APP – dečija agresija

A kako je sve počelo…

Na veliku žalost roditelja, dete ne postaje razmaženo u pubertetu pod dejstvom hormona, već u ranom detinjstvu. U najranijem detinjstvu svako dete svoje roditelje stavlja na test izdržljivosti. Najčešće to počinje upornim bacanjem igračke i plakanjem dok je roditelj ne dohvati i ne donese. Naravno da je u redu doneti je prvih nekoliko puta, ali ako se bacanje i dalje nastavi, igračku jednostavno treba odložiti. Tad će najverovatnije nastupiti gromoglasni plač na koji smo svi osetljivi. U tom momentu većina nas popusti i igranka bez prestanka polako počinje…

Ono što smatram da je osnovno da dete nauči u najranijem detinjstvu su dve stvari. Da ne može i ne mora sve odmah (osim fizioloških potreba) kao i značenje reči – ne. Ove dve životne lekcije su naporne, ali veoma bitne za kasniji period života.

Naravno, sve ovo ne važi ako je napad plača izazvan nekom fiziološkom potrebom (glad, žeđ, san) ili nekim bolom. To svaki roditelj najbolje zna.

Prema mom iskustvu, najteži period za vaspitanje je između 18 i 24 meseca, kad je dete već svesno svog uticaja na okolinu. Tad se dešavaju čuveni napadi plača, besa ili agresije (zavisi od deteta). Kako je to izgledalo u mom slučaju…

Onog momenta kad je moj sin zamislio da mu nešto treba ili da želi, on bi stao na sred sobe, počeo da plače u full paketu (krokodilske suze, pretužno lice), zatim bi pao kao pokošen na pod gde bi nastavio da rida. Tad su mi pomogle reči dečijeg psihologa koji je mojoj prijateljici savetovao da dođe do deteta, da ga pogleda u oči i jednostavno nastavi sa onim što je radila. Time detetu daje do znanja da je njegov zahtev primljen i shvaćen, ali da mu neće biti udovoljeno, bar ne tog momenta. Naravno, vaše dete će uporno pokušavati da najlakšim načinom (plakanjem, vrištanjem ili besom) dođe do cilja. S obzirom da smo svi upoznati sa činjenicom da tako u životu ne može, moramo ostati dosledni, ma koliko teško bilo. Verujte, napadi će prestati…

Stručnjaci kažu da su u ovom uzrastu ovakvi napadi besa sasvim normalna pojava i da se ne treba uzrujavati oko toga. Dete nije povređeno i nije mu potrebna pomoć, zapravo, ovakav histerični napad je najbolje ignorisati. Neki roditelji ne mogu da se suzdrže, pa odmah prilaze detetu, pitaju ga šta mu je, šta hoće, i onda mu povlađuju u svemu što traži, ne bi li se smirilo. Takvo ponašanje je greška; sve što se time postigne jeste da dete zaključi da je vrištanje veoma efikasan način da dobije sve što poželi.

Nakon ovog problema javlja se i drugi – zašto, ako imam  uslova, ne mogu da dobijem…(drugi sladoled posle ručka, stotu lutku ili automobil, dodatnu vožnju u voziću). Ovo je test autoriteta i učenje značenja reči ne. S obzirom da je dvogodišnjaku veoma teško objasniti da treba da ima mere, da mu 101. automobil ne treba i da mnoga deca nemaju tih 100 automobila, rešavanje ovakve situacije se najčešće svodi na onu čuvenu – zato što ja tako kažem. Rečenica je potpuno grozna, ali dete treba da zna da poštuje autoritet roditelja, a i ovo je jedini period kad je smete upotrebiti jer u starijim uzrastima dete dobro razume i povezuje stvari, pa je ona izlišna i veoma, veoma glupa (takođe utiče i na opadanje autoriteta – jer dete smatra da nemate adekvatno objašnjenje).  

Znam da ovo zvuči okrutno i da će vam mnogi reći da ste loš roditelj jer puštate svoje dete da plače, urla, vrišti, ali ipak smatram da je mnogo bolje rešenje od instant vaspitavanja batinama nasred ulice. S obzirom na savremeni ritam života, u kasnijem periodu života dete će biti prepušteno samo sebi i okolini koja će uticati na njega. Iz ovog razloga veoma je bitno da poseduje osnovno vaspitanje, vrednosti i poštovanje prema roditeljima. Takođe, gore navedene scene sa mobilnim telefonom se najverovatnije neće dešavati.