Damien Rice – 9

Damien Rice mi deluje kao neko ko je pošteno zaslužio svoje žalopojke i ko ne mari mnogo za kompromisne manire poslovanja koji bi, eventualno, udvostručili ili utrostručili njegove ionako velike tiraže. Damien Rice je (u impresivnoj meri tvrdnje) polu-Nick Drake, polu-Jeff Buckley. Svojeglav i osoben kao i njegovi sunarodnici u sopstvenim mitovima i legendama. U prilog tome možda ne idu toliko stihovi pesme Rootless Tree u kojoj peva „Fuck you, fuck you, fuck you/ And everything we’ve been through“, koliko činjenica da svoj drugi (dugoiščekivani, „problematični“, ključni) album započinje glasom svoje koleginice Lise Hannigan- što za posledicu ima da u tom trenutku, barem, 70% onih koji slušaju album pomisli da im je uvaljen pogrešan disk. Baš tu, čini mi se, čuje se ono pravo „fuck you“, koje je bitno. S druge strane, Lisin glas i završava album, čime ušuškan između, Rice pravi dovoljno intrigantan koncept. Pesme na 9 (prethodni album se zvao O, a možda i 0) plaču, cvile, ispovedaju, Riceov glas propinje se od prigušene Drakeovske sete (Grey Room ), preko Yorkeovskog fakeplastictrees falseta (Elephant, naročito) do Buckleyevog distorziranog očaja (Me My Yoke and I ). Ono što je lepo, ili bi trebalo da vama bude lepo, je što on pati kao muškarac, a ne kao piXkica. Čak i kada urla ono iznenađujuće „fuck you, fuck you, fuck you“ (a na omotu ne vidim Parental Guidance nalepnicu, ccc...) pre deluje kao da autor ne želi da beži od sebe i prirodno oseća „upotrebno mesto“ tih reči, bez ikakve želje za jeftinom provokacijom. A možda sam ja samo previše naivan. Ili previše psujem. Slično Norahi Jones (čija je, takođe, najveća mana što se prodaje kao vakcina protiv ptičijeg gripa), Rice je prijatan za uho, dobar „naslon“ za napaćeno (pre)zaposleno telo svesno da alkohol najprijatnije gasi žeđ za svim ostalim potrebnim stvarima. Obzirom da peva o ljubavi i prilikama koje samo ona može da raznese, on je dobrodošao u svačije srce, bilo da nam isto slama takmičeći se sa late-night pianom, ili cupkajući okolo kao u kantri&vestern Coconut Skins. Sofisticiranije slušalačko iskustvo, naročito ono verziranije za neke opskurnije ili ekstremnije muzičke žanrove (a ne mislim tu samo na Napalm Death i Sunn O)))) posle izvesnog broja slušanja biće nezadovoljno autentičnim kapacitetom 9-ke, i u potrazi za naslućenom emocijom pre će posegnuti za već pomenutim uzorima i referencama. Na estradnom polju demoralisanom raznoraznim proliv-autorima čiji bol poput narikača zavisi od „priliva sredstava“ i „najavljene tragedije“, Damien Rice, solidno samomarginalizovan, ne zaslužuje da budemo previše oštri prema njemu. Ide Sveti Valentin- ako ste sami 9 može da vam nasluti kako ćete biti raspoloženi (i) sledeće godine u to vreme, ako ne dignete dupe i ne uradite nešto za svoje srce. Selektah: * * * 1/ 2