Johnny Cash – American V: A Hundred Highways

Scena koju je ova pesma ispratila u izvođenju Ultra Nate prikazala je povratak originalnog menadžera kluba, Steva Rubella (igra ga Mike Myers), ali sada kao ukrasne, polu-relikvijske lutke, čije prisustvo treba da nadomesti sjaj&bedu vremena koja su za 54-orku nepovratno prošla. Obzirom da je Myers fantastičan komičar bilo mi je teško da njegovu interpretaciju Steve Rubellovog suočavanja sa surovom, novom realnošću prihvatim sa onoliko patosa sa koliko je reditelj, pretpostavljam, namerio. Ali, ova pesma, ova čudesna pesma, čak i u tom diskoidnom, jeftinom izvođenju stvarala mi je knedlu u grlu, i ja sam bio dirnut prizorom nepovratnog odlaska jednog vremena, tim uhvaćenim trenutkom nastajanja nostalgije. Toplim dodirom samoga života. Danas kada znam da je original napisao Gordon Lightfoot (još uvek nisam čuo original...), i kada slušam Johnny Cashovu verziju (i dalje mislim da je to bio neočekivano bizaran Rubinov izbor) zamišljam kako je nekada davno Rubell baš ovako grcao u sebi stihove te pesme, svestan da će mu ostatak života biti samo mračna senka svega onoga što je bilo, i da od „starog društva“ više nikoga nema da mu pomogne da takav život odživi. Bilo mi je mučno da slušam kako Johnny bukvalno jedva peva, kako ga vilice s mukom slušaju, kako u plućima nema dovoljno vazduha, kako se reči mrve da bi bile izgovorene. Ali, pesma, pesma je bila nepobediva. Johnny je uspeo, moram da kažem- uspeo, jer ne mogu ni da zamislim koliki je to bol, pevati ovu pesmu sa nedavno, i zauvek, otišlom i beskrajno voljenom June u srcu. If You Could Read My Mind je mogla biti „american“ duet između Johnnyja i June, epitaf njihovoj ljubavi, milion puta moćniji od filma Walk The Line. Ovako pesma je postala poslednje ljubavno pismo ženi koju je neizmerno voleo. I samo zbog ove pesme, zbog skoro fizičke nelagodnosti koju ona izaziva American V treba imati, iako... Iako možda nije fer što o tome kako su ove pesme „legle“ Cashu sudimo znajući da on više nikada neće moći da izmeni njihovu interpretaciju, pa su samim tim ovo postale „definitivne“ verzije, one koje su sticajem „posebnih“ okolnosti zaslužile i nekakav „poseban“ oreol. Tretman. Poštovanje. Ljubav. Nije Cash ove pesme izabrao za odlazak u smrt, smrt ih je odabrala za njega. Što nikako ne znači da ja pokušavam da promrmljam da su pesme loše. Naprotiv. Samo nisu savršene. Ne, kao If You Could Read My Mind. Selektah: * * * *