"Kod Hiperborejaca"

I tada se desio poziv za boravak u najsevernijoj evropskoj prestonici. Literarnu imaginaciju potisnuo je istinski život. Već sam ulazak u avion islandske avio-kompanije predstavljao je inicijaciju u jedan drugi svet. Sletanje uz zvuke klasične muzike i dobrodošlica nasmejanih ljudi bio je prvi susret sa potomcima Tora i Odina koji su me, kasnije, oduševili svojom uzdržanošću i nenametljivošću. Imala sam sreću da mesec dana boravim u rezidencijalnom programu, te da, daleko od turista i hotela, delim svakodnevnu rejkjavičku priču. Centar grada mi je, prepun šarenih kućica, izgledao poput mesta iz drevne bajke, i kretala sam se, zato, isključivo, tim bajkovitim, intimnim prostorima zanemarujući komercijalni i moderni, stambeni deo grada. Kuća u kojoj smo odseli, na sreću je bila tradicionalna, drvena, sa limenom fasadom, živopisno obojena, sa ogromnim prozorima i drvenim podom.

Iako sam, pomalo, bila uplašena pričama da je tokom zime na Islandu izuzetno hladno i prepuno tame, temperatura se, sve vreme, kretala oko nule, vetar (mitski Borej, rekli bi Stari Grci) je bio izuzetno jak, sunca gotovo da nije ni bilo, svitalo je tek posle 11 časova, ali atmosfera nikako nije bila depresivna. Tokom decembra svaka kuća je u Rejkjaviku okićena božićnim ukrasima, na ulicama se pevaju tradicionalne pesme a u prodavnicama nudi topla čokolada i medenjaci i sve deluje veoma idilično. To je i godišnje doba u kojem, ukoliko je nebo vedro, možete nad gradom, ugledati polarnu svetlost, poetičnu auroru borealis, koja je, zapravo, po staronordijskom verovanju, samo odraz ledene lepote mitske heroine Gerde.

Od 300 000 Islanđana, oko 70 posto živi u glavnom gradu. Drevnu vikinšku ratničku slavu danas zamenjuje, isključivo, obalska straža. Standard stanovnika Islanda je izuzetno visok, obrazovanje kvalitetno, životni vek među najdužim u Evropi. Zanimljivo je da se gotovo čitav grad snabdeva grejanjem iz prirodnih, termalnih izvora, a vodovodnim cevima teče prirodno topla voda. Kriminala gotovo da nema, vrata, često, ostavljaju otključana, ali je i dobiti azil ili turističku vizu praktično nemoguće.

Iako svi pričaju o, zaista, previsokim cenama na Islandu, meni je najintrigantnija njihova sklonost ka umetnosti. Ogroman broj ljudi se bavi muzikom, slikarstvom, pisanjem. Knjige se, u ovoj zemlji saga, strastveno čitaju i veoma često poklanjaju, nepismenih gotovo da nema. Iako svi govore engleski jezik, veoma su ponosni na svoju naciju i posvećeno čuvaju svoj jezik koji je pretrpeo veoma malo promena u odnosu na drevni jezik norveških Vikinga. Island je zemlja u kojoj ministarka kulture peva u lokalnom horu a ministar inostranih poslova se kupa u gradskom bazenu. Ovo je zemlja talentovanih ljudi u kojoj niko ne zuri u tuđe prozore niti živote, i gde se čak ni za planetarno popularnom Bjork (na koju su svi veoma ponosni) niko ne okreće.

Rejkjavički muzeji su odlično uređeni, biblioteke fantastične (postoji biblioteka u kojoj možete rentirati diskove i umetnička dela na određeni period), svuda postoji odlična video arhiva i svake nedelje je jedan dan u muzejima besplatan. Ovo je veoma važno ako se zna da je cena jednog piva u kafiću 7- 8 eura.

Islandska prezimena su posebna priča. Naime, dete dobija prezime tako što se uz očevo ime doda son (sin) ili dottir (kći). Žena nikada ne uzima muževljevo prezime te se prezimena roditelja i dece razlikuju. U telefonskom imeniku će na prvom mestu pisati ime, potom prezime.

Kažu da je na Islandu jedino sramota ne raditi, odrasli obavljaju i po nekoliko poslova a deca već tokom školovanja počinju da rade te sa 17 godina već zarade za prva kola. Mladi do 18 godina ne mogu da odlaze u kafiće niti da konzumiraju alkohol. Alkohol se može nabaviti samo u posebno specijalizovanim radnjama a do 1989.godine, pivo je bilo zabranjeno na Islandu. Vikendom se izlazi tek posle ponoći, redovi pred kafićima su ogromni, provod traje do jutarnjih časova da bi ostalim danima sve bilo mirno. Izgled mladih ljudi je veoma alternativan, originalan, retro, u modi je garderoba sa starinskim šikom, a ne kupovina u populističkim tržnim centrima. Na Islandu je nemoguće maturirati ukoliko niste položili ispit iz plivanja. Odlazak na bazene je duboko ukorenjen u njihovoj kulturi i pravo je iskustvo kupanje na otvorenim bazenima tokom zime. Stariji ljudi veoma zdravo i intenzivno žive, trče, plivaju, oni su čak i na reklamama za bazene i garderobu.

Mnogi su „geološku lepotu zemlje“ u kojoj živimo upravo tražili u islandskoj prirodi koja je čudesna, a čine je vodopadi, okean, vulkani, glečeri, termalni izvori, gejziri. Stari nordijski mitovi kazuju da su se patuljci, tokom dana, pretvarali u kamenje te je otuda toliko kamenja i malih stena razbacanih po islandskom pejzažu. Ogroman deo površine Islanda je pod lavom tako da pejzaž deluje nestvarno i nije ni čudo što je astronaut Nil Armstrong baš na tom tlu imao pripreme pre odlaska na Mesec. 50-tak kilometara od Rejkjavika udaljen je Tvingvelir, mesto na kojem je bio najstariji evropski Parlament, ali i tektonska raspuklina nastala kao rezultat zemljotresa i vulkana te zahvaljujući tome, i činjenici da se Island prostire na oba kontinenta, možete obema nogama stojati na oba. U ovoj, kako je to Bjork izjavila, „zemlji emotivnog pejzaža“ nalazi se i Hekla kroz čiji krater, po mitu, duše prokletih putuju do pakla.

Rejkjavik je grad sudara tradicije i urbanog, grad kontrasta. Tako ćete u popularnom „Kafebarinu“ videti gomilu mladih ljudi koji međusobno ne komuniciraju i zure u svoje preskupe epl lap-topove, dok ćete sledećeg dana prisustvovati tradicionalnoj božićnoj večeri i slušati kako veruju u patuljke i vilenjake. Islanđani imaju čitavu mitologiju i terminologiju vezanu za Božić i razne, tzv. skrivene ljude i najozbiljnije u novinama objavljuju vesti tipa: Deda Mraz je stigao u Rejkjavik! Postoje japanski, pakistanski i italijanski restorani, ali i tradicija ispijanja originalne islandske rakije brenevin uz zalogaj fermentiranog ajkulinog mesa koje je nedeljama pre bilo zakopano u zemlji. Sem što strastveno slave i iščekuju Božić tako su i posebno ponosni na svoj novogodišnji vatromet za koji pojedine porodice troše čitavo bogatstvo.

Sve u svemu, ovo je zaista čudnovata zemlja čiji stanovnici, ako je to ikako moguće u savremenom svetu, žive idilično i mudro poput vilenjaka iz žuđene utopije, mitske Hiperboreje koja je, kako je to Crnjanski pisao, u stanju da izleči „večitu nostalgiju“ za tim melanholičnom i poetizovanim polarnim predelima, prostorima saga i glečera.