India matrimonials

«Bramanska porodica zgodnog mladića (31 god/170cm), doktoranta univerziteta Ajvi lige (*vrhunski američki univerziteti), trenutno na visokom položaju u SAD, poziva u udruženje u bračnu zajednicu lepu obrazovanu devojku iz kultivisane porodice. Biografiju sa fotografijom slati u boks br... «

«Zgodan Sik svetle puti (170 cm/70 kg/45 godina), ne puši, ne pije, vegetarijanac, vernik, obrijan i uredan*, potiče iz ugledne porodice visokih moralnih načela. Razveden posle samo mesec dana braka, bez dece. Traži nikad udavanu, zgodnu domaćinsku devojku, po mogućstvu nezaposlenu, visokih moralnih i ljudskih načela. Miraz nije važan. Kasta nije prepreka.»

* Napomena: Sik je verska grupa u Indiji čiji se muškarci tradicionalno ne šišaju i ne briju. Nose turbane jarkih boja.

I tako dalje, stranice i stranice nedeljnog dodatka najčitanijeg indijskog lista na engleskom jeziku. A da ne govorimo o internet sajtovima za potragu idealnog bračnog partnera na koje se dnevno prijavljuje po 30.000 novih članova. A tek sajmovi za prodaju opreme, odeće i nakita, kao i organizaciju venčanja, koji se svake godine održavaju u ekskluzivnim gradskim hotelima... Ovde se venčanja i brakovi ne prepuštaju slučaju i nisu stvar emocija. Otkad Indija postoji, porodica je svetinja, a venčanja su ulazak u poslovni ugovor, obezbeđenje porodične stabilnosti, ekonomskog, socijalnog i verskog statusa, produženja porodičnog stabla. Takvi ugovori obično daju vrlo dobre rezultate kad su u pitanju imućne, obrazovane gradske porodice. Mladi moderni Indijci, od kojih su se mnogi obrazovali na Zapadu, danas će vam reći da su u potpunosti za ugovorene brakove. Ne baš naslepo, ali svakako uz pomoć porodice, kao i profesionalnih agencija. «Naravno da je tako bolje», kaže mi Pratikša, dok nam se deca igraju u parku. «Je l' ti stvarno misliš da ovde ljudi imaju vremena za veze i vezice, za pogrešne likove, za pokušaje i promašaje? Treba završiti studije, izboriti se za dobar posao, a istovremeno se porodično situirati. Konkurencija je surova. Kako drugačije postići uspeh na svim poljima, ako ne uz pomoć porodice i sistema? Ne vidim šta tu ima nejasno.»

Pa dobro, kako to u stvari funkcioniše? Kad se mladi čovek ili žena odluče da konačno podlegnu pritisku porodice i da se upuste u potragu za bračnim partnerom, angažuju se agencije i daju se oglasi u novine. Tu se postavljaju osnovni zahtevi i otkrivaju glavne prednosti. Iako gornji primeri sadrže neke modernije nazore, gledajući većinu oglasa vidim da su najvažniji kriterijumi još uvek, svakako, kasta, kao i finansijski i socijalni status porodice u sredini u kojoj žive. Ako se traži mlada, često se od nje ne zahteva da bude obrazovana, ali je vrlo važno da je što svetlije puti (to ovde nazivaju "wheat complexion" - ten boje pšenice) i vitka. Pošto jedna fotka može i da slaže, često se traži i čitav foto-album iz prethodnih godina da bi se objektivnije utvrdio izgled mlade. Za mladoženju je važniji status, posao i plata nego izgled. Na kraju krajeva, uglavnom su muškarci oni koji traže, a žene one koje moraju da polože prijemni ispit. Posle prve selekcije, kreće dodatna razmena informacija, upoznavanja porodica i "kandidata", i provođenje vremena zajedno da bi se videlo da li postoje elementi dopadanja. Na kraju, konačni test je slanje natalnih horoskopa budućih mladenaca bramanskim sveštenicima koji utvrđuju kompatibilnost partnera i određuju povoljne datume za venčanje.

Sezona venčanja je obično zimi, od oktobra do marta, prevashodno zbog povoljnih klimatskih uslova. Tradicionalno, venčanja se obavljaju uglavnom u kući mladinih roditelja, gde se podižu veliki šareni šatori, pri čemu se redovno zagradi i pola ulice ispred kuće. Ali, to ovde nikome na izgled ne smeta. Slavlja traju više dana, smenjuju se gosti i posluženja. Mladenci, naravno, u svemu tome ne mogu da uživaju, već strpljivo preživljavaju brojne ceremonije. Venčanje je događaj za roditelje i rodbinu, da se pokaže ko je ko, ko se s kim udružio i ko koliko ima. «Ja sam se venčala u Londonu, gde sam tad živela», priča mi Pratikša. «Na mom venčanju je bilo oko 2000 zvanica, koje su preda mnom prodefilovale u pet dana. Prvo mi je bilo važno kako će sve to da se odvija, a onda, posle drugog dana, digla sam ruke i pustila da i taj vašar prođe. Rekla sam sebi - Pratikša, ovo nije za tebe, ovo je za tvoje roditelje.» U toku venčanja, mlada ne pokazuje znake sreće, ona mora da izgleda tužno, jer taj čin označava njen odlazak iz roditeljske kuće. Posle venčanja, mladenci odlaze u kuću svekra i svekrve, gde će često i ostati. Tako se i Pratikša iz Londona preselila u Nju Delhi. Od žene se tradicionalno očekuje da preuzme brigu o svekru i svekrvi, dok će svoje roditelje samo posećivati. Ovaj običaj je verovatno i jedan od razloga što je preferencija muške dece u Indiji poprimila dramatične razmere, uz druge faktore koji zaslužuju da budu tema zasebnog članka.

Naravno, u višim slojevima društva svi ti aranžmani se obično završavaju civilizovano i brakovi rezultiraju srećnom i stabilnom zajednicom iz koje će proisteći nove generacije uspešnih mladih i lepih Indijaca koji će osvojiti svet. U ruralnoj Indiji, pak, među manje povlašćenim a mnogo brojnijim delom stanovništva, priče nisu uvek tako ružičaste. Deca se venčavaju rano, često ispod zakonom dozvoljenog uzrasta, jer porodice ne mogu da ih ishrane. O njihovom učešću u izboru životnog partnera naravno da nema ni govora. U nekim delovima Indije, pretežno u Pandžabu, poslednjih decenija došlo je do dramatičnog demografskog poremećaja u brojčanom odnosu između muške i ženske dece, jer majke masovno abortiraju čim ustanove da je plod koji nose ženskog pola. Taj trend se nastavlja iako je danas u Indiji zakonom zabranjeno utvrđivanje pola deteta pre rođenja. Zbog toga je danas tamo teško naći neveste za brojnu mušku decu. Kao posledica tog poremećaja, poslednjih godina narastao je biznis kupovine devojčica iz drugih siromašnih krajeva Indije. Fizička i psihička zlostavljanja žena, nasilje u porodici, ubistva zbog neisplaćenih miraza, u Indiji su izuzetno rasprostranjeni i stoga je krajem prošle godine uveden niz zakona za zaštitu žena u porodici. Iako veoma zakasnelo, njihovo usvajanje se ovde pozdravlja, ali vlada i velika neizvesnost kako će se oni u praksi primenjivati. Tradicija je, ipak, jača u provinciji i žena će se teško odlučiti da ode u dom za žrtve nasilja i traži zaštitu policije.

Iako se vremena menjaju i neminovno unose elemente modernog zapadnog života, sa brakovima iz ljubavi, sa razvodima, sa javnim gej vezama i voljnim nevenčavanjima, tradicionalni brak iza koga stoji cela porodica će u Indiji verovatno zauvek ostati svetinja, naročito van urbanih sredina. Isto važi i za nepremostive socijalne razlike koje su prisutne na svakom koraku i u svakom aspektu ovdašnjeg života.