Osećam bes i duboki jad

Američki pisac Pol Oster, jedan od najboljih i najčitanijih savremenih književnika u svetu, dao je intervju francuskom časopisu za književnost „Lir” povodom svog 60. rođendana, 3. februara. Pol Oster je, zahvaljujući izdavačkoj kući „Geopoetika” iz Beograda veoma popularan i kod nas, a upravo je u prevodu Ivane Đurić Paunović objavljen njegov najnoviji roman „Putovanja u skriptorijum”. U razgovoru sa Fransoa Biznelom u „Liru”, Oster govori o svom shvatanju literature, ali i veoma oštro, bez „dlake na jeziku”, kritikuje američku spoljnu politiku, a naročito američkog predsednika Džordža Buša. „Politika” donosi delove iz ovog intervjua.

Otkako je 1987. objavio „Grad od stakla”, svaka od Osterovih knjiga doživela je svetski trijumf. Strpljivo, Oster je stvorio jedinstveno delo u svom žanru, suptilnu mešavinu filozofskog romana i roud muvija, u kojoj se junaci, iako ih sudbina neštedimice šiba, ipak bore protiv rezignacije. Najnoviji roman, „Putovanja u skriptorijum”, predstavlja ključ za sva Osterova dela: priča o starcu koji ne izlazi iz sobe, pokušavajući da rekonstruiše zagonetku zaboravljene prošlosti metafora je samog umetnika pred sopstvenim junacima.

Zašto ste se odlučili da u „Putovanjima u skriptorijum” pisca proganjaju njegovi junaci, da mu oni sude?

– Nije mi to bila namera. Knjige nikada ne postoje gotove u piscu, one se prosto nameću; one se pišu same, kao da izlaze iz moje prirode. Ali, sa ovom knjigom se dogodilo nešto novo. Samo što sam u proleće 2005. završio „Bruklinsku reviju ludosti”, koja će se pojaviti u Francuskoj krajem leta, i počeo da radim na mom novom filmu „Unutarnji život Martina Frosta”, čija je postprodukcija trenutno u toku, kad mi se odjednom prikazala slika starca koji sedi na ivici kreveta, sa rukama položenim na kolena, spuštene glave, pogleda uprtog u pod. Ta čudna slika nije me napuštala danima. To je trajalo nedeljama i nedeljama, pokušavao sam da shvatim odakle dolazi, šta znači. Onda sam je napisao, u jednoj rečenici: „Starac sedi na ivici uskog kreveta, dlanova ispruženih na kolenima, glave pognute. Zuri u pod.” I ta je rečenica postala prva rečenica romana. Nikada nisam nijednu moju knjigu počeo tako. Ali, to opet nije bilo dovoljno ni za roman ni za moje razumevanje zbog čega me ta slika opseda. Do trenutka dok nisam shvatio: taj čovek sam ja, za nekih dvadesetak godina. Ja, u starcu. I to je trenutak kada je ta knjiga zaista izronila, i ja sam počeo da je pišem. Vrlo brzo.

Zašto je smrt voljenog bića jedna od tema koja Vas opseda? Vi to niste doživeli?

– Čovek ne zna ko je sve dok ga život ne stavi na probu. A ja verujem da je jedna od najtežih proba ona kada izgubite nekoga koga iznad svega volite. Kako čovek reaguje na bol, na gubitak, na usamljenost? Meni se to nije desilo, ali ja se toga užasavam. Ne prođe nijedan jedini dan a da mi to ne prođe kroz glavu. Zato pišem. Da bih, možda, držao na odstojanju to iskušenje. Osim toga, uveren sam da čovek najbolje piše o onome što mu izmiče, o onome što ne razume. Otud moje suzdržavanje da pišem o politici; isuviše dobro razumem ono što se u ovom času dešava u SAD i u svetu! Pišem o onome što me uznemirava, o onome što ne uspevam da uhvatim, da razumem. Smrt voljenog bića je deo toga… Ali, to je nesvesni proces pisanja: ja mogu da objasnim „kako” prilazim temi, „na koji način” to činim, ali ne umem da vam objasnim „zašto” pišem knjige. Ni pre, ni pošto sam ih napisao.

Da li ste žrtvovali svoj lični život Vašem delu?

– Verujem da svi pisci to čine. Svaki umetnik poseduje nešto što je jače od njega, što prevazilazi čak i njegov emotivni i porodični život. Nešto u njemu je jače, pošto ga privlači i protiv njegove volje. Čak i da želi da se odupre, ne uspeva, i po tome se poznaje umetnik: on popušta pred nečim što drugima liči na egoizam, a, u stvari, radi se o nečemu što ga nadilazi u potpunosti. Za umetnike je svet, takav kakav je, potpuno nedovoljan. Oni, a pisci posebno, ne zadovoljavaju se takvim svetom. Pisci su ranjiva bića. Ja imam potrebu da stvaram alternative onome što postoji u stvarnosti. Zbog toga je i istražujem: svet, politički i društveni život, moje kvartove, moj grad, ljude… i onda izmislim sasvim drugu stvar koja postaje moja stvarnost. Zbog toga su moji junaci živa bića.

Šta je umetnost pisanja?

– Pričanje priče. Ja sebe ne smatramromansijerom već „pripovedačem”. Naravno, pripovedač je onaj koji je neizostavno neko ko se koristi maštom, rečima, pa tako postaje romansijer. Ali, ja se trudim da, što je moguće bolje, ispričam priču a ne da prenosim ovu ili onu ideju. Naravno, jednu je priču prijatnije pratiti ako ima metafore, ako ponire u dubine u kojima se nalaze koreni ljudskog bića, i ako pokatkad istražuje metafizičko. Ali, priča je iznad svega. U suprotnom, ne piše se roman nego esej…

Da bi se pisali romani treba biti vrlo čvrst. Ne prepustiti se ni za sekund sentimentalizmu, ni najmanjem saosećanju, ni najmanjoj slabosti prema sopstvenim junacima i sudbini koju ste im odredili. Treba pustiti da govore o svojoj najmračnijoj strani. Ako to ne činite, lako iskliznete, ne govorite istinu, ne pišete više roman već nešto čemu ne treba verovati.

Ovaj roman može da se čita i kao metafora aktuelne političke situacije u SAD, sudbina Indijanaca podseća na sudbinu Iračana. Zbog čega ste to učinili?

– Imate pravo, to jeste jedna od tema romana. Ne glavna, ali se ova knjiga može čitati i kao politička parabola. Ima priču u priči. Ima to podsećanje na pesmu napisanu oko 1830, kada se desio lov na Indijance… Ta priča u priči govori o potrebi, isključivo američkoj čini mi se, da se stvore neprijatelji i tamo gde ih nema. Zašto? Da bi se unificirao narod. Tako su SAD unificirane. Izmišljanjem neprijatelja, koji je bio čista izmišljotina: Indijanaca. Jednom označeni kao neprijatelji, Indijanci su predstavljali stranu protiv koje se ujedinila jedna raznorodna populacija koja nije imala nikakav pozitivan razlog da se ujedini.

Hoćete da kažete da SAD to ponavljaju u Avganistanu ili u Iraku?

– Da, potpuno. To je američki spontani refleks. Sećate li se Ronalda Regana sa Panamom? Oca Džordža Buša sa Irakom, 1991. Uvek ista priča: kada ste nesposobni da ujedinite zemlju iznutra, vodeći je ispravno, vi izmišljate spoljašnju pretnju, neprijatelja, i onda zvonite na uzbunu. Američka konjica, to uvek funkcioniše u narodnoj mašti, tako da… To je, avaj, vrlo mračna istina, ali zašto zatvarati oči pred tim? I Francuzi su to činili u svoje vreme. I Englezi. I Nemci. Sada je red na Amerikance…

Kako se osećate kao američki građanin? Žestoko ste reagovali na položaj Džordža Buša juniora posle 11. septembra…

– Što se mene građanina tiče, mogu vam reći da se moj bes prema Bušu i njegovoj administraciji još povećao posle 11. septembra. Nikada nismo bili više nasamareni. Sve njegove odluke, već pet godina, loše su i naročito štetne za sliku Amerike – koja nije ono što on predstavlja. Situacija u Iraku je dobila zastrašujuće proporcije, kako za lokalno stanovništvo tako i za američke trupe. Ako stvari nastave tim putem, ja ne vidim kuda idemo – osim u doba straha. Šta će se desiti sa Iranom ako Buš ostane na vlasti? Čak su i američke diplomate zastrašene njegovom nesposobnošću. Buš nas vodi ka ivici provalije. Ima još vremena da nas u nju baci… Ja sam Amerikanac, a naročito Njujorčanin (što nije baš posve Amerika), ali se bojim onoga što može da se desi. A to utiče na moj posao pisca. Kakav će on biti, inače? Osećam bes i duboki jad pred svim tim: smatram da Amerika izdaje samu sebe sledeći put Džordža Buša… Ne živimo u srećno doba, verujte mi, i nijedan romansijer ne može biti prema tome ravnodušan. Ono što se danas dešava ne može se ni sa čim porediti. Ni rat u Vijetnamu, u kojem je toliko ljudi pobijeno, i više nego danas u Iraku. Ono što se trenutno događa je antidemokratija: ako ne sledite Buša, ako se ne slažete sa njim i to javno kažete, on vas optužuje za izdaju, za antipatriotizam… Verujem da je odgovornost pisca da se sa tim suoči, i da time – koliko god je to moguće – prožme svoje delo.