Gambit crnim figurama

Izolacija ili integracija. Prošlost ili budućnost. Mediji sa Zapada su uniformno odredili ram crno-bele slike srpskih izbora. Kada su prošli, udarni akcenat bio je veoma različit. Jedni su, valjda po navici, podržavali nasleđeni stereotip: ultranacionalističke snage dobile su najviše mesta u novom parlamentu – iako većinu drži proevropski, demokratski blok. Drugi, koji prepoznaju menjajuće lice Srbije, počinjali su pobedom proreformskih snaga – iako su nacionalisti ostali pojedinačno najjača stranka.

Redosled je veoma bitan, ali brine prisustvo kategorije nacionalizma u obe varijante. Otkud tako visok rejting Srbije kao zemlje neposustalo snažnog nacionalizma? Legat unutrašnjeg raspada Jugoslavije kroz kolekciju etničkih ratova? Rezime unutrašnjih slabosti? Doprinosi spolja? Kako i u Beogradu, gradu koji uvek hvalimo zbog njegovog kosmopolitizma i otvorenosti, pobeđuju oni koji bi i dalje da ratuju?

Otkako je krajem 1980-ih, uz blagoslov crkve, prvi put upotrebljen kao moćno populističko oružje, nacionalizam se pod firmom novoprobuđenog patriotizma uselio u srpsku svest i podsvest. Pripadanje naciji predstavljalo se kao vrhunski politički ideal.

Nacionalistički kolektivizam opstao je kao žanr koji se traži. Ponuda je raznolika. Od hard varijante radikala do narodnjačkog light modela. Da sve bude komplikovanije, i stranke od kojih se to ne bi očekivalo tiltovale su udesno tražeći glas „nacionalno svesnog” Srbina.

Opšte je mesto da se za efikasno uništavanje korova nacionalizma koristi zaprašivač koji je mešavina demokratskih sloboda, ekonomskog prosperiteta i socijalne sigurnosti. Slobode smo upisali u novi ustav. Kako stojimo sa preostalim kategorijama? Slabašno.

Društvo uvek očekuje zaštitu države. Kada država nije u stanju da im omogući posao i bolji život, najlakše je posegnuti za nacionalizmom. To što ga ima u meri u kojoj ga ima, dokaz je da se Srbija sporo gradi kao država građana. Budućnost ne dolazi sama od sebe.

Raspirivanje nacionalnih strasti dođe kao panaceja (lek) svih promašaja. Surogat za tranzicione nedaće koje su nam se sručile na glavu i uvukle u džepove. Paravan nesposobnosti, usporenih reformi, korupcije, koketiranja sa „slatkim pravoslavljem” i politikom za koju verujemo da je pobeđena. Nije to naravno sve.

Bombardovanje 1999, suđenja u Hagu i Kosovo doprineli su da nacionalizam dobije demokratsku, građansku formu. Pojam „patriotskih snaga” iz ranijih vremena mnogi i danas upotrebljavaju na diku i ponos.

Hag je važna uvozna komponenta. Većina Srba postupke i odluke Tribunala doživljava kao iritirajuće i neizbalansirane u procenama krivice minulih ratova.

Kosovo je drugi rezervoar argumenata da su Srbi „nacionalisti”. Nisam ovih dana pročitao ni jedan strani tekst u kome se ne spominje da se izbori održavaju u senci očekivane odluke da Kosovo dobije neku vrstu nezavisnosti. Onda sledi da ultranacionalisti, konzervativna stranka premijera, ali i sve druge – sa izuzetkom koalicije oko LDP – odbijaju da prihvate takvu odluku.

Nacionalizam koji nam dopisuju povodom Kosova ne može da se pravda. Kritike ga samo indukuju. Ni jedna država dobrovoljno ne prihvata oduzimanje teritorije. Činimo šta možemo. Pozivamo se na nebeske i zemaljske, međunarodne i domaće pravde.

Retko ko poriče da proglašenje nezavisnosti Kosova – kako god da ona bude formulisana – nije u suprotnosti sa kolekcijom međunarodnih dokumenata: od Helsinške do Povelje UN. Jeste, ali nezavisnost Kosova je završni čin dezintegracije nečega što se zvalo Jugoslavija. Ako su već nasilno promenjene granice u Evropi, zašto ne bi još jednom, obećavaju poslednji put. Ako je etnički gotovo homogena Slovenija glatko dobila podršku da bude nezavisna, ako su i Crnogorci dobili državu, zašto je ne bi imalo i etnički gotovo homogeno Kosovo?

Staro je pravilo da su principi izmišljeni da bi se nekada kršili. Svi balkanski ratovi bacali su pod noge međunarodno pravo, uključujući i ženevske konvencije, pa zašto onda stvari ne isterati do kraja. Zašto međunarodna dokumenta ne bi bila pogažena još jedan put? Pa da se stavi tačka. I kaže da od sada više tako biti neće, ne samo na Balkanu već bilo gde drugde.

Iskreno govoreći, ne vidim rešenje kojim obe strane mogu da budu zadovoljne. Kosovo je Gordijev čvor i kao takav će se i rešavati – diplomatskim mačem, a ne rasplitanjem. Međunarodna zajednica na Kosovu se od početka nije postavljala kao medijator, već kao protektor i isključivi arbitar.

Kada su Srbi puškama čuvali Soču pokušavajući da odbrane Jugoslaviju, kada su kidisali na Vukovar i Dubrovnik, kada su pod opsadom držali Sarajevo i kada su silom intervenisali na Kosovu – posle toga su bili sankcionisani i bombardovani.

Isti „milosrdni anđeo” sada – pod uslovom da oko Kosova budemo „konstruktivni” – obećava podizanje rampi na putu brže integracije u Evropu, finansijsku i svaku drugu podršku. Primaju nas u Partnerstvo za mir i otvaraju vrata NATO.

Nije neobično da se Srbi ponašaju po onoj antičkoj: Bojim se Danajaca i kada darove donose. Teško je preko noći promeniti svest. Nedavna prošlost i te kako određuje stepene onoga što nazivaju nacionalizmom. Zapad ima svoj udeo što je to danas tako.

Ne bih da prenebregnem naš udeo. Napadali smo Ahtisarija i pre nego što je preuzeo dužnost – kao da on zaista sam odlučuje. Kosovsku preambulu predstavljaju nam kao važniju od čitavog Ustava. Pretimo diplomatskim raskidom sa svetom koji prizna nezavisnost.

Uz mega-decibele, gusle i tamjan, političari viču da ne daju kolevku srpstva. Podgrejavaju nacionalni ponos na neuralgičnom pitanju iako znaju da nema regruta koji bi, kada bi i mogli, ratovali za Kosovo. Tvrde da je ovakav stav defetizam i zariču se nad Biblijom i Ustavom – tim redom – da nećemo napustiti ni pedalj naše svete zemlje.

Pitaju se: zašto hoće da idu kada im dajemo suštinsku autonomiju? Razmišljaju avnojevski: ko ima pravo na otcepljenje? Drže se srednjovekovnog teritorijalnog koncepta a sanjaju o Evropi bez granica. Srbe sa Kosova – za koje odgovaramo i koje treba zbrinuti – koriste kao pione u gambitu koji igramo crnim figurama. Neće ili ne mogu da vide da, dok pričaju o evropskim integracijama, pothranjuju nacionalizam.

Nemaju hrabrosti da pitaju: da li su Srbi spremni da se odreknu dela teritorije koja je ionako pod međunarodnom paskom da bi bez bukagija krenuli napred? Da li je teritorija važnija od kvaliteta življenja? Da li smo spremni da milijarde dolara trošimo na Kosovo? Da li bi prihvatili da Albanci sutra u srpskom parlamentu budu blok koji će određivati sve strateške odluke?

Postali su – jedni iz ubeđenja, drugi zarad populizma – taoci sopstvene retorike. Uz njih smo i svi taoci. Nije mi jasno šta hoćemo: jedinstvenu državnu teritoriju podeljenu sanitarnim kordonom koji će decenije ili vekovi ukinuti? Da li uopšte znamo kako su Albanci na Kosovu reagovali na srpske izbore? Opet sam morao da se obaveštavam iz strane štampe: nisu ih zanimali.

Pošto su političari zakasnili da se ozbiljno angažuju oko Kosova, pošto su propustili priliku da Srbiju pitaju šta hoće i pošto izbegavaju da nas obaveste kako stvari stoje, očekujem da ćemo – kada budemo dobili Ahtisarijev stav – imati neku verziju španske koride ili tuče za brašno u Somaliji.

Tamo će nas opet optužiti za nacionalizam. Da ne bi gajili iluzije, Srbija je kao nacionalna država već rezultat rata na Kosovu. Teritorijalno mnogo uža nego što su etnonacionalisti sanjali. U Prištinu ne možemo da putujemo. Srpske izbeglice sa Kosova biće dokaz produžetka neuspešne politike koja je počela katastrofalno a uz pomoć prijatelja završena loše.