Nuklearke - stub energetske bezbednosti

Imajući u vidu trenutni sastav i rad Ministarstva rudarstva i energetike gotovo je sigurno da će moratorijum biti produžen, ne zato što se čini da neko u Ministarstvu razmišlja i bavi se ovim vidom energije, već zato što je tako lakše - ne misliti i ne raditi. U prečniku od 100 km oko Srbije radi 10, a u prečniku od 400 km, radi još 20 nuklearki, tako da je svaki strah od rada sopstvene nuklearke smešan.

Postoji li kontroverzniji izvor energije od nuklearne energije? Da li je on zaista toliko problematičan ili se svet našao u tački zasićenja svim što je aktuelno, pa mu stvaranje „fame“ o nuklearnoj energiji odgovara, pre svega u političkim borbama, postojećoj i budućoj podeli svetske vlasti.

Ima li izvora koji je više hvaljen i osporavan u isto vreme? Treba li da se plašimo, ili konačno shvatimo šta su prioriteti, a šta realnost? Šta je sve potrebno uraditi, da se pri poznatim projekcijama energetskog razvoja, obezbedi energetska bezbednost, kako na nacionalnom tako i na globalnoim nivou? Da li je moguće isključiti na primer nuklearnu energiju, ostaviti je na slepom koloseku, i krenuti dalje ka energetskoj dovoljnosti i bezbednosti? Svet se danas suočava sa ozbiljnim problemima u oblasti energetske politike, od visokih i pre svega nepredvidivih cena nafte, rasta tražnje za energijom (sa projektovanim rastom od 50% do 2030. godine), i enormne uvozne energetske zavisnosti, ali i nepostojanja sigurnih puteva kretanja energije, i ranjivih energetskih infrastruktura. Dijagnoza takvog stanja jeste postojanje kontinuirane energetske krize, dugi niz godina, u kojoj su pitanja energetske budućnosti i ekološke održivosti, pitanja opstanka planete.

Ne ulazeći da li se u prošlosti vodilo računa o istim ovim pojmovima, ili je energija trošena stihijski, tek mi se danas nalazimo ovde gde jesmo - mnogo bliže ponoru, nego čistini i usponu.
Hteo svet da prizna ili ne, ali energije nema dovoljno. Ne ulazeći u razlog, da li su političke odluke moćnih zemalja bile odlučujuće u kreiranju ovakvog današnjeg stanja, neophodno je bilo naći izlaz, ili kako to ovdašnji političari vole da kažu „izlaznu strategiju“.

U tom smislu, svet se jednog momenta okrenuo potpunoj promociji obnovljivih izvora energije. Naravno da su ovi izvori moguć i važan uslov daljeg razvoja. Međutim njihov rast je mnogo sporiji u odnosu na rast i projektovane potrebe za energijom. Pored toga, troškovi proizvodnje energije iz ovih izvora su i dalje visoki, i pored svih postojećih olakšica i beneficija. Dakle ne treba ih zanemariti, potrebno ih je dalje promovisati i u njih ulagati, ali oni nisu dovoljan uslov energetskog opstanka.

U svetlu tog saznanja, svet je pragmatično razmišljao i shvatio da je nepravedno zapostavljen najčistiji izvor energije, a to je nuklearna energija. Skeptici će odmah navesti incidente kao što su bili Černobil, Ostrvo tri milje ..., kao i bojazan od zloupotrebe ovog vida energije. Ako govorimo o incidentima, značaj i prednosti nuklearne energije ne bi trebalo mešati sa posledicama ljudske nepažnje, koja jeste bila uzrok pomenutih nesreća.

Cena koštanja el. energije prema vrsti izvora koji koriste (NE, ugalj, nafta, gas)

I pored tog saznanja, ovaj vid energije je zbog straha, kao i visokih inicijalnih troškova izgradnje NE, nakon prve ekspanzije (do 80-tih godina), bio zapostavljen. Prethodna, 2005. godina je prekretnica, pa danas ne samo da konstatujemo, već možemo reći da je ovaj vid energije ponovo u usponu.

Po dobroj staroj „tiha voda breg roni“, došlo je doba nuklearne energije. Čak su i istraživanja javnog mnjenja pokazala da stanovnici Zemlje razumeju i potrebe, ali i značaj ovog vida energije.

Nuklearne elektrane obezbeđuju jeftinu i sigurnu energiju, po stabilnim cenama. Primera radi, energija iz jedne plate uranijuma (veličina malog prsta) je ekvivalentna enegiji 17.000 m3 prirodnog gasa, 1.780 funti uglja ili 49 galona nafte. Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (Beč) u ovom trenutku NE obezbeđuju 16% svetske proizvodnje električne energije, u aktivna su 441 nuklearna reaktora. U izgradnji je još 27 reaktora.

Nuklearna energija je najviše ekološki efikasan izvor energije, jer proizvodi najmanje loših uticaja na životnu sredinu u odnosu na količinu proizvedene energije. Upotreba ovog vida energije, u odnosu na druge izvore može da pomogne da se sačuva okolina, a samim tim i klima na Zemlji. U USA je u 2005. godini, usled rada NE, bilo manje sumpordioksida za 3,32 mil t, azotnih oksida za 1,05 mil t, i ugljendioksida za 681 mil m3. U tom smislu USA su doprinele da se u atmosferi nađe manje od 1/3 štetnih emisija. Brojne analize su pokazale da životni ciklus emisije (life cycle emission) iz NE nije ništa veći nego od emisije bilo kog drugog izvora električne energije, koji je danas dostupan. Imajući u vidu da nuklearni životni ciklus uključuje emisije od konstrukcija, rada, isključenja i gašenja elektrane, u poređenju sa ostalim izvorima ima najkraći i najmanji životni ciklus emisija.

Podaci pokazuju da 16 država u svetu zadovoljava više od jedne četvrtine svojih energetskih

potreba proizvodnjom električne energije u nuklearnim elektranama. Jedna je svakako SAD, u kojoj trenutno postoje 103 komercijalne NE, locirane u 65 gradova u 31 državi, prosečne starosti 24 godine (a licencirane da rade 40 godina). Danas NE u SAD obezbeđuju 20% energetskih potreba za električnom energijom (u 2005.godini proizvodnja iz NE je iznosila 788 mlrd kWh, ili 6 mlrd kWh više nego godinu dana ranije). U ovoj državi planirana je izgradnja još 20 NE.

U pogledu ovog izvora energije, najeksplozivnije područje jeste područje Azije, gde je od 27 reaktora u konstrukciji, čak 16 u ovom delu sveta. Japan ima najveći nuklearni program u Aziji, sa ukupno 55 reaktora u radnom stanju, i jedan u konstrukciji, a sa planom izgradnje još deset do 2014. godine. Sa tim će udeo električne energije proizvedene iz NE u Japanu dostići čak 40%.
Predvodnica buduće nuklearne ekspanzije je svakako Kina, sa devet reaktora koji proizvode dva odsto električne energije ovoj zemlji. Do 2020. godine planira se povećanje udela električne energije iz ovog izvora na četiri odsto.

Ništa manjeg značaja jeste i ponovno oživljavanje nuklearne energije u Rusiji, Velikoj Britaniji i drugim evropskim zemljama, od primera izgradnje jedinstvenih plutajućih NE u Rusiji (koje će grejanjem i energijom snabdevati udaljene regije), Bugarske i izgradnje NE u Belanima, do Finske i projekata Olkiluoto 3. Upravo će ova elektrana u Finskoj biti prva NE sagrađena u Evropi u poslednjih 10 godina.

Šta se to desilo u Finskoj, koja je bila pobornik phase-out ovog izvora energije, da podrži i bude direktni učesnik ponovnog buđenja nuklearne energije? Šta se desilo i u svim ostalim zemljama?
U Finskoj, ali i drugim zemljama, bilo je potrebno obezbediti dovoljne količine energije, bez oslanjanja na fosilna goriva, ugalj, gas i naftu, i uz poštovanje Kjoto protokola, odnosno bez dodatnog povećanja globalnog zagrevanja i efekata staklene bašte.

Jasno da osim nuklearne energije, ne postoji ni jedan drugi izvor koji može ispuniti prethodne zahteve i obezbediti održivi razvoj, odnosno koji može odgovoriti na rastuće energetske potrebe i enorman rast populacije.

Dostupna električna energija je u direktnoj korelacji sa poštovanjem Rio deklaracije, i ostvarenjem jednog od glavnih ciljeva - smanjenja siromaštva. Potrebne količine električne energije su neophodne, kako bi se svet oslobodio siromaštva i bolesti. Ne treba zaboraviti da 1,1 mlrd ljudi pije neodgovarajuću vodu, više od 2,6 mlrd ljudi (40% od ukupne svetske populacije) nema pristup osnovnim sanitarnim uslovima, 1,8 miliona ljudi godišnje umre od dijareje i to najviše dece do 5 godina starosti, a da je najveći procenat (45%) siromašnih koncentrisan u subsaharskoj Africi, Indiji i Kini.

Cene energije proizvedene iz razlièitih izvora

Nuklearna energija može dati dovoljne količine energije i u isto vreme zadovoljiti ekonomske i ekološke ciljeve određene Rio deklaracijom. Vlade zemalja kao i relevantne međunarodne organizacije igraju veoma važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, ni globalna energetska sigurnost, ni milenijumski ciljevi ne mogu biti u potpunosti ispunjeni bez održivog pristupa gorivu od strane 2,4 mlrd ljudi, i električne energije za 1,6 mlrd ljudi, pre svega u ZUR. Oni ne mogu biti zaboravljeni, niti marginalizovani.

Najbolji put da se dostignu ciljevi, jeste kroz partnerstvo među zemljama, i razvoj transparentnog, efikasnog i konkurentnog globalnog energetskog tržišta. Budućnost i projekcije potrebnih mera okrenute su rešavanju i postizanju optimuma između tri pitanja – energetske bezbednosti, ekonomskog rasta i ekološke zaštite (3E).

Da li je to moguće? Da li je moguće jačati globalni ekonomski rast, ali i efikasan tržišni pristup i investiranje u sve nivoe lanca energetske ponude? Da li je moguće obezbediti otvoreno, efikasno i konkurentno tržište za energetsku proizvodnju, ponudu, upotrebu, prenos i tranzit usluga? Da li je moguće stvoriti transparentan, jednak, stabilan i efektivan pravni i regulatorni okvir? Da li ćemo, zaista biti svedoci jasnog dijaloga između svih učesnika u cilju obezbeđenja energetske sigurnosti? Hoće li to omogućiti postojanje diversifikovane energetske ponude i tražnje, enegetskih resursa, geografske i sektorskog tržišta, transportnih puteva i uopšte načina transporta? Hoće li svet uspeti da prevaziđe svoje „političke čarke“ i promoviše energetske uštede i energetsku efikasnost, a kroz pokretanje akcija na svim i nacionalnim i međunarodnim nivoima? Hoće li uspeti da ekološki upotrebljava energiju, i da zaista transferiše energetski čiste tehnologije? Da li će se zaista krenuti u borbu protiv energetske korupcije?

Kretanje cena uranijuma u svetu (1955-2005. godina)

Mnogo je pitanja, na koje ćemo odgovore imati prilike uskoro da vidimo, kroz način upravljanja svetskim energetskim sektorom, ali i kroz rezultate ostvarenja Rio deklaracije, Kjoto protokola, Milenijumskih ciljeva, Montrealskih dogovora, Akcionog plana Grupe 8, i da ne nabrajamo dalje.

Koliko je Srbija udaljena od ovakve priče? Zbog čega naša zemlja još uvek nema jasno definisanu politiku energetske bezbednosti? Zašto je bio problem da se planski ustanovi delovanje u cilju postizanja globalne energetske sigurnosti?

Srbija mora planski delovati u nekoliko ključnih oblasti:

1. diversifikacije energetskog miksa,
2. povećanja transparentnosti, predvidivog i stabilnog energetskog tržišta,
3. dokaza investicione klime u energetskom setkoru,
4. povećanja energetske efikasnosti i energetskih ušteda,
5. obezbeđenja zaštite kritičnih energetskih infrastruktura,
6. smanjenja energetskog siromaštva, i
7. okretanja ka stalnom rešavanju problema klimatskih promena, i dostizanja održivog razvoja.

U Srbiji je odavno na snazi moratorijum na planiranje, prikupljanje investicija i građenje nuklearnih postrojenja, sa kaznenim odredbama čak i ako neko i planira tako nešto. Moratorijum je na snazi do 2007.godine (Zakon o zabrani izgradnje NE u SRJ, Sl lista SRJ 12/95).

Imajući u vidu strukuru i rad resornog ministarstva gotovo je sigurno da će moratorijum biti ponovljen, ne zato što se čini da neko u Ministarstvu razmišlja i bavi se ovim vidom energije, već zato što je tako lakše - ne misliti i ne raditi. Nema veze što je Srbija energetski siromašna, nema veze što će sve više i više energije uvoziti, nema veze što nema drugih izvora, nema veze što će biti okružena na primer nuklearnim elekranama, nema veze što resorno zaduženi nemaju zaiste veze sa resorom koji vode.

Neverovatno, ali i smešno izgleda da se čelnici Ministarstva hvale time što se pitanje nuklearne energije nije ni razmatralo, a kamoli predviđalo u dokumentu Strategija razvoja energetike Srbije do 2015. godine. Nije bilo dovoljno ni to što je stručni deo javnosti smatrao da o ovom izvoru treba bar razmisliti.

U prečniku od 100 km oko Srbije radi 10, a u prečniku od 400 km, radi još 20 NE, tako da je svaki strah od rada sopstvene nuklearne elekrane smešan, i nije ni za crtani film.

Dalje, jedna NE snage 1.000MV u toku godine potroši oko 50t goriva i proizvede približno 500 m3 nisko i srednje radioaktivnog otpadnog materijala. Jedna termoelektrana iste snage za godinu dana potroši 2,5 miliona tona uglja i proizvede 8 miliona tona CO2, 40 miliona tona SO2, 6 miliona tona prašine i 0,5 miliona tona letećeg pepela.

Prema tome, kako god se Srbija ponašala, nuklearna energija postoji, razvija se i tehnološki unapređuje, utičući na povećanje proizvodnje električne energije, odnosno na energetsku bezbednost zemalja, i sveta.

Imajući u vidu Strategiju razvoja energetike Srbije do 2015. godine, koja se, pored toga što je štura i nepovezana, teško može koristiti kao baza budućeg energetskog razvoja, jasno je gde Srbija drži i kako doživljava pitanje energetske snabdevenosti i bezbednosti. Moguće objašnjenje je sa jedne strane u nepotpunom zakonodavnom okviru i postojanju energetskih monopola, a sa druge strane u postojanju korupcije.

Upravo zbog takve situacije, najmanje se vodi računa o najznačajnijem pitanju energetske politike svake zemlje, a to je pitanje budućeg energetskog miksa, u ovom slučaju Srbije. Da se o tome ozbiljno vodilo računa, danas bi Srbija imala energetsku politiku vremenski definisanu za najmanje 30 do 50 godina, sa jasnom predstavom o dominantnim i manje dominantnim energetskim izvorima, i njihovom doprinosu zadovoljenju energetske tražnje u na primer 2040. godini.

Sve drugo je šarena laža.

Da podsetimo da se još nije ni počelo sa sprovođenjem strategije, a vreme kao i energija neumitno teku. Okolnosti u kojima se danas nalazimo, samo nekoliko godina od donošenja ovog dokumenta, navode nas na potrebu preispitivanja, i najmanje njegove dopune.

Šta će biti kada dođe 2015. godina, i kada se shvati, da ne samo da nema tih fosilnih goriva na kojima su danas resorno zaduženi bazirali srpski energetski razvoj, nego su opušteno, ne razmišljajući, zanemarili razvoj ostalih izvora energije. Pored toga, o izvoru kao što je nuklearna energija, terajući inat sa sobom i sa svetom, nije se ni mislilo.

Možda bi za promenu, oni koji su zaduženi za definisanje i sprovođenje energetske strategije i politike, mogli inat da okrenu ka boljem sutra, ka postizanju energetski zadovoljene tražnje i bezbedne ponude. To je najmanje što bi trebalo da urade za stanovnike naše zemlje, i samo delić onoga što se može učiniti za stanovnike celog sveta. Nadam se da će shvatiti da je to i najmanje što mogu.