Nevinost bez Mladića

Srbija je nedužna i optužbe za genocid u Srebrenici nisu osnovane. Ali je Konvencija o genocidu prekršena. Zbog toga što nije učinjen dokazani pokušaj da se masakr spreči. I zato što je Ratko Mladić još na slobodi. To je čovek koji se smatra najodgovornijim za pokolj. I verovatno se nalazi u Srbiji.

To što smo čuli od sudije Rozalin Higins pomaže nam u obnovi zarušenog samopoštovanja. Ali nas i pomalo brine. Jer, sud je sud, a ovaj pod rukom gospođe Higins je svoj posao uradio temeljno i pošteno. I toj presudi više ne može biti pogovora.

Srbija konačno mora da raščisti s najgorim delom svoje prošlosti. Mora odlučno da prevrednuje sve „patriotske” zablude u vezi sa Srebrenicom i zločinima koji su počinjeni u ko zna čije ime.

O generalu Mladiću se ništa ne zna već godinama. O njemu niko ne govori mesecima. Srbija je izbegla sve rokove koji su postavljeni za njegovo privođenje Hagu. Pred izbore, a i posle njih, ime Ratka Mladića se izbegava ili izgovara s vrhunskom nelagodom.

Možda je zbog svega toga mit o generalu rastao. Pre svega, legenda o njegovoj neuhvatljivosti i nedostižnosti. Tu vrstu hajdučkog iluzionizma prvo su začele velike sile. Tragali su za njim više godina, a izgleda da mu nikada nisu bili blizu. Proizveli su ga u simbol inata, koji je evoluirao u iracionalnu tvrdoglavost države.

Za svet, Mladić je simbol zločina. Za Srbiju teret koji ona ne može da zbaci niti da ga vidi. Javnost u ovoj zemlji je kategorično podeljena, pa je još mnogo njih koji su skloni da u odmetnutom generalu vide heroja. Njegovi saborci su ga smatrali nepobedivim sve do poraza. Članovi njegovog ratnog štaba su mu verovali sve dok se nisu našli iza brave.

Važio je za humanog oficira, čoveka koji poštuje konvencije i dobre običaje rata (ako takvih običaja uopšte ima), sve do Srebrenice. To je mesto gde je srpska vojnička čast posrnula, a viteštvo se posramljeno vratilo u stare čitanke. Taj sunovrat bez Mladića nije bio moguć.

Oficir koji je još pre Srebrnice sebe proglasio za svevišnjeg svakako se izgubio u haosu mržnje. To je objašnjenje, ali ne opravdanje. Onaj koji je mislio da mu je sve dopušteno i da slobodno može gospodariti smrću ne može biti amnestiran za zločin koji je počinila njegova vojska. Čak i ako je to bio odgovor na zločin.

Presuda Suda pravde dobro je štivo za katarzu. Ali, i opomena za državu. Možda se Mladić, gde god da je, više ne oseća kao oficir. On je nesrećnik koji traga za poslednjim ostacima svoje slobode, onaj koji smiruje svoju savest brisanjem najgorih uspomena. Ali, mi ne smemo biti njegovi taoci.

Država više ne može biti ničiji talac. Inače je ona iscrpla sve zalihe svojih apela, pozivajući odmetnutog generala da se preda „u interesu naroda”.

Interes naroda je samo da zločin konačno bude odvojen od Srbije. A to Mladić nikada neće učiniti svojevoljno.