Radovan III

Na hrabrosti svaka čast, ali nije dovoljno biti hrabar. Bez otklona i autentičnog, bespoštednog čitanja teksta u ključu egzistencialnog apsurda mentaliteta i vremena u kojem živimo Radovan naš savremenik je bleda imitacija svog uzora, bez energije i pokrića iznutra za prašinu koju je podigao i diže na sceni.

Glumci su se kako je ko znao i umeo poneli sa svojim ulogama, pa se ne zna ko koga nosi. Sve u svemu utisak je da je na kraju sve ispalo naporno i njima, i nama. Sva sreća što imamo divnu, beskrajno blagonaklonu i sve nekritičniju publiku. Ma šta da se događa na sceni, njoj lepo. Ali, to govori još nešto: nije to samo bežanje i spasavanje žive glave od smrada i prljavštine dnevne politike i ulice, već i duga apstinencija i glad za kvalitetnom duhovnom hranom. Na žalost, na meniju je samo jedno jelo. Živele lake note, luše i lilihipi!

Radovan III u tumačenju Branimira Brstine je jedan prilično izmoždeni kralj koji je odavno abdicirao, ali to ne priznaje. On samo verbalno barata simbolima kraljevkse vlasti (galami, treska onom stvari po stolu, rečju, glumi autoritet) pokušavajući da spasi svoje muško dostojanstvo patera familiasa. Njegov Radovan je pokušaj da pogodi boju i tonalitet Radmilovićevog Radovana, jer, jednostavno, nije našao kluč za svog autentičnog i autonomnog Radovana III.

Anita Mančić kao otkačena, puna „kreativne“ energije faktička glava kuće koja je konačno dočekala svojih 5 minuta, neodoljivo podseća na rastrojenu rajsku pticu koju je, o nepravde!, usud osudio na život u dvorištu sa guskama i kineski buvljak. Balkanska priča o muškoj vlasti i ženskim pravima. Gde? Pa u kući, naravno.

Katica Gorice Popović je mlitava i mlaka. Iznenađujući spoj impresivne pojave i nedostatka energije i snage iznutra koja bi trebalo da tu „grdnu“ muškobanju ovaploti kao glavnog tabadžiju i zaštitnika porodice. Ukratko, veliki izduvani balon.

Feđa Stojanović kao kelner je prototip svih bahatih muškarčina koje, kad zglajzaju, postanu manji od makovog zrna. Dosta dobro definisan lik u dve bitne mentalitetske boje.

Nebojša Ilić, Jelenče, debilče naše, ah, šta da vam kažem, bilo je tu krvavice i čvaraka i pesničke inspiracije, samo ne jasnih i čvrstih obrisa jedne umetničke pojave sa idealima u ovom našem surovom životu i svetu.

Trudna Georgina Dragane Đukić sva je slabašna i „organdinska“, to je kada ti je ne samo kostim po meri nego si i ti po meri kostima. Sirota Georgina kao obezglavljeni leptirić tu i tamo proleprša scenom, odmijauče tanušnim glasićem nešto i odnese svoj fatalni i sporni stomak do daljnjeg.

Povampireni Vasilije (Miki Krstović) kao da je pao sa neke druge planete, totalno dosadna i nezanimljiva pojava u ovom košmarno šarenom i šašavom društvu.

Deda Stanislav (Branisla Zeremski) je glavno smetalo, ali i neko ko bi trebalo da drži na okupu raštimovano, kakofonično Radovanovo pleme. Stalno je tu, u sve se petlja, mršavi, živahni, beznačajni starčić bez određene fizionomije i karaktera. Za dobru ulogu je potrebno nešto više od služenja spoljnim sredstvima da se izvaja lik koji neće biti samo fusnota i neki tamo deda uopšte.