Nevolje s moralnim vertikalama

Otkad je Srbija, i mimo želje i volje najvećeg dela vlastite političke i intelektualne elite, postala samostalna država, u njenoj se vojsci sve intenzivnije i češće - istina, uporedo sa nastojanjima da se uhvati korak sa savremenim bezbednosnim tokovima i tendencijama - uranja u dubine "bogate srpske ratne tradicije", e da bi i nove generacije vojnih profesionalaca nastavile gradnju moralne vertikale srpske vojske. Vojislav Koštunica je na nedavno upriličenoj vojnoj svetkovini, obraćajući se mladim oficirima, taj odnos prema tradiciji izrazio sledećim rečima: "Braneći otadžbinu, ali i pravdu među ljudima, srpska vojska je pronela slavu Srbije širom sveta... Budite ponosni na srpsku vojničku tradiciju, na Lazara, na Miloša, na Karađorđa, Sinđelića i Tanaska Rajića, na Mišića i Putnika, na neizbrojane znane i neznane junake koji su uvek branili svoju zemlju i svoj narod... Velika i ponosna tradicija srpske vojske počiva na najvišim vrednostima i vrlinama..."
U aktuelnom javnom diskursu gotovo da nema ni najmanjih naznaka o tome da u srpskoj istorijskoj čitanci nisu sve stranice svetle, da srpska ratna tradicija nije sazdana samo od čojstva i junaštva, od časti i dostojanstva, od humanizma i viteštva, rečju - od vrline. Sve kada bi sva druga srpska vojna istorija bila besprekorno humanizovana i čista (a nije), ratovi devedesetih godina prošloga veka, koji su suštinski vođeni pod zapovedništvom Slobodana Miloševića, a u ime srpskog nacionalnog korpusa, krcati su zločinima i do neprepoznatljivosti su osakatili moralnu vertikalu srpske vojske. No, tu se sad u odbrambeno-bezbednosnom, jednako kao i u medijskom polju pojavljuje jedna lukava igra, izrazitije otkako je Srbija ponovo samostalna država. Naime, prvenstveno spisatelji nacionalističke provenijencije, doduše najvećma posredno i oprezno, sugerišu kako bi Srbi trebalo da selektivno baštine vojnu tradiciju zajedničke države i armije Južnih Slovena, naročito borbenu tradiciju Titove armije. Jer, da to nije "prepoznatljiva srpska tradicija"!
Ovakav pristup obnovi moralne vertikale ne upućuje na premošćavanje zločina i ostalih zala koja su počinile srpske vojne (i paravojne) formacije tako što bi se srpska vojna i politička elita hrabro i javno suočila s tim surovim činjenicama, priznale ih i rasvetlile. Umesto toga, preskače se najmanje ceo jedan vek, a srpska vojska u 21. veku pokušava se nakalemiti na eminentno srpske korene. Istina je, međutim, da su srpska vojno-obveznička populacija i srpski komandni kadar bili predominantni u svakoj vojsci u svim oblicima zajedničkih država, od Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca do Vojske državne zajednice Srbija i Crna Gora. Prenoseći barjak časti po kotama moralne vertikale srpske vojske, Vojislav Koštunica se zaustavio na Mišiću i Putniku. Nije cinizam, nego bismo s tvrdim razlozima postavili pitanje: zašto premijer nije dalje protegnuo vertikalu - do pukovnika Šljivančanina, do generala Pavkovića, Ojdanića i Lazarevića? Nisu li oni (i ne samo oni) kao srpski heroji ispraćeni u Sheveningen!
Uostalom, zašto se i general Mladić ne bi našao na toj moralnoj skali? U svim službenim dokumentima zapisano je da vojska kojom je komandovao baštini ratne tradicije srpske vojske, što su veoma često isticali on i njegov komandni kadar. Oni su to i vizuelno demonstrirali tako što su oficiri Vojske Republike Srpske nosili šapke "a la Stepa". Najposle, sva dosadašnja istraživanja pokazuju da se najmanje polovina pripadnika srpskog nacionalnog korpusa i danas prema Mladiću odnosi kao prema svom heroju. Možda i zato tako dugo izmiče haškim sudijama. A kad god su ga pozivale na dobrovoljnu predaju, vrhovne politička i vojna vlast Srbije potezale su čast i dostojanstvo srpskog oficira kao svoje najjače adute.
Za razliku od tih "heroja", koji su "slavu srpskog oružja" pronosili diljem jugoslovenskog (raz)bojišta, general Vlado Trifunović već petnaest godina životari pod teškim žigom "izdajnika". Samo zato što, kao komandant korpusa devedeset prve, nije dozvolio da i barokni Varaždin bude sravnjen sa zemljom, i zato što je roditeljima ondašnjih (ne samo srpskih) regruta, umesto "mrtvih heroja", vratio žive sinove. Seća li se više iko onih, istina malobrojnih srpskih oficira, i mnogobrojnih vojnih obveznika koji su, plaćajući velikom cenom svoj neposluh, odbili da ratuju za sumanute Miloševićeve (velikonacionalne) ciljeve!
Eto, i od toga (tek od toga!) ljudskog materijala i te kako bi se dala vajati moralna vertikala srpske vojske. Nažalost, to za sada ne pada na pamet nikome iz vojne i političke nomenklature u Srbiji.