KOTOVO!

Sve kul, matori, ne treba mi tvoja teritorija. Ne želim tvoje zemljište. Nije ovo feudalizam, zabole me za tvoju zemlju. Mene zanima nešto drugo.

Kao prvo, ja tamo imam neke crkve. Kapiraš. Te crkve su nešto do čega je meni u ovom trenutku veoma stalo, one su moje srce, moja kolevka, ognjište, imaginarna projekcija, mitološka opscena, nazovi to kako hoćeš, rugaj se i sprdaj, ali tebe se to ne tiče, nije na tebi da o tome razmišljaš. Mnogi moji preci ostavili su tamo svoje kosti. Pre mnogo, mnogo vekova, nekada davno kada su oni vladali tom zemljom. Možda je to za tebe samo gomila prašnjavog skeleta, ali imaj u vidu da je za mene to relikvija, otelotvoreni oblik prapostojanja, fizički dokaz moje svete prošlosti. O budućnosti ne znam ništa, ali sam od prošlosti mnogo naučio. I svakako ću učiti još.

Možeš da kažeš da se ponašam kao nekakav forenzičar, nekrofiličar, manijak, budala, ali jednom ćeš shvatiti matori, zbog čega mi obožavamo našu mrtvu prošlost, jer ona je jedino razdoblje našeg života koje ne može biti gore nego što već jeste. Naša mitološka prošlost vila, čarobnjaka, buzdovana, topuza, careva i knezova i zarđalih kašika, da li si ti svestan šta znači za jedan narod sve to da ima iza sebe? Toliki teret uspeha, taj galopirajući stardom, pa ko bi to podneo? Ajde, kaži. Pusti tvoju gudru, belo roblje, oružje, i poslastičarnice i ostale prizemne stvari na koje ti ciljaš. Pa, ti pojma nemaš. Pričaš o ovozemaljskom životu, a nisi dotakao nebesa. Matori, ovde se radi o prioritetima.

Ajde mi lepo, tebi to zemljište, i onako ne liči ni na šta. Onda da vidimo dalje, šta imaš da ponudiš. Pusti ispašu i ovce, šta je s onim regionalnim wireless projektom o kojem smo pričali? Umrežavanje, šta je s tim? Dobro, gudra okej, ali ništa nam to ne znači ako se ne uozbiljiš i ne počneš da proizvodiš vrhunsku robu, ili makar onu s geografskim poreklom, nabavi neko seme, ne znam, snađi se, i mani se dopa, molim te, to je tako pase. Dalje, što se tiče oružja. Kažeš, oružje. Šta ti misliš, ti kao da ne znaš, pa mi smo radili sa svima, radili smo sa Gadafijem, radili smo sa Sadamom, znamo kako te stvari stoje. A trenutno stoje vrlo rđavo. Jer nas oružje malo počinje da smara. Može zolja, hekler ili dva, ali to je više kao lično naoružanje, za ubijanje po ulicama, a ja ti govorim o armiji, o vojsci, nacionalnoj odbrani, pa čoveče, mi se ovde ubijamo između sebe! Dajte nam još malo oružja i počećemo ponovo da vas rokamo. Sve te prangije loše utiču na nas.

Zato nema potrebe da se sad nešto cimamo oko parčeta zemlje. Ali, upamti: mi tamo imamo korene. Upamti to. Mogao bih sad da ti predložim sledeće. Da mi lepo počupamo te korene odande, prenesem ja to nešto crkava ovamo, dam ovde momcima da restauriraju te freske, onog anđela, velikoiskušenike i ako je ostalo nešto od bogorodica, ispoliramo Gračanicu, može Evropska Komisija da finansira u okviru nekog off projekta, konkurisaćemo, imam i ja valjda neke veze, odradim usput još dve, tri publikacije enciklopedijskog tipa u luksuznim box setovima, sa liner notes Noama Čomskog, znam ga, ortak je, i Putinov je prijatelj, normalno uz to bi išla i odgovarajuća selekcija DVD izdanja u saradnji sa partnerskom kućom iz regiona, a za grand finale ostavio bih jedan nacionalni filmski mega-projekat, istorijski spektakl pod nazivom Kosovski Boj.

Naravno ne kao ono Šotrino sranje s dvaespet statista na poljani, nego napokon da se odradi neka međunarodna koprodukcija, nešto skupo, dostojanstveno; pazi, tu treba navući pare, a pare mogu da se navuku, možda preko nekih tajkuna, ali oprezno, jer ulog je veliki, u pitanju je čast, pa zato i pretpostavljam da Oliver, mislim Stoun, verovatno ne bi imao ništa protiv da režira, Sergej da igra Obilića, a možda preko Srkija iz Fox-a uspem da iscimam Benisija Del Tora za ulogu Bajazita, što da ne, treba razmisliti, naravno, da i ne nabrajam raznovrsne propratne akcije propagandnog tipa, Miloš Obilić action figurice, Car Lazar nintendo, Marko Kraljević playstation ili neka frp-ovana varijanta, opet neke vile, bauci i prokletije, neko ludilo, Srbija, mitska Srbija, Srbija u Mordoru, 3D Srbija, i već pogađaš, situacioni performansi i instalacije na brojne teme kao što su „Nacionalni identitet, mitološko određenje i razvoj“, „Na krilima mrtvog anđela“, „Smrt, beba i kolevka“, kao i poneko šokantno, avangardno stremljenje, poput „Digli nam se Stupovi“, „Nikolaj&Hitler: Paralele i paradigme“, „Sveti Sava pan-erotika“ ili  „Jugovića majka s devet gej sinovčadi“ moja omiljena, u formi hologramske multiscreen projekcije: na devetoro plazmi devetoro mrtvih pedera i jedna uživo majka, na stedžu, posuta pepelom, Gotje varijanta, sa korsetima i metalnim protezama ušrafljenim u lobanje, a katkad i nešto sasvim površno i iritantno, nešto glupo, nešto što najbolje oslikava nas same, nadam se da me razumeš, važan je kontekst, ne treba nam tvoje zemljište, tvoja Trepča, tvoje blato, kamenje i tvoja grmuljica, nas zanima katalogizacija, pravoverno učitavanje informacionih jedinica u procesu dovršetka našeg istorijskog meta-identiteta, tojest srca, kolevke ili ognjišta. Ovde je reč o našoj duši. Ako to još nisi shvatio, ona se nalazi kod tebe. Mi je želimo nazad. To je sve. Za ostalo ćemo se dogovoriti. Ekstra.