Hodnik sa Banjice

Spolja to izgleda kao svaka druga kasarna Vojske Srbije. Prijavnica sa dva vojnika koji vam zatraže ličnu kartu, pa stražara gde se odmara i priprema kasarnska straža i zatim kompleks zgrada nekadašnje komande Prvog vazduhoplovnog korpusa RV i PVO nekadašnje SFRJ, pa onda kako su godine prolazile i država se smanjivala i raznih drugih komandi. Šta je sve tu danas, to verovatno ne znaju ni oni vojnici sa prijavnice...

Zgrada odmah iza prijavnice sa dežurnim vojnicima na svom ulazu ima dežurne podoficire. Sve je po vojničkim propisima, disciplina brale, nema zezanja. Levo se ulazi u dugačak hodnik i tu, zapravo, počinje priča o reformama jedne vojske.

Metalne kasete, drveni ormari, lavori, prazne kutije od televizora, usisači za prašinu, dečje igračke, kolica i bicikli, sve u nizu naprosto je od poda do plafona zakrčilo hodnik. Sve što je ostalo od imovine vojnih izbeglica i beskućnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije. S druge strane tog „buvljaka” vrata sa imenima porodica. Po jedna soba po porodici od nekoliko članova, muž, žena i deca. Samo gospođa Ljuba, Slovenka koja je sa JNA, gde je bila i zaposlena, došla iz Ilirske Bistrice u Beograd 1991. godine, ima dve prostorije. Za nju, muža i dve odrasle kćeri.

Negde na kraju tog hodnika tuge, čajna je kuhinja sa vodom i tu tih tridesetak porodica sebi sprema hranu. Odmah do kuhinjice sanitarni čvor sa dva toaleta-čučavca i dva tuša. Na skoro 80 ljudi.

Bilo je veče i red za toalet i tuš već se formirao u hodniku: mala deca, odrasli tinejdžeri, nekadašnji oficiri, bivši ranjenici sa frontova bivše i sadašnje države, njihove žene. Tišina i poneki ogorčeni muški pogled starijih ljudi na pridošlicu sa strane. Pogled njihovih žena, koje iz tog kupatila-toaleta izlaze u bade mantilima, prijatan je, skoro da je izvinjavajući. Kao da žene lakše podnose sudbinu, ako je to uopšte sudbina? Odrasli ulaze u svoje sobice, na hodniku ostaju samo deca u pidžamama da se igraju sa mačkom. I tako to traje već 15 godina. Jer, vojnici su naučili da trpe, to im je u opisu radnog mesta.

Napolju je već noć, kasarna je utonula u mir banjičkog brda, komandir straže sprema se da razvede svoje vojnike po stražarskim mestima. Odsečne komande i pokret. Mladi vojnici sigurno vide bivše vojnike iz hodnika tuge. Možda znaju, možda i ne znaju kroz šta su sve prošli stanari tog hodnika? Ali to sigurno naslućuju. I sigurno vide odnos vojske i države prema bivšim vojnicima.

Vojnik ne sledi naredbe koje bi mogle da izazovu njegovu smrt samo zato što nosi uniformu, ili zato što samo veruje u patriotizam i dužnost. On sluša naređenja kada oseća brigu države i vojske o njemu. Ako toga nema onda nastupa krah kodeksa vrednosti i časti oficirskog kora, pada standard integriteta vojnog poziva. Zašto se na Vojnu akademiju javilo jedva dvadesetak kandidata, zašto više nema ispraćaja u vojsku? Koliko rezervista bi se danas dobrovoljno odazvalo vojnom pozivu? Čega je to posledica? Godinama smo živeli u uverenju, što je dobro za armiju, dobro je za društvo i narod. Narod i armija su jedinstveni, pa je narod i postao armija. I sada, posle svega, u mirnodopsko vreme armija je postala armija, samo mali deo naroda. A ciljevi naroda nisu samo vojni. Kao da sinteze interesa armije i naroda više nema, kao da se veze između armije i nacije polako kidaju.

U protekle tri godine Beograd je bio mesto sa najviše održanih okruglih stolova, seminara i skupova u svetu po pitanjima vojnih reformi, reformi sistema bezbednosti i obaveštajnih službi, ulasku u Partnerstvo za mir, rekonstrukciji oružanih snaga i zbrinjavanju prekobrojnog vojnog osoblja, uništavanju mina, pešadijskog naoružanja, merama poverenja i bezbednosnog relaksiranja na Balkanu, profesionalizaciji oružanih snaga i kontroli vojnih arsenala. Mnogi su se na tome i parazitski etablirali. U međuvremenu, imenujemo i preimenujemo sve novije i po imenima zvučnije vojne komande. U međuvremenu od vojne imovine rasprodajemo sve ono što je stvorila nekadašnja SFRJ, od oružja do nepokretnosti, osim Titovih vila. Začudo, njih nema na spisku vojne imovine za prodaju. Kako to objasniti stanarima tužnog hodnika na Banjici?

Poslednji srpski regrut defilovaće pred zastavom Srbije verovatno 2010. godine. Do tada misliću na reči poslednjeg američkog komandanta u Vijetnamu, generala Freda Vejanda: „Američka armija, zapravo je narodna armija i pripada američkom narodu, koji je ljubomorno i vlasnički zainteresovan za sve što se u njoj zbiva i zato se armija nikome ne može olako prepustiti”...