Skupština da ubrza rehabilitacije

Zakon o rehabilitaciji do sada je više uneo pometnju nego što je pomogao građanima kojima su svojevremeno oduzeta prava i slobode. Okružni sud u Beogradu pretrpan je ovim zahtevima, a sudije se sve češće pitaju da li bi bilo jednostavnije da veće grupe, kao što su "državni i narodni neprijatelji", dekretom ili na sličan način, budu rehabilitovani glasanjem u Skupštini.

- Sve bi bilo jednostavnije i brže kada bi se u Skupštini glasalo o ovom zakonu za pojedine grupe građana, kada bi Skupština donela deklaraciju ili sličnu odluku kojom bi, recimo, sve informbirovce odjednom rehabilitovala. Tada bi bilo izbegnuto nagomilavanje sudskih predmeta i prikupljanje dokumentacije, koju u mnogim slučajevima ne poseduju ni najveći arhivi - kaže sudija Snežana Garotić-Nikolić.

Okružnom sudu u Beogradu dostavljeno je prošle i početkom ove godine oko 500 zahteva za rehabilitaciju, zbog kojih je angažovan 21 sudija, koji će pored svog uobičajenog, svakodnevnog posla odlučivati i o rehabilitaciji građana.

- Nemoguće je i nenormalno sve to svaljivati na sud. Nijedan podnosilac do sada nije znao ni šta treba da podnese. Posebna priča je to što su pod istom kapom državni neprijatelji, koji su u stvari bili neistomišljenici, pa narodni neprijatelji, oni koji su bili bogataši, pa je trebalo naći razlog da im se imovina konfiskuje, a pod isti zakon potpadaju i ratni zločinci - objašnjava sudija Garotić-Nikolić.

Ona napominje da je kada sud odlučuje neophodno da poseduje dokumentaciju na osnovu koje bi doneo presudu, dok Skupština kada glasa ne mora da ima kompletnu dokumentaciju za pojedinačne slučajeve informbirovaca.

- Verovatno će mnogi biti odbijeni jer nema dokumentacije, a nema ni živih svedoka. Za mnoge nema dokaza koji bi razjasnili ko ih je osudio ili zašto. Mnogi su jednostavno nestali, pa proglašeni mrtvim i do danas nije ustanovljeno šta se s njima dogodilo. Jedan od važećih postupaka jeste zahtev za rehabilitaciju preminulog informbirovca, koji je podnela njegova udovica. On je izdržao kaznu na Golom otoku, a nekoliko godina kasnije se oženio i dobio sina. Dokumentacije nema, žena nije svedok, a o zahtevu je trebalo odlučivati. Smatrala sam da postupak nije ozbiljan i bila sam jedina koja je glasala protiv rehabilitacije, dok je 20 sudija bilo za rehabilitaciju. Znači, mi smo opet doneli političku odluku, jer primenjujemo nepisano pravilo: dete se rodilo i sada mora da se ljulja - kaže sudija Snežana Garotić-Nikolić.

Usvojeni Zakon o rehabilitaciji jedan je od najkraćih u srpskom zakonodavstvu i sadrži samo devet članova.

- To je olako donesen zakon. Zavredelo bi truda da se napravi jedna komisija koja bi to pažljivije razmatrala i donela generalno rešenje. Ne bi trebalo da se opterećuju sudovi. Članovi komisije trebalo bi da budu iz redova istoričara, udruženja veterana boraca, ratnih vojnih invalida. Trebalo bi da se napravi jedna komisija pri Skupštini koja bi rasteretila sud, ali prvo Skupština treba da donese novi zakon i tako komisiji omogući rad. To smo mi pokušali da uradimo, ali je to neko zaustavio. Bila je jedna komisija pri Skupštini, sastavljena od istoričara i književnika, a zahtev je bio da se samo neke grupe rehabilituju. Onda smo mi smatrali da bi trebalo da se rehabilituju svi kojima je presuđeno pred vanrednim i prekim sudovima. Tada je počelo nešto vrlo ružno! Neki su pričali da na ovaj način hoće da se rehabilituju žrtve samo jedne strane - kaže profesor Vojin Dimitrijević.

Po njegovim rečima, građani kojima su oduzeta prava i slobode trebalo bi da se svrstaju u određene jasno definisane grupe, od kojih bi pojedine mogla da rehabilituje komisija koja bi radila pri Skupštini.

- Ako je suđenje bilo pred redovnim sudom, onda je to napakovano, i to mora da rešava sud - kaže profesor Dimitrijević.

Istoričar Čedomir Antić smatra da bi Skupština mogla da olakša posao sudijama, ali da bi automatska rehabilitacija mogla da se izglasa samo u slučajevima u kojima postoji presuda.

- Jedino na osnovu čega bi mogla da se izglasa automatska rehabilitacija je postojanje presude. Za jedan broj ljudi ne postoji presuda, a onda se postavlja pitanje kako da se rehabilituju. Postoje grupe koje su zaista sarađivale sa silama osovine, postoji takođe izvestan broj optuženih ibeovaca koji su bili deo obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza i satelitskih zemalja. Mislim da je jedini put da prvo Skupština jasno kaže da je komunistički režim bio nedemokratski i diktatorski i da je posle progona okupatora u zemlji uveo vladavinu terora. Na osnovu toga sudovi bi trebalo da obnove procese protiv svih koji su bili osuđeni, pa bi se onda pokazalo ko su bili saradnici nacista za vreme Drugog svetskog rata ili Staljinovog Sovjetskog Saveza, a ko su bili nevino osuđeni politički protivnici - kaže istoričar Čedomir Antić.

Nisu svi zahtevi isti

Među podnosiocima zahteva, pod istom kapom su nekadašnji "državni i narodni neprijatelji", ali i "ratni zločinci". Jedino zajedničko im je što gotovo niko nema kompletnu dokumentaciju, dok mnogi svoju priču ne mogu ni da potkrepe bilo kakvim papirom. Da je saradnja sa arhivima spora i ne uvek efikasna potvrđuje i sudija Željko Škorić koji navodi da je do sada uspeo da presudi samo nekoliko predmeta, odnosno da je četiri rehabilitacije odobrio i jednu odbio. Sudija Škorić kaže i da će sud verovatno morati da razmotri da li postoje i neki efikasniji metodi saradnje sa arhivima.