Spustio se nisko nad tlo sa velikim kamenjem u potrazi za samo jednim, makar najmanjim, peščanim delom gde bi aterirao. Nikako da nađe. Sada je skoro bio mrak. Morao je da se spusti, ovako ili onako. Odabrao je parče zemlje koje je izgledalo da ima najmanje jaruga i kamenčuga. Prilazi što je moguće sporije, oko 80 milja na čas. Točkovi su dodirnuli zemlju. Počeo je da koči, i pomolio se za malo sreće.

Nosem pravo napred 

Nije uspeo. Točkovi su udarili o stenu i polomili se, a „gladijator“ je zaronio nosem u pesak pri brzini od bar 75 milja na čas.

Iako je bio čvrsto vezan u sedištu, udar ga je bacio napred, glava se svom silinom zabila u vetrobran. Pored frakture lobanje, udar mu je nabio nos u glavu i, po svemu sudeći, oslepeo ga. Brzo ga je osvestilo, moćno vuuš kada je eksplodirao rezervoar sa gorivom u krilu, a onda skoro u trenutku još jedno vuuš – kada je plamen zahvatio i rezervoar u trupu. Ništa nije video i nije osećao bol. Jedino je želeo da lagano utone u san i nije ga bilo briga za plamen. Sve dok se nije trgnuo od strašne vreline oko nogu. Sa velikim naporom odvezuje pojaseve, izvlači se iz kabine i pada na pesak. Ponovo mu se prispavalo, a vatra je toliko jaka da će biti živ pečen ako ostane tu. Veoma polako, vuče se od aviona. Čuo je mitraljesku municiju kako eksplodira u vatri, meci fijuču na sve strane, maše ga pukim čudom. Svet oko njega bio je oštro podeljen, po sredini. Obe su polovine crne, ali jedna je užasno vrela a druga nije. Morao je da nastavi ka hladnijoj. Za to je trebalo puno vremena i izuzetan napor, no konačno je temperatura vazduha postala podnošljiva. Klonuo je i pao u san.

Kasnije su mu rekli da je plamen aviona osvetljavao peščane dine miljama unaokolo i da su ga videli vojnici sa obe strane ničije zemlje. Znalo se da je to RAF-ov borbeni avion a ne italijanski, pa su ostaci bili zanimljiviji za englesku stranu. Kada je vatra utihnula i pustinja ponovo utonula u mrak, mala patrola od trojice hrabrih ljudi ispuzala je iz britanskih rovova da ispita olupinu. Ni za trenutak nisu pomislili da će naći bilo šta osim ogoljene konstrukcije aviona i spaljenog skeleta. Ostali su zapanjeni naišavši na telo koje glasno diše.

Nos Rudolfa Valentina 

Prvo čega se Dal seća posle toga jeste muški glas koji mu kaže da zna da on ne može da ga vidi ili da mu odgovori, ali veruje da ga čuje. On je britanski lekar u podzemnoj poljskoj bolnici u Mersah Matruhu. Dal ga jeste i čuo i razumeo. Lekar mu je uzeo šaku među svoje i rekao: „Ako me čuješ, samo mi stisni ruku.“ Ovaj ga je stegao. „Dobro je, sada znamo da će sve biti dobro.“

Dal je ubrzo prebačen u Aleksandriju. Na odeljenju je bilo puno ranjenika, pričali su i šalili se. On je ležao ošamućen, ne osećajući nikakav bol. Kasnije su počele da zavijaju sirene, štektanje mitraljeza dopiralo je sa svih strana i mnogo je bombi eksplodiralo nedaleko odatle. To se ponavljalo svake noći jer su Italijani redovno bombardovali Aleksandriju. Dal je sve vreme ležao miran i sanjiv slušajući užasnu buku. Pošto mu je lice bilo sve u zavojima, sa malim rupama za vazduh, nije se mogao hraniti drugačije nego preko infuzije, od čega su mu ruke bile skroz izbodene.

Kada je premešten u sobu koju nije delio ni sa kim, počeo se osećati bolje i uskoro je bio spreman za veliku operaciju na licu. Izvešće je čuveni plastični hirurg, sada regrutovan i spreman da besplatno obavi rekonstrukciju lica koja bi mu u mirnodopsko vreme donela čitavo bogatstvo. Zavoji su skinuti, ali oči su, od otoka na licu, i dalje zatvorene. Jedan lekar je čak rekao da možda uopšte i nisu povređene. Ipak, Dala ništa od tog nije brinulo. Okružen svim tim razaranjem i smrtima, mirno je prihvatao sve opasnosti i posledice rata i pomirio se s mišlju da će ostati slep.

Pre nego što je anestetik počeo da deluje, čuo je lekara kako pita sestru šta misli o Rudolfu Valentinu. „Fenomenalan je“, odgovorila je. „Onda ću mu namestiti nos kao njegov.“

Crveno-zlatni raj 

Iz nesvesti se probudio u sobi. Ležao je tamo nebrojeno nedelja, a svakog jutra medicinska sestra, uvek jedna ista, dolazila je i prala mu oči nečim mekim i vlažnim. Bila je vrlo nežna. Preko sat vremena bi sedela na krevetu pažljivo radeći na Roaldovim otečenim, zapečaćenim očima i sve to vreme pričala bi s njim. Zvala se Meri Veland. Sa osmehom je rekla da je veoma neprilično da sestra sedi na krevetu pacijenta, ali da je ono što radi njegovim očima toliko delikatno da mora sedeti tako blizu. Imala je divan, mek glas, i Roald je počeo da zamišlja blage crte lica, zeleno-plave oči, zlatastu kosu i bledu kožu. Ponekad, kada je bila sasvim blizu, osećao je njen topao i slatkast dah na obrazu i vrlo brzo i vrlo vrtoglavo se zaljubio u nevidljiv lik Meri Veland.

Roald je svakog dana doživljavao ekstazu zbog nežnih prstiju sestre Meri dok su se vešto preplitali po njegovom licu. A onda je, ko zna koliko dana kasnije, došao trenutak koji Roald Dal nikada neće zaboraviti.

Meri je prala njegovo desno oko kada je iznenada kapak počeo da se otvara. Najpre nemerljivo malo, ali čak je i to bilo dovoljno da snop sjajne svetlosti prodre u tamu u njegovoj glavi i da pred sobom vidi veoma blizu... tri stvari... i svaka od njih je blistala crvenim i zlatnim!

„Ja vidim!“, vrisnuo je Dal. „Ja stvarno vidim!“

„Ti vidiš? Sigurno?“, pitala je uzbuđeno.

„Da! Nešto je tik ispred mene – tri stvari koje sijaju. Šta je to, sestro? Šta to vidim?“

„Je li ovo?“, i nežni prsti prekriše bleštave stvari.

Posle toliko dana crnila i sumnje, najzad razvejanih blistavim crvenim i zlatnim slikama, mozak preplavljuje neodoljiva radost. Sedeo je uspravljen na jastucima piljeći kroz maleni procep u neverovatan prizor, misleći se da možda krišom ne gleda u raj. „Šta to gledam?“, pitao je opet.

„Gledaš u deo moje uniforme. To je amblem Kraljevske pomorske bolničarske službe. Zakačen mi je na levu stranu grudi, nose ga sve sestre Kraljevske mornarice.

„To je tako lepo“, vikao je Dal, zureći u amblem.

Nekoliko minuta kasnije, uspela je da mu potpuno otvori kapke na jednom oku i Dal je mogao da pogleda po sobi. A iz centra vidnog polja, osmehivala mu se Meri Veland, medicinski oficir. „Zdravo“, rekla je. „Dobro došao nazad u svet!“

„Još si lepša nego što sam zamišljao“, priznao je Roald.

„Pa, hvala ti“, snebivala se ona.

Sutradan je uspela da mu otvori i drugo oko. Roald je ležao, osećajući da mu počinje život iz početka.

Meri Veland je svakako bila divna. Pažljiva i nežna, ostala je Dalov prijatelj tokom celog boravka u bolnici. Ali u trenutku kada je otvorio oči, prestala je biti san i postala puko ljudsko biće, i Roaldova strast je iščezla.

Ovde se Dalove ratne avanture ne završavaju. Premda lekari nisu verovali da će, posle takve povrede glave, ikada više moći da leti, te je potpisano njegovo časno oslobađanje vojske usled invaliditeta, Dal će se, sa šest meseci zakašnjenja, ipak u Grčkoj pridružiti onome što je ostalo od 80. eskadrile. Konačno je dobio priliku da zapuca na neprijatelja! Ali to je već druga priča.

U službi Njenog veličanstva 

Događaj koji je upravo opisan imaće još jedan, presudniji uticaj na život mladog Roalda Dala. Kada se konačno 1941. godine, zbog nesnosnih glavobolja koje su mu onemogućavale da leti, vratio majci i sestrama u Englesku (otac mu je umro kad je bio dečak), Roald nije mogao da sedi skrštenih ruku. Preko prijatelja, umetnika Metjua Smita, upoznao se s nekim važnim ljudima u britanskoj vladi. Dal je bio obrazovan, energičan povređeni mladi pilot koji je mogao da priča na svaku temu. Nije dugo prošlo a on je već poslat u Sjedinjene Države, zarad doprinosa britanskim interesima kao, „ataše za vazduhoplovstvo“. Neki stručnjaci veruju da je Dal u stvari radio za Britansku obaveštajnu službu pod Vilijemom Stivensonom (šifrovano ime „Neustrašivi“), kasnije jednim od osnivača CIA.  

Dalova dužnost u Americi bila je da se zbliži sa što više ljudi na visokim pozicijama. Takođe i da stvori određenu vrstu britanske propagande koja će kod Amerikanaca održati interesovanje za rat i, naročito, saosećanje sa britanskim naporima. Zgodan i mlad, borbeni pilot je ostavio sjajan utisak, u neku ruku i u nekim krugovima postao je čak i slavna ličnost. Pio je sa Hemingvejem, igrao poker sa senatorom Harijem Trumanom i ukrao devojku (Patrišu Nil, svoju buduću ženu) Gariju Kuperu. Godine 1942. upoznao je čuvenog engleskog pisca C. S. Forestera, autora serije knjiga „Horacio Hornblouer“, o hrabrom britanskom kapetanu koji se bori protiv Napoleona. Forester je želeo da intervjuiše Dala o njegovim ratnim iskustvima, posebno o nesreći u Sahari, ali je ovaj bio toliko uzbuđen što je upoznao svog omiljenog pisca da je ručak prošao u ćaskanju, a Forester ostao neobavljenog posla. Već sutradan, dobio je od Dala izvinjenje i tekst u kojem se opisuje nesreća. Zapanjen pričom – pa to je plod nadarenog pisca! – odmah ju je, ne izmenivši ni reči, prosledio časopisu Saturday Evening Post. „Oboren nad Libijom” izašla je 1. avgusta 1942. i to je prvo Dalovo objavljeno delo. Priča nije potpisana, već je kao autor naveden neimenovani pilot RAF-a, ali je Dal više nego izdašno plaćen. Bile su to ratne godine, i što dramatičnija priča – to bolje, pa je pretrpela pozamašne uredničke intervencije kako bi se uključila i vazdušna bitka sa italijanskim lovačkim avionima, a promenjen je i naslov. Dal će je kasnije objaviti u originalnoj verziji pod imenom „Prosto kô pasulj“.

Od tada je počeo da piše redovno. Uslediće „Znanje gremlina“, o izmišljenim goblinolikim stvorenjima koja su navodno sabotirala avione RAF-a u ratu (smatra se da je upravo Dal skovao termin „gremlin“). Dal je, kao oficir, morao da predaje sve što napiše Britanskoj obaveštajnoj agenciji. Sidni Bernštajn, zadužen za čitanje rukopisa, ovo je prepričao svom vrlo zainteresovanom prijatelju u Holivudu. Nikom drugom do Voltu Dizniju!

Dizni je nameravao da napravi dugometražni crtani film, ali je, nažalost, od cele zamisli ostala samo ilustrovana knjiga „Gremlini“ – Dalova prva knjiga za decu. I to nije sve! Oduševljena slikovnicom koju je čitala unučićima, Eleonora Ruzvelt poziva Dala u svoj dom, gde će on upoznati i Frenklina Delanoa Ruzvelta, američkog predsednika. Od tada će biti čest gost Ruzveltovih u njihovoj kući na selu. Postaće blizak sa predsednikom i njegov poverenik u mnogim ratnim pitanjima. Postoji teorija da je Roald Dal bio neformalni, ali veoma važan posrednik u Čerčilovoj komunikaciji sa Ruzveltom u odsudnom času kada se Amerika dvoumila da li da uđe u rat. Sam to nikada nije potvrdio, sem posredno u jednom intervjuu iz 1990, poslednje godine života.

Ko je u stvari Roald Dal? 

Sve ovo su vanredno interesantni podaci iz biografije jednog izuzetnog čoveka, ali samo dva su ključna za Dalov život. Našavši se u prilici da ispriča šta mu se dogodilo u Sahari, Dal je to instinktivno pretvorio u priču i tim činom konačno odredio sebi zanimanje. A kada je bio suočen sa pisanjem prve knjige, napisao ju je – za najmlađe. I nije pogrešio.

Roald Dal će stati u red najvećih, najvoljenijih i najprodavanijih pisaca dečije književnosti. Knjige kao „Čarli i fabrika čokolade“, „Džejms i džinovska breskva“, „Matilda“, „Veštice“ i „Deni, šampion sveta“ svrstane su među najređa dela literature – ona koja su dostigla status bezvremenih klasika. I to kod najkritičnije i najiskrenije ali i publike koja najbrže zaboravlja – dece.

Dalove knjige su prodate u preko 90 miliona primeraka u svetu, a svake godine se na taj broj doda par miliona, kao naknadni dokaz trajnosti njegovih dela. Njihova aktuelnost je svakako pojačana i novom filmskom verzijom „Čarli i fabrika čokolade“, skrčkanom u još jednom poduhvatu dva najveća otkačenjaka Holivuda – režisera Tima Bartona i njegovog omiljenog glumca – Džonija Depa.

U Sahari su u Drugom svetskom ratu nestali avioni dvojice najvećih pisaca za decu. Egziperi, koji je to zvanje već nosio, tragično je završio, ali je Dal morao da se iščupa iz kandži vatre i čelika da bi se tek upisao u knjigu najvećih. Pavle Zelić