Đavo (ni)je u čipu

Primena novog zakona o ličnim kartama, koji predviđa da ovaj osnovni identifikacioni dokument sadrži i takozvani biometrijski čip, neće početi 27. januara, a kada se uredbom „precizira” letos usvojeni zakon, građani će moći da biraju između nove „legitimacije” s čipom ili bez njega.
Odustajanje od čipa privuklo je veću pažnju javnosti nego usvajanje zakona koji ga je uveo (14. jula 2006). Najviše zasluga za ovakav razvoj događaja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je prošlog oktobra, posebnom odlukom Svetog arhijerejskog sabora, tražila da se zakon stavi van snage.

Da li smo time izbegli „đavolju rabotu”? Da li se od primene zakona, onako kako je prvobitno usvojen, odustalo pod pritiscima javnosti (kojih nije bilo u pravom smislu te reči: sem Crkve i dva internet sajta, niko se preterano za ovo nije zainteresovao), da li je reč o predizbornom sticanju poena, ili o tome da „nadležni organ” (Ministarstvo unutrašnjih poslova) jednostavno nije bio spreman da u postavljenom roku pristupi ovom komplikovanom i delikatnom poslu?

Tri objašnjenja

Od sva tri moguća objašnjenja najprihvatljivije je treće. Sve primedbe o čipu i sporenja oko privatnosti koju on ugrožava bile su na stolu i pre usvajanja zakona. Vladi pred izbore ne ide naruku da odlaže primenu zakona koji je sama predložila.

Početak izdavanja novog dokumenta u suštini znači uvođenje nove evidencije građana, a, stručno rečeno, to je primena novog informacionog sistema. Jedan informacioni sistem podrazumeva organizovanu, unapred propisanu interakciju između ljudi, mašina i metoda da se informacije prikupljaju, obrađuju, distribuiraju i praktično koriste.

U konkretnom slučaju, 27. januara u svim stanicama MUP-a trebalo je da budu na mestu posebna oprema i ljudi obučeni da njom rukuju, u koju bi se unosili podaci za novu ličnu kartu i digitalizovan otisak prsta, fotografija i potpis… Zatim, trebalo je da postoji sistem za obradu i skladištenje tih podataka, propisano korišćenje, sve do opreme za unos podataka u čipove i mašina za štampanje novih, plastičnih ličnih karata.

Ništa od toga još nije viđeno. Oprema, vredna sto miliona dolara, stigla je još 2003. Zakon je donet tek tri godine kasnije. Tvrdi se da je deo ljudi iz MUP-a prošao obuku, ali, po svemu sudeći, nije se pristupilo implementaciji pratećeg informacionog sistema na način kako to treba da se uradi: veoma detaljno isplanirano, sa unapred utvrđenim rokovima i kontrolnim punktovima, jasno utvrđenim nadležnostima i odgovornostima.

Đavo, dakle, nije u čipu. Nijedna tehnologija nije sama po sebi đavolska – Satana je u njenoj primeni.

Čipovi su svugde oko nas, a i primera da oni olakšavaju život, ali i da se zloupotrebljavaju za nadgledanje naših života ima napretek, na svim meridijanima, a najviše tamo gde ima najviše čipova. Čip je postao deo civilizacije: bez njega nisu više zamislivi ni savremena ekonomija, ni savremena administracija.

Đavo je u podacima: u načinu kako su organizovani, korišćeni i čuvani. Primera radi, u Britaniji je upravo u toku velika rasprava o tome da li će baza podataka za nove lične karte (sa čipom) koje se uvode od 2009. biti centralizovana i da li će moći da je koriste sva ministarstva.

U našem novom zakonu o ličnoj karti na prvi pogled nema ničega spornog: čip bi samo u digitalnoj formi čuvao podatke koji bi već bili odštampani na njoj, od fotografije do potpisa (plus matični broj roditelja). To nije novi atak na privatnost: svi smo već obeleženi „jedinstvenim matičnim brojem građana” (JMBG).

Široka vrata za bazu podataka

Strah od čipa u ličnoj karti samo je sindrom šireg nepoverenja prema državi proistekao iz loših iskustava iz nedavne prošlosti, pa i aktuelne sadašnjosti (još neotvoreni dosijei, odbijanje Bezbedbosnoinformativne agencije saopšti i tako bezazleni podatak o tome koliko ljudi prisluškuje i slično). U Zakonu o ličnoj karti, zatim, veoma široko su otvorena vrata za korišćenje podataka iz baze: svima koji su „ovlašćeni” i kojima je su „neophodni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti”.

Država se nije baš trudila da ovo nepoverenje umanji: zakon o zaštiti podataka o ličnosti nije ni na vidiku. Tehnologija je svugde, po pravilu, brža od zakonodavstva, ali u našem slučaju moralo bi bar da se pokaže da su zakonodavci toga svesni – i da se trude da jaz premošćavaju.

Građanin bi, najzad, kao minimum morao da ima pravo na uvid u ono što država zna i čuva o njemu, iz jednostavnog razloga da predupredi ili ispravi verovatne greške, koje mogu da imaju i teške posledice.

Od čipa se ne može pobeći: potrebni su nam novi, moderni identifikacioni dokumenti da bi olakšali rad državi, ali i nama: ako nova lična karta ne otkloni potrebu da se za svaki posao pred „organima” vade krštenice, uverenja o državljanstvu, prijave stana – onda se uzalud izdaje.

A što se „Velikog brata” tiče, borba s njim će biti teška – i neprestana.

Može se i bez lične karte

Lične karte, kao dokumenti za identifikaciju koji se moraju nositi, zakonska su obaveza u oko sto zemalja. Dobrovoljne su u Austriji, Australiji, Kanadi, Finskoj, Francuskoj, Švedskoj, Švajcarskoj i još ponegde, a među razvijenim zemljama gde kao lični dokument nisu predviđene zakonom , pre svega su SAD,  Japan, Norveška, Irska, Novi Zeland… U Britaniji će postati obavezna od 2009.