Zlatna pizma

Vlada je zaslužnim građanima bliskim sebi  i ove godine podelila stanove u svrhu humanog otkupa pa je Koštuničin vojnik Švejk zvani Parivodić zaboravio da subvencije za stambene kredite ubaci u budžet, autor sentencije „svakome treba za prasence“ iznedrene povodom trinaeste plate dodeljene državnim činovnicima još se obreckuje: „Nije običaj da ministar pred usvajanje Uredbe, a pogotovo kad se to dešava u kampanji, gleda stavku po stavku i da gleda šta je sve ispušteno kao što zamišlja bivši ministar Dinkić!“ Svakome treba za prasence sam priznaje da su mu izbori preči od građana i banaka kojima je pomrsio račune, obavezna pretplata na RTS povećana je sa obaveznih trista na obaveznih trista pedeset dinara, čujem da je Nenad Lj. Stefanović dobrotom najstarijeg našeg lista poručio da postoji daljinski upravljač, vlast je čudo, ma koliko lokalna, slučajna i privremena bila, u žitiju Kertesovom kroz koje nas je Brankica ljubazno provela defiluju zaboravljeni heroji, Uroš Šuvaković, magistar Šainović, jedan dobio dva miliona maraka, drugi milion i nešto, najveći donator Slobinog režima je, kaže, od svih veleposlatih uzimao potvrde i lepio ih u posebnu svesku kao kad je svojevremeno pravio herbarijum, čuvao ju je u sefu sa četiri brave, ali je ova ubrzo tako nabubrila da se ukazala potreba za novim sefovima, novim odajama, zdanjima, kao u bajci, ne verujem da je Kertes potvrde čuvao strahujući od kakvog prevrata, pre će biti da je zamišljao zaslužnog sebe kako na Andrićev venac doživotnom predsedniku donosi poklon za njegov stoti rođendan, slavljenik se našali: „Je li Bracika, kud se denuše onolike pare od Carine!?“, a Bracika će: „U snazi ste, dragi naš Predsedniče, voleo bih da dođete u obilazak Arhiva koji više ne mora da bude tajan i kome bih ako odobrite dao ime Slobodan Milošević“.
 Naše aktuelne glavešine dobijaju darove od simpatizera iz zemlje i inostranstva a posebna komisija motri da ne dođe do konflikta interesa (kad već tolerišemo to što nisu zamrzli svak svoju funkciju predsednika stranke!), dakle, sukob interesa je ako predsednik, premijer, gradonačelnik i šta ti ja znam primljeni poklon shvati kao ličnu svojinu, a dobio ga je kao ubogi nosilac titule; u smrtni greh pohlepe dužnosnik može pasti samo ako je poklon domaćeg porekla, ako dobije nešto izvana ne mora to da preda državi pa ne znam kako da je to skupoceno i dragoceno, predsednik Republike je prijavio tepih dobijen od Gadafija, ali po zakonu nije dužan da nam ga da, može da ga gazi, usisava, da ga praherom trese presavijenog preko metalnog gola ili da ga proda, ono pak što dobija od domaćih podanika ostaće mu samo ako cena poklona ne premašuje prosečnu platu, ovo se daje na znanje svim direktorima, predsednicima opština i njima sličnima: ako hoćete da se urežete u sećanje voljenim predsednicima poklanjajte im džidžabidže vredne stotinak evra, u protivnom,  poklon ste dali državi čijim ste ga prama i platili, predsednik Tadić prijavio je silesiju grbova i plaketa, ali i Zlatnu prizmu dobijenu od Partizana, istovetan dar dobio i premijer koji svoju Zlatnu prizmu, mal ne rekoh zlatnu pizmu nije još prijavio: možda sanjari da je pretopi u krst i pokloni je Svetoj materi.